Duda Alapača: Nije sve u parama, ima nešto i u novčaniku
Autorka teksta: Duda Alapača
Kažu – sve je u parama. Nije. Ama, mogu obe ruke u vatru da stavim da nije. Jer nije. Svi jednom, na kraju nadođemo na to. Prvi put kad nemamo para, a opet sve nam lepo pa se u nama probudi onaj čarobnjak koji od ničega napravi nešto, dovija se ne bi li skrpio kraj s krajem, pa kupujemo na odloženo, udaramo crte, kuvamo tanju kafu i merimo na grame. Da nije sve u parama shvatimo i drugi put, kad para ima, a ništa nam nije potaman. Novčanik pun, al’ nema ko da udeli osmeh, nema sjaja u očima, ni držanja za ruke, ni lepe reči, ničega. Platili bi da nas neko samo onako čovečanski zagrli – al’ nema da se kupi. Nestalo.
Sve je do ljudi. Uvek je sve do ljudi, potpisujem.
Moja Gaga ima dobru platu, al’ radi u buđavoj firmi, sačuvaj Bože. Kad dođe s posla, k’o da ide s kopanja. Samo sedne, onako obuvena, i dobro oćuti jedno pola sata. Zuri u jednu tačku. Jer treba vremena da čovek svari sve one nesrećnike koje gleda povazdan. Ima jednu nabeđenu u kancelariji, kakvo je to zlo od žene – ne možete ni da zamislite. Ko šta radi – ona ide od jednog do drugog stola i spletkari, ogovara, samo gleda kako da te saplete i da ti neki belaj napravi. E kad jednu takvu gledaš po osam sati dnevno, nije ti do života, a kamoli do para. “Platila bi’, samo da ne moram da je gledam. Kad ujutro ustanem, pa krenem na posao, sve mi se nešto stuži, k’o da kamenje imam u stomaku.“ – žali mi se. Eeeee, mislim se, možda nije kamenje, al’ neki čir jeste. Jer kad je čovek okružen takvim “lošacima“, negde mora da pukne, kad-tad.
Sećam se, bila je jedna poslastičarnica u kraju, dragi Bože, nigde nije bilo takvih tulumbi, al’ unutra radila neka baksuz baba, nije ti do života kad je vidiš, ne bi’ joj orah iz ruke uzeo. Ni dobar dan, ni doviđenja, samo ti tresne onu tulumbu na tanjir, a u sebi sve misli “preselo ti dabogda“. Nije sve u parama, ima nešto i u tulumbama.
Onda, u banci gde primam platu, ima jedan Milovan. Pedesetak godina, štrkljav, mršav, još uvek kuca s dva kažiprsta, naočare samo što mu ne spadnu s nosa, uvek jedan te isti sako, uvoštio se na njemu, vidi se – flegman tip – sto godina ima da živi. Ne potresa se, ne žuri, sve polako, natenane. Kod Milovana možeš da radiš samo proste operacije – uplata, isplata. Daleko bilo da hoćeš da zameniš pare ili platiš struju direktno s računa… Uuuuuu, samo vidiš – odma’ pada sistem. U početku sam to trpela, ali brate mili, pa nisam ja tu zbog tebe. Sad lepo prvo nazovem banku, pitam jel’ radi Milovan, ne radi, e dobro, eto me odma’. Ne bi ušla unutra kad je njegova smena, pa taman nam ovog časa isekli struju. Jer – nije sve u parama, ima nešto i u Milovanu.
S druge strane, ima i poštenih ljudi, onih koji svoj posao stvarno rade najbolje što mogu. Bez obzira na to gde, šta i za koliko para rade. Sećam se, u dragstoru, u starom kraju, pre par godina radila jedna Milica. E Milica ti je bila munja nebeska. I brza i nasmejana, i da popriča i da sasluša, uvek vraćala kusur u dinar – ma, svi je redom voleli. Od dece do penzosa. Znala sam nekad da prođem pored tri radnje, pa da maksuz kod nje svratim po hleb i mleko. Isto je mleko i tamo i tu, al’ tamo nema Milice, razumete…? Elem, odselili smo se, prošle su godine i, uđem pre neki dan u jednu onako baš fensi radnjicu, kad ono – Milica! Poznade me iz prve! Pa gde si, sunce moje, šta radiš… – očekujem, reći će mi – pa eto raduckam tako malo za kasom, kad ono – Milica postala šef! Nije sve u parama, ima nešto i u Milicama.
Zato, otvorite svoje novčanike. Nema ništa, jel’ da…? Ako je za utehu, nije ni moj bogznašta. Kartica za prevoz, kartica za popust u knjižari, lična karta, saobraćajna, vozačka, novčanica od jednog dolara i nešto siće. Račun za struju, boravak, obezbeđenje. ‘Ajmo sad malo dublje… Pisamce koje mi je Vlada napisao za rođendan. Karte za bioskop koje čuvam za uspomenu. Bebin crtež iz vrtića. Sličica na kojoj joj fale prednji zubi. Detelina s četiri lista. Čestitka za Osmi mart od prošle godine. Možda ne može da plati struju, ali nema tih para kojim se može kupiti. Jer, nije sve u parama – ima nešto i u novčaniku.
Još Dudinih priča možete pročitati OVDE.
Pišite Dudi na [email protected]!