Duda Alapača: Povaljaćemo se nekako

by | 21 decembra, 2016
Autorka teksta: Duda Alapača

Autorka teksta: Duda Alapača

Prilično odlepim kada me neko ovih dana pita gde ću za Novu godinu. Mislim, ne znam! Kako ne znaš? Eto tako – ne znam. Imam muža koji se time bavi u pet do dvanaest i ne znam. Sve što je iole valjalo je zauzeto, ono što je preostalo – da je čemu, ne bi preostalo.

Devet dana pre Nove godine, mogu samo da biram između dočeka na trgu i sedenja sa svekrvom.

Tako je to kad se na vreme ne organizuješ. A mi se nikad na vreme ne organizujemo. Kad sam ja jesenas pekla paprike, moja Gaga je išla kod šnajderke na probu. E sad, kad ona bude šetala svoju novu haljinu u hotelu s pet zvezdica, ja ću da gulim teglu ajvara. E, tako mi i treba. I nije to samo sad tako, svake godine ista priča. Kao “Dudo, pa gde ćemo za jednu noć da se izujemo dvesta evra…?“ A i nije to samo – dvesta evra – jer, kamo cipele, kamo šminka, pa frizura, pa taksi tamo, taksi ‘vamo… “A i šta ćeš lepše od ove naše kuće…“

Mada, kad vratim film, ispada da su neki od boljih provoda dešavali baš po kućama. Ono kad se skupi nas nekoliko “nesvrstanih“, kao “ma, dođite da sedimo, ništa specijalno“, pa se onda nećkaju kao “kako ćemo, puno nas je, nemamo gde“, a mi onda krenemo “ma, šta puno, pa staćemo nekako“. E to su bile najbolje nove godine! I to po principu – što manji stan, to bolje. Znali smo da sedimo jedni drugima u krilu, ko nije imao gde – snalazio se s gajbom piva, naslonom kauča, zvučnikom. Oko deset bi počinjali da zivkamo sve redom,“ eto, mi kući, pa dođite“. I onda bi nešto pre ponoći stali da pristižu, neko s činijom ruske salate u naručju, s kolačima, ko šta ima – donese. Očas posla – pun sto. Sećam se – jednom mi Nina donela tri sarme. Ja je gledam pa kažem – šta ćemo s tri sarme…? Pa da podelimo – veli ona. I tako – podelismo tri sarme na nas deset. I super nam bilo.

Pa sećam se onda jedne godine kako sam uspela da ispečem dve kore za tortu, treća ostala u rerni nepečena – nestalo struje. Dok je došla struja, mi pokusali sav fil kašikom. Nikad lepša “torta“ bila nije.

Onda jednom nam tako banuše kum, kuma i dvoje dece. A mi u garsonjeri. Kum se u neka doba unezverio od neke domaće loze, vidim ja, nema šanse da takav vrati kući. Da vozi ne sme, a u ono vreme je stvarno bila greota plaćati taksi. Ništa, spavate kod nas, kažem ja. Kuma se okrenu oko sebe. Ovde? Ovde. Nas sedmoro – a jedan trosed i fotelja. Lezi popreko – ne ide . Sedi u fotelju, noge na tabure, opet ne ide. Seti se Vlada u neko doba, kaže “Dudo, vadi dušek“. Koji dušek? Dušek za plažu. I tako, naduvasmo onaj dušek pa njima dvoma razvučemo trosed, red je – gosti su, kumovsku decu potrpamo u krevetac, (malo im tesno bilo, sve im noge virile), Bebu stavimo u fotelju i ogradimo stolicom da ne padne, a Vlada i ja na onaj dušek. Povaljasmo se nekako. I ne pamtim da sam se ikad slađe naspavala.

Jednom nam, dok smo još bili u starom stanu, neki buđavi komšija zvao policiju. Kao, mnogo smo glasni. Pa mislim, ko nije glasan za novu godinu…? Zvoni neko na vrata, ja istrčavam, taman trebali Gaga i Bogdan da dođu, kad ono – dve uniforme. Dobar dan – dobar dan. Mi po prijavi. Ajte uđite, nemojte da stojimo na hodniku, hladno je… Oni se nećkaju, neprijatno im. Ma, samo vi uđite, molim vas, ne možete stojećki pisati prijavu. Uđoše nekako na kraju. Sedite. Sedoše. Jeste za nešto…? A ne, mi smo na dužnosti. E mislim se, kakva je to dužnost kad čovek mora i za novu godinu da radi…? A možda samo neki sokić, kafu…? A čaj da vam skuvam, smrzli ste se… Jedan čajić…? Mali? Malecki…? I taman ja pristavih vodu, kad eto ti ga Vlada nosi vino. Kuvano. Jel’ domaće….? – pita onaj jedan u uniformi. S Fruške gore, veli vlada. Jeste sigurni da nećete da probate? Paaaaa….može. Al’ samo malo. I tako, malo po malo, dočekaše oni s nama i novu godinu, ostaše do tri ujutro. Ostali bi i duže nego ih zvali na teren, neka deca bacala petarde. Posle smo postali super ortaci. Vlada bio kum ovom jednom na svadbi.

Ako nastavim s onim premotavanjem filma, bilo je novih godina gde smo spucali onako baš ozbiljnu lovu na neke restorane, viđen svet, večernje haljine, dimljeni lososi, čuda – i jedino čega se sećam je da sam se smarala kao niko moj, a u ponoć sam jurila signal za mobilni da pozovem mamu i tatu, da im kažem koliko ih puno puno volim. Sutradan smo dolazili kući sa svežim žuljevima od novih cipela, gladni i žedni nasrtali na frižider, i pitali se “za šta dadosmo ‘nolke pare“.

Elem, Nova godina je jednom u godini dana. Za sve nas koji ostaju u toplim domovima ili još uvek nemaju plan – treba je provesti s dragim ljudima. S najdražim ljudima. Na dušeku na naduvavanje ili na trosedu – sasvim svejedno. Eto tako. Pa dođite. Povaljaćemo se nekako.

5 reagovanja na “Duda Alapača: Povaljaćemo se nekako”

  1. Vesna V kaže:

    Sjajno kao i uvek! 🙂

  2. Biljana P. kaže:

    Sjajna Duda kao i uvek , obozavam njene blogove. Potpuno tacno sada se svi nesto nerviramo oko toga sta i kako za N.G. a nekada je bilo bas kao u njenoj prici i bilo nam je super.

  3. Djutarvuk kaže:

    Nova godina je dobra samo ako je dobro placena, u prijatnom toplom restoranu sa voljenom osobum i toplim lux apartmanom ili kod kuce sa dragim osobama, svetlucavom jelkom i poklonima ispod nje koji cekaju svecano otvaranje posle dvanest ili ujutru, jos lepse ako ima dece

  4. Jasmina S kaže:

    Sve je ovo Dudo ziva istina i kod mene je tako od a-s.
    Isprobala sam i te skupe doceke pa umalo mi srce nije ispalo kad sam shvatila na povratku kuci da smo mogli klimu da kupimo za te pare . A docek muka ziva… Godinama docekujemo sa drustvom na salasu moje drugarice-ona cele godine tamo radi ali zato za docek zatvori i onda je bas lepo i svi uzivamo. Mozda bi i srecniji bili da nisu skoro svi ostali bez posla i pritisnuti brigama.

  5. Anaa kaže:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.