Categories Duda Alapača

Duda Alapača: Dobra stara vremena

Autorka teksta: Duda Alapača
Autorka teksta: Duda Alapača

Zvoni mi mobilni. Mama, piše na displeju. O, ne, zaboravila sam da joj se javim… Gde si ceo dan…? Kako gde sam?! Pa, na poslu. Ali sedam je sati, uspaničeno će ona. Znam, i neću skoro kući. Kakav je to posao koji ne može da se završi do četiri sata, uporna je. Mama, draga, više niko ne radi do četiri. Jesi li jela nešto, pita. Jesam (lažem). Moraš da jedeš, ne smeš da dozvoliš da ceo dan budeš gladna, propašćeš… Znam, mama. Neću, mama…Dobro, mama… I ja tebe, mama.

Moja mama nikako da skapira neke stvari. Ona i dalje živi u ’’onom’’ vremenu kad se u pola četiri dolazilo s posla, u pola pet ručalo i kada su se kućni red od tri do pet zaista poštovao. Ne pamtim kada sam izašla s posla pre pet. U stvari, jesam jednom u pola dva – kada su me zvali iz škole da mi kažu kako je Beba dobila temperaturu. Ali to je bio hitan slučaj. Inače, kući ne stižem pre šest. I tu više nema govora o bilo kakvom ručku i ručanju. Nego, večera i u krevet.

Gago, nedostaje li ti nekad ono staro vreme? Kako to misliš? Pa, mislim ono, od pre sto miliona godina, znaš – kad smo bili mali i to… A to…? Pa, da… Sećaš li se crtaća u sedam i petnaest? Kako da ne. A zimskog bioskopa? Kolariću paniću, Branka kockice…? Opstanka, s onim bradonjom, kako se beše zvao…? Moja mama koja ne trepće kad Steva Karapandža krene da kuva… Male tajne velikih majstora kuhinje… Pa onda Kviskoteka, Sedam tv dana… Sećaš se kako smo se igrale ispred zgrade? Sećaš se trule kobile? Care, care, govedare, kol’ko ima sati…? Arjačkinje, barjačkinje…? Daaaaaa, razneži se Gaga. A između dve vatre? I indijanske vatre? Pa žmurke, pa lastiša…? Znaš li da moje dete ne zna kako se igra lastiš? Samo sedi i bulji u onaj televizor… Probala sam da joj objasnim, svezala onaj lastiš za noge od stola, skačem ja, skačem, a ona me samo belo gleda. Vidim, ne kapira. A i da ukapira – šta joj vredi, opet ne bi imala s kim da se igra. A mi smo mogle da preskačemo lastiš do beskonačno… i da vrtimo hula hop… kakav je to hit bio kad se tek pojavio, a…?

Nekako je sve imalo smisla. Znao se neki red. Zvučiš isto kao oni penzosi ispred zgrade, primeti Gaga. Možda, ali ono su bila lepša vremena. Imali smo bele espadrile, crvene akajak čizme, žute kabanice sa teget postavom, mame su nam same šišale šiške i pravile sendviče za školu. Naše učiteljice su nosile borosane i sve do jedne imale punđe. Učile su nas da se javljamo komšijama, da kad razgovaramo vadimo ruke iz džepova, da ustajemo starijima u prevozu… Danas je sve podivljalo. Javim se pre nekom klinji iz zgrade, lepo mu kažem zdravo, a on ni da bekne, i još me gleda u fazonu ’’šta ’oćeš bre ti od mene..?’’ Današnja deca baš ništa ne znaju. Osim da bleje ispred kompjutera. Nikad više društvenih mreža, i nikad manje druženja, ako mene pitaš. Kad ih vidim kako fejsbuče i tvituju – prosto mi bude žao.

Kakve smo mi društvene mreže imali…? Nikakve. Ali, znalo se, mi, iz Đure Đakovića smo išli u školsko, oni iz Cvijićeve su visili kod parka. I tačno se znalo, kuda ko ide i kad se vraća. Mogla sam sat da navijam po komšija Peri sa drugog sprata, nije bilo dana da se taj ne nacrta s posla u tri. Kakav je to život bio? Zamisli samo – šta bih sve stigla da uradim da svakog dana dolazim kući u tri? Hej, završiš s poslom i još ti ostane celo popodne gratis! Možeš da odeš na pijacu, kupiš šta ti treba, skuvaš ručak, odmoriš i još ti ostane vremena za neki bioskop, pozorište, šetnju… Ovako, gledam samo da se dokopam kreveta, ništa više.

