Duda Alapača: Gospodin čovek najozbiljnije

by | 18 januara, 2017
Autorka teksta: Duda Alapača

Autorka teksta: Duda Alapača


Stajao je ispred mene. Dovoljno blizu da osetim miris ustajale kolonjske vode sa dna bočice, kolonjske vode u obliku šišarke – jedine uspomene na otmene berbernice u koje je nekada davno odlazio nedeljom. Dovoljno blizu da primetim tragove moljaca, rasparane šavove kaputa nevešto ufircane belim koncem i dugmad boje ćilibara koja se klate.

Lice mu nisam videla, ali sam mogla jasno da naslutim neke plave, isprane oči i sede potkresane brkove. Nevešti tragovi žileta primećivali su se na desnom obrazu, tamo gde se koža u staraca nabira brišući granicu između brade i vrata.

U korpi pred njim – pola hleba, pavlaka i novine. Zamišljam ga kako, povijen i suv, sedi za starom, ispucalom mušemom na ruže, u nekom vlažnom, hladnom sobičku i ćutke jede. Modrim, koščatim rukama troši hleb u bistru supu iz kesice. Kašika udara o plekani tanjir. Vreme stoji. Vreme ne ide nikuda već dvadeset godina, otkako mu je žena umrla, deca se odselila a prijatelji razišli, jedni u bolest, drugi u starost, treći u zaborav.

– Sedamdesetdva dinara. – kaže odsutno prodavačica spržene plave kose.
– Koliko…? – pita on.
– Se-dam-deset i dva. – pokazuje mu prvo sedam a potom i dva prsta. Stresam se na pomisao da će me možda jednog dana jedna ista takva učiti dvocifrene brojeve.

Starac zavlači ruku u levi džep kaputa, potom u desni. Ništa. Prepipava. Traži. Iz unutarnjeg vadi pedeset dinara i pruža samozvanoj blajhanoj kraljici supermarketa.
– Još dva-de-set-dva. – govori ona. Mršava plavičasta ruka se spušta u džep pantalona. Bez uspeha. Starac razgrće crni iscepani ceger, gleda nekud dole, u noge, u cipele. Uzmiče.
– Jel’ može to malo brže, mušterije čekaju – nestrpljiva je blajhana. Stid me je što sam mušterija. Stid me je što sam pripadamo istoj vrsti kopnenih sisara.
– Sačekaću. – kažem. – Nije problem, polako samo.
– Biće da sam zaboravio kod kuće. – pravda se.
– Svi to kažu… frkće blajhana. Starac sleže ramenima.
– Dobro, šta ćemo onda…? Hleb i pavlaku? Pavlaku i novine…? Nismo mi crveni krst.
On i dalje pretura po džepovima. Nije mu jasno.
– Gospodine… – opominje ga. – Gospodine, odlučite se. Mislim, ne možete SVE uzeti.
Starac gleda zbunjeno u korpu.
– I, šta ćemo? Ljudi čekaju. Gospođa čeka.
– Izvinite…- kaže mi sramežljivo. Prepoznajem to lice.
– Profesore…. – govorim. Zbunjen je. Niko ga već dugo tako ne zove.
– Elektromagnetna indukcija – pomažem mu da se priseti. Osmehuje se slabašno – Majkl Faradej, profesore. Smer struje u kalemu prilikom približavanja magneta suprotan je smeru struje prilikom odaljavanja magneta. – izgovaram u dahu.
Blajhana koluta očima.
– Ajte, molim vas, dajte da završimo pa onda pričajte. Šta je ovo, osnovna škola? Zar ne vidite koliki je red…!?
– Profesore…? Sećate li me se?
– Nisam baš siguran… znate, davno je bilo.

