Duda Alapača: Ona dolazi, jednostavno osetim…

Sve što niste znali o perimenopauzi a niste imali koga da pitate

Kad god pomislim na menopauzu, setim se svoje sirote nastavnice istorije iz osnovne koja je, na minus deset, orošenog čela i razmazane maskare, sedela pored širom otvorenog prozora, a s proleća držala časove u školskom dvorištu jer je “unutra, deco moja, postalo neizdrživo“. Klimaks, šta ćeš, govorili bi joj iza leđa i zloslutno odmahivali glavom. Nije baš da sam tačno znala o čemu se radi, ali dalo se jasno naslutiti da ženama u tom nesrećnom klimaksu baš i ne cvetaju ruže.

Elem, iako struka kaže da žene ulaze u menopauzu u proseku s pedeset godina, nekoga promena zadesi pre, nekog posle. Dobra stvar je ta što ne dolazi preko noći i odjednom. Šunja se i prikrada godinama. Pojedine žene je i ne osete, dok se drugima svet okrene bukvalno naglavačke. Nešto kao pubertet u pedesetim, samo što sada više ne brinete o zadacima koji će biti na kontrolnom iz matematike. Umesto toga, imate bolesne roditelje, muževe koji prolaze neku svoju krizu srednjih godina, posao na kome i dalje morate da se dokazujete i vrlo verovatno – decu čiji hormoni takođe luduju.

Većinu žena, ove promene zatiču nespremne. Četrdesete se, nekako, smatraju dobom kada smo u naponu snage, sve štima, velike bure i oluje su iza nas, zdravlje nas još uvek služi. Nećemo valjda sada, kada su se sve kockice posložile, da poludimo…? E, pa, sva je prilika da hoćemo. Neka manje, neka više.

A kako sve počinje…? Uglavnom počinje kao nesanica, tamo negde sredinom četrdesetih. Tada se još uvek naziva perimenopauzom. Što znači da menopauza nije još sasvim stigla ali se primiče. Ciklusi su i dalje relativno uredni, hormoni u kakvoj takvoj ravnoteži. Nema (očiglednog) znaka za uzbunu i svaki pokušaj da nekom objasnite svoje stanje, uglavnom završava tapšanjem po ramenu uz ono čuveno da je sve samo “ ionako na nervnoj bazi“.

Ali – vi znate da se nešto dešava. Koža postaje suvlja, (čak i na neočekivanim mestima), kosa se tanji, bore produbljuju a metabolizam usporava.

Više se ne prepoznajete u ogledalu. Budite se u znoju, čas vam je vruće, čas hladno, umorni ste, razdražljivi, na momente i depresivni. Gojite se i ako samo prođete pored kuhinje, o čokoladi možete još samo da sanjate, pantalone koje su vam pre dve godine bile komotne, sada jedva da navlačite do iznad kolena. Hodate po kući s peškirom oko vrata jer vam je tako najzgodnije. Prijateljicu sa kojom ste do juče bili nerazdvojni, najednom ne možete da smislite očima. Muža takođe. Odlazite na spavanje s vunenim čarapama na nogama, budite se bez ičega na sebi, u “goloj vodi“. Nadimate se od svega što nije zelena salata. Dlake se pojavljuju gde im nije mesto, nestaju tamo gde treba da ih bude. Gubite stvari, zaboravljate važne datume, magli vam vid i niste baš “u vinklu“? Zvuči poznato? Znam. I to nije kraj.

Pročitajte i… Duda Alapača- Pošto kilo?

Šanse da ostanete u drugom stanju ravne su statističkoj grešci. U proseku ne veće od tri posto. Šanse da se razvedete – veoma velike, jer, realno – nije lako živeti pored nekoga ko čas plače, čas se smeje, pre podne kupuje kartu u jednom pravcu do Pariza, popodne razmišlja da li želi da bude kremiran ili samo zakopan. Nije baš da želite da mislite o tome, ali nekako se samo nametne. Ok, mozak baš i ne sarađuje. Da stvar bude gora, čini se da i ostatak tela odbija poslušnost. Jajnici se spremaju za dug i zaslužen odmor, čvrsto rešeni da sa sobom povedu vaš dobar san, zgodno telo, mladalački izgled i sve ostalo što im se nađe na putu.

Dobra vest je da nećete ući u menopauzu baš odmah. Loša vest je da “ulazak“ može potrajati i do deset godina. Koliko tačno..? Niko ne zna. Svaka od nas je priča za sebe. Naše menopauze mogu biti nalik onim kroz koje su prolazile naše majke i bake, ali genetska predispozicija je samo deo slagalice. Dosta toga zavisi i od vas samih. Što više odbijate da prihvatite promene, stvari izgledaju (a obično i bivaju) teže podnošljive.

Srećom, ono što sledi nakon perimenopauze – ima i svojih dobrih stvari. Žene su saglasne u tome da, kada se hormoni primire, svet deluje kao prilično gostoljubivo mesto za život, jer konačno – više ne brinete o menstruaciji, grčevima, PMS-u i bolnim grudima. Na kraju krajeva, prošla vas je i potreba da se dokazujete, izgarate na poslu ili dodvoravate svekrvi.

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, menopauza zaista nije kraj i nije nikakav uvod u poslednji, treći čin. Niko od nas ne očekuje da podignemo belu zastavu i da se predamo.

To je samo doba u kome prestajemo da bivamo reproduktivne. Ali život ide dalje i donosi druge, podjednako lepe uloge. Donosi iskustvo koje možemo da podelimo sa drugim ženama. Jer, menopauzu ne možemo izbeći. Patnju, srećom, možemo.

Uz dobru hormonsku terapiju, podršku porodice i prijatelja – stvari na kraju nekako same dođu na svoje. U međuvremenu, važno je da ne ćutite i da se ne stidite da govorite o tome. Perimenopauza nije bolest niti nešto što treba kriti od okoline. Pre nego vas proglase klimakteričnom ludačom, napišu “dijagnoze“ i nakljukaju antidepresivima – progovorite..!

Nijedna promena u prirodi nije prijatna, te tako ni ova, ali promene su sastavni deo života. Pokušajte da na to gledate, recimo, kao na smenu godišnjih doba. Posle zime dolazi leto. Vruće vam je, nećete leto..? Ok, proleće. Ne valja ni to…? Dobro, neka onda bude jesen. Ali zlatna jesen, i ništa manje od toga.

Tekst: Daniela Bakić