Duda Alapača: Proces na korenu
Proces na korenu, kaže mi teta Nada, moja zubarka. Pa šta ćemo sad, mumlam već dobro otečena. Bogami, ovo je za vađenje, veli. Vađenje…? Zuba? Mog…?! Ali kako, pa nema karijesa, nije me boleo, samo je jutros počeo da kljuca, pulsira, onako podmuklo… Tako to biva, objašnjava Nada. Ne daju upozorenja, pritaje se a onda bude kasno. Pa jel’ baš mora-mora napolje, pitam. Naravno, pokušavam da odložim taj mrski čin koliko god mogu. Dušo, kaže mi, znaš da ja nisam kasapin, ja volim svoj posao i volim da sačuvam svaki zub. Ali ovaj mora napolje. Dobro, govorim. Kad ispijem antibiotike, javiću se pa… Dudo, prekide me. Ovaj zub mora napolje odmah. Odmah? Sad…? Joj… A jel’ neće da boli…? Neće, znaš da kod mene ne boli. Imam laku ruku.
O bogo… Molim te, daj neki blagi zemljotres, ili nestanak struje, ili daj da Nadu pozove komšija i kaže da mu iz njenog stana curi voda, ili da sad uleti neki slučaj hitniji od mene, daj bože neki znak, bilo šta samo da ne moram sad da ga vadim…! Nisam baš raspoložena za ovo vađenje, razumeš…? Kad malo otok splasne, kad dođem sebi, kad se priberem, ja ću se javiti Nadi, hoću sigurno, samo da skupim snage… danas ne mogu, moram svašta nešto još da završim… Ajde, otvori usta, kaže Nada i nadvija se nad mene. Sigurno neće da boli…? Rekla sam ti da neće…sad ću malo da te bocnem… možda to malo osetiš… Aaaaaaaaa…!!! Ti to zoveš “malo da osetim“…? Dobro, veli Nada i odmiče se. Onda ćemo bez anestezije… Kako bez…?! Pa kako sa, kad ne daš da ti priđem…? U redu… evo… Zevam ponovo. Budi mirna, kaže mi. Gotovo. Sad da sačekamo da počne da deluje.
Jel’ osećaš nešto, pita dok me štipka po obrazu. Ništa. Kucka mi po zubu. A ovo…? Ništa. E dobro, onda da krenemo… Prevrćem očima. Ajde ne boj se, šta ti je, nećeš ni osetiti… Teta Nado, ti to svaki put kažeš… Al’ preživiš svaki put, jelda…? Ajde, otvori usta, zatvori oči, ako ne voliš da gledaš… Znači, bogo, ništa od tog zemljotresa, pomislim i zatvorim oči. Nada se dade na posao. Klima, ljulja, uvrće, zgrabila ona klešta pa ne pušta. Aaaaaaaa, dernjam se. Dudo, upita ona. Pa nije valjda da boli? Ne može da boli, pod anestezijom vadimo. Ali, boooliiii, stvarno boli…! Ajde, sad mi reci jednu stvar… Je li ovo najveća moguća bol, je li nešto najgore što te je u životu zabolelo…?
Pa…kad bolje razmislim – i nije. Bilo je i gorih, ako ćemo pravo. Svašta je nešto u životu znalo da zaboli. Bolelo je kad se Nenad što je sedeo iza mene, u poslednjoj klupi, rekao da sam klempava. Bolelo je kad su svi išli na ekskurziju a samo ja nisam jer nismo imali para. Bolelo je kad me Milanka uhvatila s cigarom u drugom srednje, itekako je bolelo. Bolelo je i kad je baka bila bolesna i kad je prestala da nas prepoznaje. Bolelo je i kad je umrla. I dok se Beba nije rodila, jako je bolelo i to i ušivanje, a posle – kao da ništa nije bilo. Bolelo je i kad sam promašila stepenik i uganula zglob. Bolela je i glava, onako tupo a uporno da nijedan lek ne pomaže. I stomak je znao da boli. I duša… Oooo, kako tek duša zna da boli… Misli tako čovek da je jak i da može svašta da istrpi i izgura, a unutra, što reče Nada – “proces na korenu“. Spolja se ništa ne vidi. Dok se ne zagnoji i svaka se nezalečena rana ne otvori pa krene napolje, pokulja kao najgušći dim. Pa opet – sve se preživi. Ne znam otkuda i od koje snage, ali preživi se. Padneš, ustaneš, ideš dalje i gotovo.
Gotovo…! – reče Nada i skide mi zelenu portiklu. Šta je gotovo..? Gotovo, izvadili smo beštiju! Vidi ga kakav je krnjav, nikakav… Gotovo, upitah u neverici. Isperi, ispljuni pa samo da vidim da nije štagod ostalo. Nado, ti si kralj, misim se. Nisam ni osetila, rekoh. Naravno da nisi. Jesam ti rekla da imam laku ruku. Ali da mi uslikaš tu peticu dole levo, nešto mi je sumnjiva., pa da dođeš kad ti to splasne, da vidimo šta se dešava, možda nije ništa ali da ne gatamo… Izvini, ček’ da se javim, reče Nada i pogleda u mobilni. Joj, bre, opet ovaj… imam nekog komšiju ispod, stalno mu nešto vlaži u kupatilu, a ja mu lepo, čovečanski kažem –nije od mene, kod nas je sve suvo… Halo…? Jeste, ja sam, Đuro, recite…