Davno je bilo. Treća godina gimnazije. Juni mesec, odgovaram za dvojku. On sedi za katedrom, ispeglan i prav. Strog i siguran u sebe, nepobediv i postojan kao sva četiri Njutnova zakona.
– I šta kaže Faradej, pita me…?
Propadam u zemlju. Gledam, čas u tablu, čas u Mareta iz prve klupe. Obrazi mi gore.
– Faradej kaže da je smer struje su…su…- pokušava da me navede na odgovor.
– Suvišan…? – lupim koliko sam teška. Trideset duša mi se smeje iz sveg glasa.
– Tišina…! – govori i lupa lenjirom o sto. Masa se stišava.
– Suprotan. – govori. – Smer stuje u kalemu prilikom približavanja magneta je suprotan smeru struje prilikom…čega…?
Teško razaznajem šta šapuću iz gomile.
– Približavanja magneta.
– Odaljavanja magneta. – uzdiše. – Odaljavanja magneta, Bakićeva.
– Pa da, profesore, to sam i rekla… mislim, to sam i htela da kažem, suprotan je prilikom odaljavanja magneta.
– Odalji se ti na svoje mesto, blago meni.
– Profesore, šta sam dobila…?
– Dva si dobila. Drž’ se ti tvoga piskaranja. I ne čačkaj puno oko elektromagnetnog polja.
– Hvala vam, profesore. Najozbiljnije vam hvala.

Blajhana je već peni od muke.
– Znači, izludeću od ovih penzosa…! Aman više…! Hleb, novine, šta…?! Mislim, nemate za sve.
– Imamo za sve. – kažem i pružam joj petsto dinara. – Kucajte sve zajedno.
– Nemojte, molim vas… – profesor mi zadržava ruku.
– Ma ’ajte, šta vam je, profesore, nije to ništa…
– Znam ali… nemojte…. – nastavlja da se preganja. Razumem sve. Čovek možda stari ali ponos nikada.
– Profesore…- spuštam svoju ruku na njegovu. – Profesore, u redu je.
– Vratiću vam. – govori.
– Znam da hoćete.Treba li vam još šta…?
Odmahuje rukom.
– Sigurno?
– Sigurno.

Pridržava mi vrata da izađem. Želim da ga propustim. Ne da se.
– Ali vi ste stariji. – govorim.
– A vi ste žena. – odgovara. Čovek možda stari, ali gospodin nikada.
Rastajemo se ispred radnje. Odmiče sporo, nespretno. Ja čak ni tako. Nakon par koraka, zastaje i okreće se.
– Bakićeva….odličan, pet…
Minus devet je. Gore mi obrazi. Najozbiljnije.

 

Tagovi:

13 reagovanja na “Duda Alapača: Gospodin čovek najozbiljnije”

  1. Sveta kaže:

    Malo je reći odličan, ovaj tekst uči, oplemenjuje, budi dušu. Pa ovo je nešto predivno! HVALA!

  2. Vesna V kaže:

    Dudo,svaka cast!Odlican (5)!

  3. Duda Alapaca kaže:

    Hvala, drage moje, dobre i pametne žene!
    Ljubac od Dude 🙂

  4. Sanja kaže:

    Divno, predivno, dirljivo… Dudo, svaka čast!

  5. mirjana kaže:

    Svka cast Dudo

    I istina mozda ce I nama neka takva balavusa da pripoveda
    Istina znas da covek stari ali integritet nikada

    I Dudo zaista odlican pet

  6. Vanja kaže:

    I ja se pošteno isplakah… Bravo Dudo, odličan, pet 🙂

  7. Sonja S. kaže:

    Duda,moja miljenica,iskreno,toplo, nepogresivo,sustinski, „u metu“. Zivimo u sistemu poremecenih vrednosti. Sto bi rekao Petar Bozovic Predivni u svojoj monodrami- Vuk Karadzic?! Koga jos zanima sta misli taj „ljakse“!?? Koga jos zanima sto pola kg hleba danas kupuju oni sto su nas ucili da budemo ljudi…Ovu kolumnu bi trebalo objaviti na naslovnicama svih novina. Bravo,Dudo!

  8. Anaa kaže:

    Najezila sam se…E,Srbijo moja napacena…

  9. Duska kaže:

    Isplakah se ja…Covek stari,gospodin nikada.
    Tacno znam taj profil ljudi sa kase. Nisu sve kasirke lose,taman posla. I one rade za malu platu.
    Ali ljudi kao sto je profesor iz teksta su generalno marginalizovani…dosla su ova nova kvazigospoda u blindiranim dzipovima,kojima je Njutn marka cipela .
    Tuzno smo drustvo postali,pretuzno.

  10. mara kaže:

    rasplakah se…

  11. Beba kaže:

    Divna Duda! Divna dusa! Pohvale ne izostaju ni ovoga puta!

  12. Milja kaže:

    Odlican tekst, bas dirljivo.

  13. Goca kaže:

    Eh, kako sad da zaustavim ove suze?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.