Categories Duda Alapača

A dokle vi, komšinice…?

Autorka teksta: Duda Alapača
Autorka teksta: Duda Alapača

Sedamdeset tri stepenice… sedamdeset četiri stepenice… sedamdeset pet stepe… Uh, ne mogu više… Dobar dan, komšinice. Šta je ovo, komšija…? Ne radi lift. To vidim, nego što ne radi? Isključili ga, mora da se servisira. Aha… pa kad će da proradi…? Kad skupimo pare. Koliko? Četri hiljade po stanu. Četiri hiljade puta pet stanova pa puta dvanaest spratova – znači proradiće za svetog Nikad. Aj’ uzdravlje, komšija. U zdravlje, i pozdravite muža.

Ulazim u kuću šišteći kao teški astmatičar s hroničnim bronhitisom i manjkom levog plućnog krila. Mama, šta ti je…- uplaši se dete. Sta…ni…da..se…sed…nem… Mama, jesi dobro…? Dobro sam, srećko.- polako dođoh sebi. Mama se samo malo zadihala. Još nije proradio…? – upita Vlada. Još nije i neće dok ne damo svi po četri hiljada. Znači, nikada – zaključi Beba.

Teška muka, to kad lift ne radi. Shvati čovek koliko treba da bude zahvalan dok može, da ni te najbanalnije stvarčice ne uzima zdravo za gotovo. Prvog dana i nekako, sve smo se nadali – proradiće. Drugog dana, niz stepenice i nekako, al’ uz stepenice – nikako. Još se, ludača, natovarim s nekim kesama u prodavnici, pa ni tamo ni ovamo. Na trećem mi došlo da lepo i hleb i mleko i jogurt ostavim, pa nek’ nosi ko hoće, meni ne trebaju pa da je zlatan. Neki klinja me prestiže onako u dva koraka na četvrtom. Ni dobar dan, ni pomozbog, a ja se sve nadam – ponudiće se da mi pomogne s onim kesama. Ništa. Dušu ispustih do kuće, eto. Beba, već uigrana, kako me vidi na vratima tako primiče stolicu i ide po šećer i vodu. Mama, ovo ti je super gimnstika, znaš…? Ima da se zategneš za mesec dana samo tako. Zateži se ti, blago meni, a staru majku ostavi na miru.

Prekjuče se zeznuh pa obuh štikle. Ajoooj, sto me jada snašlo. Em čitav dan klimam na njima, em mi valja kući doći. Ni da se izujem, kako ću bosa, onaj ulaz štrokav, nikakav, a nit’ znam kud ću ni kako ću dalje. Setim se pa pustim Vladi poruku. Ja sam na prvom, donesi mi patike. Što će ti patike, odgovara. Ne pitaj, samo mi donesi. Eto ti njega posle deset minuta, nosi patike. Ne zna žena šta je sreća dok s osam santima ne siđe na ravno. Ideš li, upita me. Stani malo, vidiš da uživam… I da si neki, nosio bi me na dvanaesti ako treba, eto. Ajde, ajde, možeš ti to, reče moj muž sve, meni u inat, preskačući po tri stepenika. Piši kad stigneš, rekoh i uhvatih se za gelender.

Ulazim, kad eto ti Bebe, kotrlja tabure. Ne treba, mico, mama nabija kondiciju. Eto, mislim se, za danas sam završila s penjanjem. Nema više stepenika. Jesi kupio hleb..? Pa mislio sam da ćeš ti… Eto ti ga sad! Pa skokni do pekare… Molim..?! Ma ne skakala ga ja sad pa taman crkla od gladi.

Nakon pola sata, Beba se oglasi. Mama, gladna sam. Napravi sendvič. Ali nema hleba. Idi, kupi. Idi ti. A što ja…? Idi ti… Ja ne mogu, umorna sam. Ali mama, šta da jedeeeem…? Ne znam, pitaj tatu, on je prvi zaboravio da kupi. Ko zna koliko bi se tako preganjali da se ne začu zvono na vratima. Oooo, dobar dan, komšija, kojim dobrom? Dobar dan, mi skupljamo pare za lift. Ahaaaa, dobro je, ako, tako treba, pa daje li svet…? Kako ko, komšinice, kako ko, oni s prizemlja neće ni da čuju, ovi s dvanaestog dali bi i duplo samo da proradi. Pa šta ćete, moj komšija, tuđa ruka svrab ne češe, rekoh i izbrojah mu četiri hiljadarke. Nego…komšija, moram nešto da vas pitam… Pitajte, komšinice… Da nemate slučajno pola hleba na zajam…? Čovek pogleda u mene pa u one četiri hiljade i vidim, stislo mu se. Komšinice, ako je muka, ne morate odmah sve da platite, može i na dve rate, pola sad, a pola kad bude plata.

Inače, taj lift u štrajku ima i svojih dobrih strana. Prvo, saznaš s kim živiš, konačno. Drugo, naslušaš se svega, jer svet voli da prebaci koju, naročito uzbrdo, da prekrati vreme. Treće, stešeš se očas posla. Četvrto, vidiš da ima i gorih od tebe, pa ti posle bude žao što si kukao. Bakica jedna, s desetog, uredno nosi hoklicu, na svakom spratu sedne, sirota, da odmori. Juče kad ne poleteh preko nje, nikad neću. Ono škiljavo svetlo ne radi, a ja se zatrčala niz stepenice, zamal’ ne izgibosmo na licu mesta. Kad smo došle sebi, ispričasmo se k’o rod rođeni. Dajte, baka Nado, da napravimo neki krizni štab, ovu omladinu da skupimo pa bar vama starijima da odu po hleb, novine da donesu, da se ne mučite. Neka, sine, mogu ja sama, reče baka a ja se postideh njene sede glave i godina. Ako može baka na deseti, mogu i ja na šesti. Gde ti je mladost, Dubravka.

Elem, jutros se spremim, patike na noge, pa trk niz stepenice. Na prizemlju – stanem. Šta je, okrete se Vlada. Jesi dobro? Jel’ sve ok…? Ključeve ponela? Jesam. Mobilni? Tu je. Novčanik…? Tu. Nego…mislim nešto… ne znam dal’ sam isključila ringlu..? Ma jesi sto posto. Ne sećam se, jesi ti…? Ja nisam ni prišao šporetu. A jesi siguran da nije ostala uključena…? Nisam siguran i ne pada mi na pamet da se vraćam gore. Gde ćeš…? A šta ti misliš gde ću…?!
Sedam…deset…tri… sedam…deset…četiri… Dobro jutro, baka Nado, kako je… Sedam…deset…peeeet….

3 komentara

  1. OVU DUDU ALAPAČU PROSTO OBOŽAVAM. ŽAO MI JE ŠTO SVAKI DAN NE ISKOČI BAR PO JEDNA NJENA PRIČA. DUDO…SREĆNO

Leave a Reply to Milena Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA