Duda Alapača: Retko se oporavljamo od strahova iz detinjstva. Koji je vaš?

Duda Alapača u epizodi "Dragi putnici..."

by | 19 maja, 2021

Da vidite mog Matiju na ulici, pomislili ste da je to čovek koji se ničega ne plaši. Onako velik, stasit, sa svojih dva nula pet, za tri broja veći od nas prosečnih, zaista bi mogao biti maneken za hrabrost, Spartak našeg doba. Znate već, jedan od onih koji će u svakom trenutku stati u zaštitu nemoćnih, skočiti u ledenu vodu da spase psa, suprotstaviti se džeparošu u mračnoj ulici ili popraviti zub bez anestezije. Međutim, postoji jedna stvar koje se Matija plaši. Letenja avionom.

Trideset i sedam godina je prošlo od njegovog prvog i poslednjeg leta.

Išao je s mamom na more. U nekom trenutku, počele su turbulencije. Seća se majčinog ukočenog pogleda, graški znoja na njenim nausnicama, ledenih dlanova i izveštačenog osmeha stjuardese. Seća se mučnine koju bi osetio svaki put kada bi avion propadao, mučnine slične onoj na toboganu, koja bi prestala kada bi stopalima dotakao pesak. Ali ovog puta ispod njegovih nogu, umesto peska, protezalo se more, a Matija nije bio naročit plivač, skakač još manje. Iako se činilo kao večnost, turbulencije su trajale svega nekoliko minuta, no sasvim dovoljno da strah potraje zauvek. Iz Kotora su se vratili autobusom, jer nije bilo te sile koja bi ga ponovo uterala u avion. Ni tada, ni tokom narednih trideset i sedam godina.

Matija je svestan svog straha, kao i činjenice da nikada neće videti sva ona mesta do kojih se može jedino avionom.

Da zlo bude veće, u međuvremenu je stvorio otpor prema svim prevoznim sredstvima kojima ne upravlja lično. Njegov porodični odmor izgleda tako što ženu i dete ukrca na avion, a on za njima dođe kolima. Letovanje na nekim dalekim, egzotičnim morima ne dolazi u obzir, jer Matija bira isključivo destinacije udaljene do dvanaest sati vožnje. Kolima, naravno. (Pročitajte i… Duda Alapača: Sve ono što nikako ne želite da čujete… A stalno slušate!)

Jednom prilikom sam mu prigovorila kako ne može baš sve da iskontroliše. Znaš, rekla sam, i automobili se kvare, nesreće se događaju i na putevima, ne samo tamo gore. Statistički, šanse da stradaš u saobraćajki su mnogo veće… Da, prekinuo me, ali ovde sam barem ja taj koji drži volan a ne tamo neki čika u plavoj uniformi kome ne vidiš ni potiljak. Ali, tebi je jasno da taj strah nije racionalan, nastavila sam. Jasno mi je, ali mozak ponavlja ono što srce ne može da zaboravi. I šta me sad ti smaraš s tim..? Mora da te ona moja nagovorila..? Priznaj, ide joj se u Egipat, reče i obrisa dlanove o farmerke.

Nisam mu priznala da me je “ona njegova“ danima nagovarala da pričam s njim i da još jednom pokušam da mu objasnim da je vreme da se pomiri sa svojim letećim demonom. Nisam čak pokušala ni da mu dočaram kako je Egipat divan u ovo doba godine. Moramo da krečimo za vikend, rekla sam. Mislila sam da udarimo neku grafitno sivu u dnevnoj, samo na ona dva pregradna zida, da malo razbijem monotoniju. Siva može mnogo dobro da izgleda, ali ostavite bele bordure, odgovorio je i odveo priču u pravcu poludisperzije na vodenoj bazi.

Statistički, retko se oporavljamo od strahova iz detinjstva.

Većina nastavlja da živi normalno, ali svako od nas, negde u sebi iznova preživljava svoj strah, kada nas neko ili nešto podseti na to. Čak i kada nas ubeđuju da smo bili suviše mali da bi se sećali neke neprijatne epizode, trauma ostaje zakopana u podsvesti, spremna da proradi u svakom trenutku. Na nesreću, dijapazon je širok i čovek ne može da zna šta će na njega ostaviti trag. Deca razvedenih roditelja se, u zrelim godinama, plaše ozbiljnih veza. Oni koji su kao mali preživeli saobraćajnu nesreću, izbegavaju da voze ili celog života to čine oprezno kao da su još uvek na poligonu auto-škole. Deca koja su ostala bez neke bliske osobe usled bolesti, lako razviju neku vrstu hipohondrije. Oni koje je u detinjstvu, ugrizao pas ili mačka, za kućne ljubimce (ako se ikada odluče za njih) radije biraju ptice, ribice ili kakve bezazlene sorte. I svako se nosi sa svojim strahom onako kako najbolje zna i ume.

Pogledajte oko sebe. Dobro pogledajte. Svet je pun uplašene dece u telima odraslih.

Svi smo mi proizvodi svojih strahova i nekih neostvarenih želja. I strah je isti, samo smo mi u nekom većem pakovanju. Setite se toga kada vidite nekog deku koji naručuje treću šampitu, baku koja kupuje džak soli koji će je možda nadživeti, ženu u godinama koja skuplja lutkice, direktora pred penzijom koji na sastanke nosi svoj srećni kliker ili komšinicu kako prelazi na drugu stranu ulice zbog pekinezera koji joj ide u susret. Setite se toga sledeći put kada budete blicali ženi u sivom Pežou koja gusla za kamionom dvadeset na sat, čvrsto, s obe ruke, stežući volan. Možda to budem baš ja.

lepotaizdravlje.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.