Nije to samo meni tako. Živimo u opakom vremenu. A tempo je nemilosrdan. Ponedeljak, petak, ponedeljak, petak. Čemu to, Gago? Čemu život u kome najobičnija šetnja radnim danom predstavlja luksuz? Nema smisla – sve ovo. Znaš li da ne pamtim kada sam Vladu poslednji put videla na dnevnom svetlu, po danu? Ustanem ujutro – mrak, dođem kući – opet mrak. Stalno mrak. Vikendom je na terenu, znači bukvalno se viđamo samo posle zalaska sunca. Daleko bilo, k’o da smo vampiri.

Mislila sam ja da je to normalno, to da su neka druga vremena, i to po pravilu stara – uvek bolja, i da svako vreme ima nešto svoje – ali nije. Čega će se moje dete sutra sećati? Fejsbuka, tvitera, koji od crtaća će joj ostati u sećanju, neka video igrica, možda? Hahaha, nasmeja se Gaga. Čak se to više i ne zove video igrica, to ti je sad sve on lajn. Da… Danas je sve on lajn, sve u realnom vremenu i direktnom prenosu. Vreme u kome se abrovi prenose putem neta – i nije nešto posebno. Nekad si, ako želiš da čuješ najnoviji trač, morao da potegneš na kafu kod komšinice. I to čak na deveti sprat. A danas je dovoljno da se uloguješ i već znaš sve. Mislim, stvarno nije fer!

Nemoj da si takva, teši me Gaga. I danas možeš da nađeš sve to… Prepun je net… Pera Detlić, Eustahije Brzić, Gustav, Popaj, sve može da se nađe i iskopa… A ako može da se nađe, onda nije ni izgubljeno. Znam, ali kako ćeš da mi nađeš sladoled u loptici, jogurt u trokutastom tetrapaku i licidersko srce s vašara? Toga više nigde nema. Ma, ima – teši me Gaga. Mora da negde neko pravi ta srca. Samo treba da izguglamo. I ko ti je uopšte taj Eustahije, pitam. Eustahije…? Kako ne znaš…? Eustahije Brzić, najbrža zmija u čitavom Meksiku…!

Da mene neko pita – ne bih se dvoumila ni tri sekunde. Odmah bi’ rekla – vratite mi molim vas one borosane, i školske kecelje sa amblemima, vratite mi moju kolekciju značaka i poster Zdravka Čolića u prirodnoj veličini. I duboke starke i izlizane leviske i sve ćaletove ploče Pink Flojda. I Smogovce i Salaš u malom ritu, makar i u repriznom terminu… A ako baš mora, vratite mi onda i blajhane pramenove, sakoe s naramenicama i tapirane šiške, i Dinastiju i Tajči i stari Komodor s džojstikom. Vratite mi, molim vas, i kamp kućicu, i letovanje u Zelenici, i ona kušet kola do Bara i nazad.

Nekad jeste bilo lakše, složi se moja mama. Barem se živelo jednostavnije, nije bilo ove neprekidne borbe za sticanjem. Sad svi deco, jurite za nekim standardom, svi bi u veće stanove, bolja kola, mislite – tamo negde čeka vas nešto vredno, veliko. Vaša generacija prepuna je želja, ne ume da živi s onim što ima, i nikad vam nije dovoljno. Bojim se da ćete, ako tako nastavite, izgubiti dušu.

U pravu je, mislim kasnije. Skroz je u pravu. Ovo ništa ne valja. Ne vodi nikuda… Živimo u stanovima koje su nam ostavili baba i deda, drhtimo nad svojim malim poslovima, zadužujemo se preko mere a od bankrota nas deli par stotina evra. Ništa mi se ne sviđa. Ja bi’ da se menjam. Dajem sve knjige sa vampirima i trolovima za jednog jedinog Miku Antića. Dajem i dva lap topa, tačskrin mobilni, mikrotalasnu i auto sa ful opremom. Dajem sve čizkejkove i mafine i museve ovog sveta, za vanglu bakinih vrućih uštipaka. I muža poklanjam, ionako ga nikad nema kod kuće. U dobrom stanju, kao nov, malo korišćen.

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje

2 komentara

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA