Duda alapača: Samo prihvati
Mama, zašto se kaže da je čistoća pola zdravlja, upita Beba dok je prala ruke. Zato što jeste, rekoh. Zato što moramo da učinimo sve što je u našoj moći da se zaštitimo od prljavštine. Svakojake. Dobro, reče. A šta je onda druga polovina, upita. Druga…? Druga polovina je ono što nosiš u genima. Druga polovina je redovan san. Malo vežbica, tu i tamo. I sposobnost da prihvatiš stvari onakvima kakve jesu. Dobar deo druge polovine je zapravo prihvatanje.
Piše: Duda Alapača
Prihvati. Da nisi i nikada nećeš biti visoka metar i sedamdesetpet. Ako nisi narasla do dvadesete, teško da ćeš kasnije. Prihvati da nemaš pedesetpet kilograma. Prihvati da ti kratka suknja ne stoji onako kako treba da stoji. Ne uvlači se u te helanke, jer u njima izgledaš smešno. Tužno. Onako kako ni jedna žena ne treba da izgleda. Prilagodi se sebi, kao što se voda prilagođava posudi u kojoj se nalazi.
Ne trudi se da budeš riba, čak ni riba u pokušaju. Prihvati svoje telo, svoj celulit, svoje strije, svoje bore. Svoje krive zube. Svoje velike uši. Tanku kosu. Ravnu kosu. Kovrdžavu kosu. Prihvati svoj nos. I svoje krte nokte. Prihvati svojih četrdeset i kusur godina. Prihvati da ti ne priliči ta cigareta. Ni taj pirsing. Ni ta tetovaža. Prihvati i to da ti tange ne prijaju i da se nakon celog dana na štiklama ne osećaš dobro.
Prihvati da si drugačija. I nosi to svoje drugačije najbolje što znaš. Prihvati da živiš tu gde živiš. Da je u tvojoj kući uvek pomalo nereda i ne pokušavaj da živiš život kao s reklame za jutarnju kafu u kojoj su svi srećni i razdragani još od rane zore, jer to ne biva. Prihvati i shvati da ima života i van instagrama, van društvenih mreža, van fotošopa.
Prihvati da nismo svi isti. Da ne možemo ni biti, sve i da se jako jako potrudimo. Da nismo svi ni pametni. Ni nadareni. Prihvati da tvoje dete nema talenta za jezike i pusti ga da već jednom ode na tu košarku. Prihvati da se druži s društvom koje je samo odabralo. I da čita knjige koje sam želi da čita. Prihvati da ima ljudi koji se bude rano. Iako bi ti prespavala ceo dan, da se može. I da ima onih koji ne vole čokoladu. Ni sladoled. Ni bilo šta slatko. Ok, ne ide ti u glavu – kako može neko da ne voli slatko, ali može.
Prihvati da ima i onih koji ne vole more. Ni plažu. Ni vrućinu. Koji bi radije ostali u sobi, iako je napolju divan dan. Prihvati da ima ljudi koji slušaju narodnjake. Uvek i po ceo dan. I nemaju problem s tim. Kao ni onih koji ne žure da se udaju ili ožene pre tridesete. Ni da dobiju dete. Jedno, drugo, treće. Prihvati da nikada nećeš biti ono što tvoja majka želi da budeš. Prihvati svoju majku.
Prihvati i to da ima ljudi koji ne mogu da progovore pre prve kafe. Neki možda čak ni pre treće. Prihvati da to nije ništa lično. Prihvati da postoje ljudi kojima se nikada nećeš dopasti, ma šta uradila. Kao i oni koji će biti oduševljeni tobom čak i ako ne uradiš ama baš ništa. Prihvati da se neko plaši insekata. Ili aviona. Ili visine. Ili otvorenog prostora. Prihvati strah. Svoj. Tuđi.
Prihvati da nisi najbolja na svetu i da čak i ti ponekad praviš greške. Prihvati poraz i neuspeh. I bol svake vrste. I šalu na svoj račun. Prihvati ruku kad ti je neko pruži. I podmetnutu nogu takođe. Prihvati da posmatraš stvari iz nekog drugog ugla. Drugačijeg. Ne-tvog ugla. Prihvati da neko baš uživa u gajenju cveća. A neko voli guštere. I skakavce. I zmije. Ili da neko najviše na svetu želi da bude fudbaler kad poraste. A neko bi opet da bude hirurg. Ili ništa. Prihvati da svi biramo svoj put i da će nam se putevi iako različiti u životu često sretati i preplitati. I prihvati. Ako još uvek ne znaš, nauči. Pomiri se. Jer sva je mudrost u prihvatanju. Prihvatanju onoga što jeste i onoga što nije onako kako bi želela da bude. I to je često važnije – i od osam sati sna, i od, tu i tamo, vežbica.