Duda Alapača: A ja sam ga, znate već…
Autorka teksta: Duda AlapačaPosle
Birani korisnik trenutno nije dostupan, reći će glas s druge strane žice kada ga, u pet i trinaest, bude pozvala. Salata u velikoj beloj činiji na stolu polako će venuti. Nije trebalo da je solim, pomisliće, nervozno paleći cigaretu, jednu za drugom. Doći će, pomislila je. Sve je ok, dodaće šapatom. Zvono za uzbunu, negde u malom mozgu, spremno će čekati da se oglasi. Sve je dobro, ponoviće. Možda je ljut… Ima i pravo da bude. Nisam baš morala da ga napadnem onako, s vrata. Noćenje s doručkom ili polupansion, kao da je bitno… Nekad baš ne umem da stanem, prekoreće se. Trudi se, radi po ceo dan, ne znam više ni kada taj čovek spava, a ja zapela – polupansion…?! Kad dođe, zagrliću ga, skočiću mu u zagrljaj onako kako sam mu nekada skakala, trčeći niz stepenice gimnazije. Baciću se na njega svom snagom, skoro da ću ga oboriti, tu nasred predsoblja. Nisi normalna, reći će. Šta ti je, upitaće, nespreman na nežnosti, otupeo nakon toliko godina braka. Volim te, reći će i zagrliće ga jako, najjače. I ja tebe, kazaće on, poljubiti je u kosu i sve će ponovo biti dobro.
Nepoznat broj zatreperiće na displeju. Javiće se ne sluteći ništa. Dobar dan, reći će hrapavi muški glas. Dobar dan, kazaće. Da li ste vi… Osloviće je po prezimenu. Da, jesam, ja sam. Opet neka nagradna igra, pomisliće. Stvarno nam ne treba pranje tepiha, zaustiće. Gospođo, prekinuće je glas. Vaš muž je…
Nije, prekinuće ga. Nije… Nemoguće. On… on je pre samo sat bio tu… znate, otišao je da kupi nekakav ventil za sudoper, stalno nam curi dole ispod… Rekla sam mu da svrati do te agencije, da pokuša da doplati za polupansion… Mi idemo na more, znate, sve smo već dogovorili… Ne može biti… kako to mislite – nesreća…? Hrapavi glas poštedeće je detalja. Crveno svetlo, reći će. I loše kočnice. Vozilo iz suprotne trake. Sudbina, reći će.
Sedeće neko vreme skoro bez svesti. Nestaće zvuci. Nestaće boje. Nestaće vazduha. Salata u velikoj beloj činiji postaće samo tamna mrlja. Vidokrug će se suziti. I ona će osetiti kako se smanjuje, uvlači u sebe i postaje nevidljiva. Nestaće sunca i sav mrak ovoga sveta ući će u stan. U onaj isti stan u kome ga više nema. U kome ga nikada više neće biti. Zaglušujuća tišina će se useliti u ono isto predsoblje u kome se još s vrata saplitala o njegove nestvarno velike cipele, i u kome su se nekada ljubili, preteći da poruše i čiviluk i onaj prastari goblen u debelom, kičastom ramu koji je gazdarica toliko volela.
Sudbina, reći će čovek na portirnici pružajući joj kesu sa stvarima kroz omaleni otvor na staklu. Ručni sat, novčanik, vizit karta turističke agencije, nove gumice za sudoperu. Prsten. Jeste li dobro, pitaće. Da vam donesem čašu vode…? Pokušavaće, bez uspeha, da se priseti kada je posednji put pila vodu. Kada je jela? Spavala? I kakvog su ukusa trešnje ove godine…? Čovek u plavom odelu će joj doneti vode. Ponudiće je da sedne. Pogleda uprtog u zeleni linoleum, stiskaće u krilu najlon kesu uspomena. I ništa više neće biti važno. Ni njegove nestvarno velike cipele o koje se saplitala u predsoblju, ni prastari goblen u debelom, kičastom ramu, ni gazdarica koja ga je toliko volela.
Zaboravila sam, reći će tiho. Čovek u plavom odelu sagnuće se da čuje. Šta ste zaboravili, upitaće. Zaboravila sam da mu kažem koliko ga volim. Sifon curi, rekla sam umesto toga. Valjda zaslužujem to jedno letovanje, i to sam rekla. Da nedelju dana ne mislim šta ću za ručak. Kakav si to čovek, pitala sam ga. Slušaš li ti mene uopšte…!? Zvali su iz škole, ponovo se potukao s onim što mu tata drži vulkanizersku radnju. Moraš da popričaš s njim, otac si mu, mene ne sluša. Sve sam mu to rekla. Samo nisam… A ja sam ga… stvarno sam ga… mnogo… znate već…
Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje