Duda Alapača: Domaće je domaće

Ovonedeljna kolumna Dude Alapače je tu!

by | 28 aprila, 2021

I koju tortu praviš za rođendan, upita Milanka. Nikoju, kažem. Kako to? Tako, lepo. Poručiću. Šta ćeš poručiti…? Tortu, brate, mama. Ona coknu. Ne valja ti to. A što, mama, šta fali kupovnim tortama…? Ona me pogleda, onako, svojski.

Sve im fali, reče. Sve su pune margarina, umesto oraha meću mleveni keks, o ukusu da ne pričamo, a i… znaš – šta će ti ljudi pomisliti…?
Šta će pomisliti…? Pa mislim, radiš s njima tolike godine, a ‘vamo torta iz poslastičarnice…? To nije lepo.

Inače, kod moje majke prolazi samo domaće. Ako tome dodamo činjenicu da je od malena učena da ljubav iskazuje trudom koji uloži u nekoga ili nešto – rešili smo jednačinu. U njenoj interpretaciji, ništa ne može da bude lako ni jednostavno. A ljubav, razume se, ulazi na usta. Tako da je njoj skroz normalna stvar da usred noći Bebi pravi šnenokle. Ili da ustane ujutro pre svih i potkuva uštipke.

Iz Milankine perspektive – nošenje kupovne torte bilo kojim povodom i bilo kome, je čisto nepoštovanje one druge strane. Jer – Milanka je godinama lično mesila torte na sve i jednu svadbu na koju se išlo, uredno zabadajući ruzmarin i ruže iz bašte u sredinu. Prave ruže, razume se, jer one ušećerene bi bile čista uvreda. I onome kome nosi i onom ko nosi. Ako nekog voliš, moraš i da se potrudiš. Pa jel..?

Draga mama, vremena su se malo promenila.

Jer da je po toj tvoj ’’trud jednako ljubav’’, ja bih bila proglašena apsolutno nesposobnom da volim. I ne sećam se kad sam napravila tortu. Kad kažem tortu – mislim pravu tortu, od dvan’est jaja, četiri kore, s filom kuvanim na pari i mlevenim orasima. Moje torte su odavno postale imitacija. Kad baš imam vremena i volje – omakne mi se neki čiz kejk ili ona što ide red keksa – red pudinga, ali dalje od toga – teško da mogu. Nije da meni torta ne pada na pamet ali kad pomislim koliko je to posla, prljavih činija, šerpica, plehova – a samo zato što mi se jede nešto slatko – predomislim se, stučem čokoladu od trista grama i kraj priče.
Nema danas, mama, više takve ljubavi.

Niko nikoga više ne voli na taj način. Znam ja da si ti tati vezla platnene maramice i peglala čarape, znam i da si svekrvi, u znak poštovanja, isheklala prekrivač za bračni krevet, ali mama… to više nije to. Ljubav se danas ne meri sitnim vezom. Ako nekog voliš – poklanjaš mu vreme. Svoje vreme, ono koga imaš na kašičicu, kad se sve drugo uradi i pozavršava. I nema ničega vrednijeg na ovom svetu od vremena. Vreme je nešto najvrednije što imamo. I ti i ja i svi mi.

Možda su, nekada davno, na ceni bile žene koje su povazdan tancale kraj šporeta, ali danas ta priča više ne pije vodu. Danas su na ceni one koje uspeju da dođu kući pre šest uveče i priušte sebi jedan kuvan obrok dnevno. Taman to bila i supa iz kesice. I znaš, ima dana kada ne stignem ni to da skuvam. Al’ pravi se kao da to nisi čula. Bilo je dana kada sam bila zahvalna što Beba ide u vrtić jer sam znala da će tamo nešto srknuti kašikom. Ni ovo nisi čula, ok…? I nemoj tako da me gledaš, znaš…? Nisam ja kriva što živimo tako naopako. Ne kažem ni da si ti. Niko nije kriv. Jednostavno je tako. Uostalom, nismo u kamenom dobu. Ne mora baš sve da se napravi s ’’ovih deset prsta’’.

Pročitajte i… Duda Alapača: A šta ako krene po dobru? 

Ovo je gore i od kamenog doba, reče Milanka. Ovo je ledeno doba. Servira nam se smrznuta hrana. Samo ubaciš u mikrotalasnu i gotovo. A ukusa nigde. Mirisa niotkuda. I ljudi su nekako smrznuti. Idem ulicom pre neki dan, polako, sve nogu pred nogu, pa gledam onaj svet – to se sve smrklo, samo gleda u zemlju, il’ u telefone, niko da ti se osmehne, da se javi… I onda se pitamo što propadamo…? Dobro, mama, ne verujem baš da propadamo zato što smo rešili da pređemo na kupovne kolače… Ona podiže obrve. Možeš ti, Dudo, da misliš da ti je majka staromodna, da sam luda, ali ima neke istine u tome. Počeli smo da propadamo onda kada smo prestali da ručamo zajedno.

Zapamti šta sam ti rekla.

Kad smo prestali da se okupljamo oko stola, sve je otišlo dođavola. Nekad se cela porodica skupljala oko ognjišta, a sad, niko ni s kim. Nemate kad da doručkujete, ručate po principu ’’daj šta daš’’, večerate u ponoć i onda tako, siti i presiti – idete u krevet. Možeš ti sad meni tu da kolutaš očima do mile volje, ali reci ako nisam u pravu. Reci, eto, kad ste poslednji put vas troje seli da ručate zajedno – k’o ljudi, a da na repertoaru nije bila neka instant hrana, neki tvoji kinezi ili pica ili tako to…? Šta ste sinoć večerali…? A…? Kaži ako smeš, Dubravka.

Picu, pomislih. Picu smo jeli. A dan pre toga…? Burek. A u nedelju…? U nedelju je ostalo nešto malo nekog bućkuriša od subote. A pileću supu sam pravila kad je Beba bila bolesna.

Pre toga – ne pamtim.
Dobro, mama, sve si u pravu. Zato ćemo u nedelju kod tebe na ručak, može? Može, reče Milanka, kod majke sve može… Al’ i gibanicu da napraviš, važi…? Al nemoj s kupovnim korama, nego razvuci preko stola. Ona se osmehnu. Izmišljaj ti, i domaće kore i domaće rezance, možeš – dok sam ti živa i dok me ruke služe, a posle vidi šta ćeš. Ovakve k’o mene – ne prave u poslastičarnici.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.