Duda Alapača: Ogledalo, ogledalce moje…

by | 4 avgusta, 2021
duda alapača

Duda Alapača nam donosi ovonedeljnu kolumnu!

Ako bih morala da odaberem samo jednu jedinu stvar koja je od mene (nadam se) napravila bolje biće tokom ovih četrdeset i kusur – ne bih napisala da sam vremenom postala mnogo mudrija, ni mnogo pametnija, ni lepša, ni zgodnija, ni zdravija – jer naprosto nisam. Ali sam s godinama naučila da (donekle) ovladam svojom sujetom. Srećom, više mi nije petnaest i po. Ne pokušavam da se po svaku cenu dopadnem svakome. Moje mišljenje o samoj sebi ume da varira od “ženo božja, koji si ti kreten“ do “pa znaš šta, i nisi loše ispala“. I da vam kažem nešto, to je već pola zdravlja.

Ali dobro, da sam sasvim izlečena – nisam.  Jer – sujetni smo svi.

I nema tog čoveka pod kapom nebeskom kome baš ni malo nije stalo do toga kako izgleda ili kakav utisak ostavlja na druge. Ma koliko pokušavali – rešiti je se u potpunosti nikada ne možemo. Ali možemo da je prepoznamo i da se zapitamo koliko bi ovaj svet bio lepše mesto za život kada, kada bismo prestali da se dokazujemo, da bacamo novac na brendove, da kupujemo ime a ne stvari, prestali da  mislimo da nas određuje mesto rođenja, deo grada u kome živimo, garderoba koju nosimo, mesta na kojima se krećemo, hrana koju jedemo, automobili koje vozimo, muškarci za koje se udajemo ili titule koje ničim izazvani žvrljamo ispred prezimena.

Biće da smo svi, u manjoj ili većoj meri, ipak robovi nekakvih svojih egocentričnih težnji. Opterećeni statusnim simbolima, trošimo više nego što imamo da bismo postali nešto što nismo i što u suštini nikada ne možemo biti. I tako nesrećni, nastavljamo da se poredimo s drugima. Pa nam bude teško kad je nekom drugom bolje. A odahnemo kad vidimo da nam eto ipak nije najgore. Jer sve se ipak vrti oko nas. Mi smo centar svemira. Mi smo najbitniji. Mi ne podnosimo kritike. Mi sve znamo najbolje… Aha.

U tužnom nekakvom vremenu živimo, mili moji. Kružimo jedni oko drugih, sudaramo se, pretežno sebični, mestimično prepotentni i dozlaboga iskompleksirani. Sa svih strana nas  saleću mediokriteti – nemoj biti star ni sed, nemoj biti ružan, debeo, obuci ovo, skini ono… Niko ti ne kaže “radi na sebi“, “pročitaj ovu knjigu, odlična je“, “idi u pozorište“… Jer niko više i ne mari. Ono iznutra je odavno izašlo iz mode. I sve je, šta ja znam… nekako jadno i bezbojno.

Ukoliko ikada odlučimo da rodimo, činimo to opet iz nekih svojih sebičnih pobuda.

Vreme mi je. Sve su se oko mene već porodile. Neka, da ne budem sama, da ima ko čašu vode da mi da – kad ostarim. A i keva me smara, zapela – hoće unuke. Brate mili, samo da se ne razvalim kao krava… Znaš li koliko mi je trebalo da skinem onih pet kila pre dve godine..:?

I to što rađamo, rađa se već uveliko prikačeno na vajfaj. Zaokupljeni sobom, nemamo vremena da se bavimo sopstvenom decom. Mobilni ih vaspitavaju. Mobilni ih uspavljuju, pričaju priče. Tiktokeri i inluenseri im, koju godinu kasnije, nameću sumnjive obrasce ponašanja. Već u trećem osnovne naša deca procenjuju svoje vršnjake po tome kakve patike imaju ili ko su im mama i tata, koliko novca nose u školu za užinu, koliko pratilaca imaju na nekakvim društvenim mrežama i kakve mobilne telefone nose. Nakon ihahaj godina i pogrešnih uzora, društva koje nameće neke izopačene vrednosti, “nemam sad vremena“- roditelja,  oni postaju ništa drugo do duboko nesrećni, usamljeni, uglavnom lepo upakovani  mladi ljudi, sposobni da vole samo i jedino sebe. Jer manjak samopouzdanja s jedne i previsoko mišljenje o sebi, s druge strane – nikada nisu dobitna kombinacija.

