Duda Alapača: Pravljenje na ništa

by | 13 oktobra, 2021

Jeste, bila je kiša i mrak i maska na njenom licu i da, hodala sam onako kako ljudi inače hodaju kad je zeleno za pešake na izdisaju, ali i te tri sekunde su bile sasvim dovoljne da mi ušetaš u vidno polje i ostaneš u njemu još dugo nakon što se sakriješ ispod kišobrana, verovatno užasnuta pomišlju da bih mogla da ti se javim i prospem pred tebe, baš tu na uglu Masarikove i Kneza Miloša, sva ona pitanja koja ljudi koji su nekada bili bliski inače prosipaju jedni pred druge.

Mogle smo zastati. Mogla sam da te pitam kako si, šta radiš, da li se Bata javlja iz Toronta, da li ti majku i dalje muči kuk.

Mogla si reći “pa dobro, bre, gde si ti, nema te da se javiš sto godina, da odemo na kafu“ Mogle smo obe izmisliti milion pogrešnih razloga zbog kojih se ne viđamo ćitavu jednu večnost. Na raspolaganju smo imale ceo arsenal opravdanja – gužvu, ludo vreme,kuću, posao, decu, obaveze – sve bi to prošlo – da si samo zastala. Ali nisi. Jer to više nisi bila ti. Ona moja Ana.

I misli šta hoćeš, meni si moja. Oduvek si bila moja. I onda kad si mi rekla “on mene voli“ Ili, “tripuješ bezveze, nije on takav“,ili “samo si ljubomorna“. I onda kada si isplalila mali milion otrovnih strelica, onih od kojih se čovek nikada do kraja ne oporavi. I onda kada sam ti napisala kilometarsku poruku koja je ostala u draftu, jer sam znala da ti on proverava telefon. Neke ljude ne možeš tek tako da izbrišeš. O nekim ljudima naprosto znaš sve. Čak i kada ti kažu “ma, šta ti znaš..?!“

A znam. Majke mi, znam. Ma, znala sam od prve. Da nije dobar. Da nije za tebe.

Da će te pretvoriti u olupinu. Da će od tebe napraviti sve ono što nikada nisi bila, nikada želela da budeš. Naravno da nije izgledao tako. Niko nikad ne izgleda tako. Niko od njih ti ne priđe u kafiću, ne kaže “zdravo, ja sam taj i taj, skupljam značke, volim sve što vole mladi i planiram da ti upropastim život, jednog dana. Ok, možda ne ceo život, ali prvo poluvreme – sigurno. Jesi možda za neki sokić, a…?“

Pročitajte i… Duda Alapača- Ako neko pita…

Kod njih je uvodna špica drugačija. Oni su romantični, oni pamte datume, oni te pažljivo slušaju, kupuju cveće bez povoda, tvoja majka im čuva najlepše parče piletine, tvoj ćale mu daje ključeve od kola nakon nedelju dana, njihov otrov deluje sporo, neprimetno. A truju te godinama, izverzirano. Tako da nikada nećeš biti sigurna, niti ćeš umeti da objasniš sebi u čemu je problem i otkud ta nelagoda. Sve je u redu, reći ćeš. Ja sam u redu, on je u redu, mi se volimo, imam i s kim a i od čega – biće da samo fantaziram. Sve je u redu, ponovićeš. Do neke sledeće nelagode. Do neke sledeće situacije koja će ga izvesti iz takta. Pa će dreknuti na tebe. Ili će razbiti čašu. Tresnuti mobilni o zid. Posle će ponovo biti “najbolji na svetu“. Ugušićeš svaku sumnju u sebi jer to barem umeš. Svi imamo svoje trenutke, reći ćeš. Nije trebalo da mu stajem na žulj. Umoran je. Radi stresan posao. Idemo dalje. Bože moj, nikome nije lako danas. Nije, ponovićeš. I nastavićeš da živiš kao da ništa nije bilo.

Kroz neko vreme, uhvatićeš sebe kako izgovaraš njegove rečenice, kako govoriš njegov tekst – jer svoga više nemaš.

