Duda Alapača: Ide Mile

Duda Alapača i ove srede s nama.

by | 9 juna, 2021

Otiš’o Mile.
– Koji Mile…?
– Mile komšija…visok, mršav, sed… Kako ne znaš, Mile.
– A Mileeeee…. pa gde otiš’o..? Na selo…? Reče mi neki dan da će da ide, kaže, smučilo mu se da živi na dvanaestom, ide da bude bliže zemlji.
– Pa sad je bliže zemlji.
– Znaš šta, ima i pravo. Ne znam šta mi više tražimo u ovom betonu.
– Nije otišao na selo.
– Nego..? Gde je zbrisao..? U banju…?
– Malo dalje.
– Kod sestre u Kanadu..?
– Još dalje.
– Zar ima dalje…?
– Ima. Umro.
– Umro..? Kako…?!
– Lepo, iznenada.
– Srce..?
– Aha.
– A nije ni pio, ni pušio, ni debeo nije bio, ništa…
– Nije.

– Znači, nema pravila. Nikakvih.

– Izgleda da nema.
– A nije bio ni nešto star…
– Pedesetdrugo.
– Nije to strašno, mogao je još da poživi vala.
– A taman bio kupio novi auto… Kaže – treba mi nešto jače da povuče uz Rudnik.
– Kad ono – međutim… Jel’ im’o koga osim te sestre…? Ja ga nikad nisam videla sa ženom.
– Im’o je ženu. I dva sina.
– Kako znaš..?
– Rek’o mi debeli.
– Eto šta ti je život. Danas si tu, sutra te više nema.
– A ti se samo nerviraj…
– Oko čega…?
– Oko svega. Šta misliš, video sam te kako sevaš očima po kuhinji, čim si ušla.
– Nisam sevala.
– Jesi.
– Možda malo. A mogli ste vala i da sredite onaj lom. Što svaki dan mene sve sačeka…? Vidiš li koliko je sati..? Od jutros sam na nogama, nisam stala… (Pročitajte i… Duda Alapača: Žena na mestu)

– Ne počinji…

– Šta da ne počinjem…? Svaki dan ista priča…! Jel’ ovo neki hotel, šta li je…? Dođete, jedete, okupate se, prespavate, odete. Niko bre za sobom kašiku da skloni.
– Ja sam isto bio na poslu.
– Ma nemoj..? Ja inače svaki dan idem po kozmetičarima, ja ne radim, šta li..?
– Ne kažem da ne radiš, ali…
– Ali misliš. Jer da ne misliš, ne bi me dočekao ovaj lom… I dokle misliš da to stoji ovako..? Do petka..? Dok ne dobijem slobodan dan da mogu sve lepo da spremim, pa od ponedeljka – jovo nanovo. Da možete sve po starom. I to mi neki vikend…? Ja više nemam otiske prstiju, od domestosa su mi se izlizali.
– Pa dobro, ne moraš.
– Ne moram..? Pa najbolje da se ucrvamo.
– Pozovi ženu da ti pomogne.
– Žena se zove da ti pomogne da uradiš generalku, ne da spariš čarape. Sramota bi me bilo da mi ko uđe u ovaj brlog. I znaš… to što ja radim za vas, to ne može da se plati parama, ni po satu.
– Nego…? Kako se to plaća..?
– Pa eto, recimo, nekim putovanjem….negde… samo ti i ja…
– Uvek možemo da odemo na selo.
– Neću na selo.
– Pa gde bi ti…?
– Malo dalje.
– U Novi Sad…?
– Još dalje.
– Nema dalje, vidiš da ti za sve treba test.
– Ima, ima. Samo ti nećeš. Čekaš da i meni dođe žuta minuta, pa da se spakujem i da odem sama. Posle kad odem, k’o Mile, da se svet pita – jel’ imala muža…?
– Koji si ti baksuz…
– Nisam, samo glasno razmišljam.
– U redu, skapirao sam, ne moraš više. Biraj, hoćeš li kuhinju ili kupatilo…?
– Kuhinju. U stvari… možda ipak kup…. ne, ne, bolje kuhinju. Ali ti da zategneš i dnevnu, ok..?
– Ok, ok….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.