Kako vreme odmiče, odrastaju i postaju savršeni manipulatori, nesposobni da se zaista emotivno povežu s nekim. Interakcija s drugima prestaje onda kada divljenje s druge strane izostane i kada njihova samodopadljiva igrica bude razotkrivena. Ako ikada i zasnuju porodicu, čine to zarad neke lepše slike o sebi, jer smo pored onog udat/oženjena, majka/otac, svi nekako skloni da stavimo jedan plusić.

Tamo gde drugi vide normalno, veselo biće, vi vidite sujetu  i nesigurnost.

Vi prepoznajete onaj deo sebe od kog želite da pobegnete. Vi znate da to što su  glasni i što se smeju se tako da sve odzvanja –  nema veze s veseljem. Vi znate da oni čine sve kako bi bili u centru pažnje. Ipak, u njihovoj blizini malo je kome prijatno. Zato što su zahtevni. Zato što su u stanju da vam isisaju poslednju kap krvi i potom odbace kao krpu. Zato što sve što rade, rade sa samo jednim ciljem – da se nametnu, da budu bolji od drugih. Znate – jer ste i vi to nekada radili.

Pročitajte i… Duda Alapača- Sve pet? Aha… 

Ako vam kažu da ste lepi, očekivaće da im uzvratite, čak i ako nije tako. Zapravo, naročito ako nije tako. Kritike neće podnositi, nikada i ni u kakvoj meri. Šale na svoj račun zauvek će pamtiti. Vratiće vam kad tad. Iako će zbegavati otvorene sukobe kako bi zadržali “dobru“ sliku o sebi, jer oni izuzetno vode računa o “reputaciji“. Na finjaka će vas ubeđivati da su u pravu, u svemu što rade, misle, govore. Na kraju ćete popustiti – ne zato što oni jesu u pravu, već iz prostog razloga što više nemate snage da im se suprotstavite. Biće uz vas samo dok ste im potrebni. Kada vama nešto zatreba, nestaće bez traga. A onda će se, kad ih najmanje očekujete,  ponovo pojaviti na vratima – i vi ćete se zapitati šta ste to rodili. Aha.

No dobro, idemo dalje. Jer sad je već vreme da kažete “ali ja nisam takva“. Jesi.

Samo nećeš da priznaš. I to je ok. Ni ja ne poznajem nikoga ko je za sebe rekao da je sujetan. Ali ih znam mnogo koji nikada ne bi nosili gaće s pijace. I nikada ne bi popili vodu s česme. I nikada ne bi živeli u Krnjači. Niti se vozili gradskim prevozom. Ni nosili kineske patike. Ni na lice stavili onu običnu, apotekarsku kremu. Jer sujeta je jedna namazana stara frajla.

Zbog toga, sujetan čovek ne ume da živi, već samo robuje utisku koji ostavlja na druge. I sve mu je stvar prestiža. I pored koga će sesti u školsku klupu. I u koju će školu ići. I s kim će se družiti na velikom odmoru. I za koga će se udati jednog dana. I kome će ići na rođendane i koga će na te iste rođendane pozivati. I šta će im ko kupiti. I ko će im se više klanjati. I s kim će kafu popiti. Koga će videti i ko će videti njih. I kako će im se dete zvati, ne može obično, mora da bude neko posebno ime, što niko nema.

Sujetne ljude ne zanima niko drugi. Samo su oni bitni. Samo su oni važni. Njihova je muka uvek najveća. A vi ste im potrebni samo dok im šašoljite taj namučeni ego i dok im govorite kako su najpametniji, najlepši, najelegantniji, naj naj naj…

Sujetan čovek ne ume ni da stari, i strepi od svakog novog jutra.

Pa se farba, i pegla i ubrizgava ovo i ono, zateže ovde i onde, sve ne bi li ostao mlad još malo. A to ne biva.

Sujetnom čoveku, sve i da hoćeš, ne možeš pomoći. Jer on lako obrće igricu i tumaći stvari onako kako njemu odgovara. Uostalom, ti ne savetuješ, ti mu ne želiš dobro, iz tebe govori zavist, ljubomora i hoćeš da mu napakostiš. I on se ne hvali, on samo kaže tako kako je. A tebi je krivo što ti nisi isto tako uspela.

Sujetan čovek ne zna da onaj ko zaista vredi, nema potrebu da priča o sebi. Nema potrebu da se dokazuje. Ne započinje rečenice sa JA, ne lakta se, ne galami, ne skreće pažnju na sebe po svaku cenu i nekako lako pliva kroz život ne obazirući se mnogo na one druge, one najlepše, najpametnije, najsposobnije i naj…
…nesrećnije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.