To je normalno. Srećni parovi vremenom počnu da liče jedno na drugo. Jeste. Ali ti si počela da ličiš na njega. On na tebe nije. I vi niste srećan par. Ali šta ja znam…? Ti si ta koja živi s njim. Ti si ta koja ga zna bolje od svih. On je dobar. On ne može biti loš. Prosto ne može. On ti nikada ne bi učinio ništa loše. Jer – to naprosto nema smisla. Nema logike. Nema smisla.. A da, to sa smislom – to je već bilo, oprosti.

Umišljaš, tako je. Šta bi drugo…? Dosadno ti je. Provociraš bez potrebe. Vidiš kako je pažljiv. Pre neku noć ti je doneo čaj u krevet. Sve je u redu. Vi ste u redu. Toliko si se trudila da uspete, toliko si sebe uložila u sve to – zašto bi ti se vratilo drugačije? Zašto?

Zato što nisu svi kao ti. Zato što nisu svi dobri. Zato što ovaj svet ne počiva na zaslugama. I zato što se dobro ne vraća dobrim, uvek i svima. Zato što nismo u stanju da prepoznamo u drugima stvari koje nemamo u sebi. I zato ti je lakše da se po stoti put preispituješ. Da li si učinila dovoljno? Da li si mogla više? Bolje? Zašto ne umeš da ceniš ono što imaš? Zašto baš ti uvek sve moraš da pokvariš…? Moraš da se potrudiš. Moraš da sačuvaš to što imate. Žena je stub kuće. Sve zavisi od tebe. Aha.

Ništa ne zavisi od tebe. Ni on ne zavisi od tebe. Samo se hrani tobom.

I podiže lestvicu svaki put – za još malo. Koliko god se upinjala da skočiš, nikad mu neće biti dovoljno. Nikada nećeš biti dovoljno dobra, dovoljno lepa, dovoljno mlada, mršava, plava, štagod. Prvi put kada oboriš prečku, jednostavno će otići od tebe. I neće biti tog kišobrana pod kojim ćeš moći da se sakriješ. Ali, kao što rekoh, ne znam ti ja ništa.

Zato, neka ti bude. Ali da znaš da sam se nagledala koječega u ovom svom životu. I da znaš da priče poput tvoje nikada nemaju srećan kraj. Takve kao ti, dušo draga, pre ili kasnije, završe ispred neke ordinacije, tražeći problem u sebi. U svojim hormonima, u svojim cistama, kilogramima koji se lepe, maljama gde im nije mesto. Uostalom, ništa lakše nego za sve okriviti štitnjaču, estrogen, hipofizu, i nadbubrežne, depresiju, šta god… Lakše je reći luda sam nego glupa. Ali šta ja znam. Ja sam ti samo jedno ljubomorno, zlobno, dokono stvorenje. Nemam pametnija posla nego da zabadam nos u tuđi život. Znam da to misliš.

Kao što znam da ima dana kad poželiš da me pozoveš. Kad onaj crv u tebi proradi. Kad se pitaš kako sam, šta radim, kako živim. Kad pričaš sa mnom, onako, u sebi, i smeješ se nekim samo našim starim glupostima. I znam da me čitaš kad on nije tu. Posle me izbrišeš iz historija, da ne vidi. Znam da se kriješ iza nekog od onih izmišljenih profila na fejsu. Znam da mi gledaš slike, uveličavaš ih i naslađuješ se mojim borama. Znam da ti menjaš temu ako me neko u društvu pomene. Znam da ti je neprijatno da pričaš o meni jer te ja podsećam na sve ono što si nekada bila. Još gore, podsećam te i na sve ono što si ikada mogla biti. Sve ja to kapiram. I ne ljutim se. Samo mi bude žao.

Zato, ako se ikada više sretnemo, isto ovako slučajno (iako ja odavno ne verujem u slučajnosti), ako nam se obema upali zeleno, tamo negde na uglu Masarikove i Kneza Miloša, i ako bude mrak i kiša i sve, molim te, pre nego ponovo nakriviš kišobran i ubrzaš korak, trepni dvaput – da znam da si još tu. I da si još uvek ona moja Ana.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.