Duda Alapača: Šta ćemo za gospođu

by | 16 septembra, 2020
duda alapača

I šta ćemo za gospođu, upita brkati mesar. Ja nisam gospođa, odgovori ona. Brko se nasmeja. Dobro, reče. Šta ćemo za drugar’cu, onda..? Ona frknu. Nisam ni drugarica, reče. Ja sam gospođica, izjasni se i ovlaš rukom popravi frizuru. Nema problema, složi se Brko. Šta gospođica želi..? Trista grama od buta, al’ mi dvaput sameljite. Brko posluša. Ona plati i izađe bez reči.

Ne zna više čovek ni kako da im se obrati, priznade Brko i vrati onaj but u vitrinu. A kako si mogao znati da je gospođica, moj Brane, reče punačka kasirka. Ima, brat bratu, pedeset godina. Ima, složi se Brko i obrisa ruke o kecelju. Nego, šta ćemo za gospoooo…, reče i odmeri me preko one naslagane slanine. Gospođicu…? Gospođu…? Ne piše vam na čelu, da izvinete. Neka bude da sam komšinica, rekoh. Neka bude, složi se Brko i odahnu. (Pročitaj: Duda Alapača: Realno, ne verujem)

Zašto nisi rekla da si gospođa, upita moje dete čim smo izašle iz mesare. Ličim li ti ja na neku gospođu, upitah. Pa i ne ličiš. Mislim, ne oblačiš se tako i ne nosiš viklere… A i to nije važno, rekoh. Koje…? To da li si gospođica ili gospođa. Ali njoj je bilo važno, reče. Biće da jeste. Kad čovek nema za šta da se uhvati, onda su mu svakakve gluposti važne. Kako to misliš, mama…?

Tako. Lepo. Mislim da je apsolutno nevažno da li smo gospođice ili gospođe, psiholozi ili psihološkinje, pisci ili spisateljice, ukoliko prethodno ne rešimo neke druge, malo ozbiljnije probleme. Kao na primer…? – upita moja četrnaestogodišnja gospođica. Kao na primer to da je suština u ovom slučaju mnogo važnija od forme. Ona me pogleda. Mislim, da je bitnije to da nas, recimo plaćaju podjednako kao muškarce, od onog kako nas oslovljavaju. I da imamo svi iste šanse. Da se o tim ženskim pravima ne priča samo Osmog marta. Da se o nasilju ne raspreda samo kad neka žena bude ubijena… Da ne misle da su sve feministkinje, brkate, kratko ošišane brđanke koje mrze muškarce…Pa mrze li, upita. Naravno da ne mrze, zašto bi…? Šta znam, reče, sleže ramenima. Jesi li ti ta… Koja..? Pa to, femi… Feministkinja..? Hm… Jesam. I boriš se za ženska prava…? Neee… Borim se za ljudska prava. Čak i kad ti isti ljudi nose suknje. Ona se nasmeja. Anina mama kaže da su svi muškarci isti, reče. Anina mama je verovatno imala tu nesreću da u životu naleti na pogrešne muškarce, rekoh. Uostalom, jesu li sve žene iste? Nisu, reče. Tako je. I nemoj baš da slušaš Aninu mamu, ok…? Ok, reče i  tu se priča završi. Do neke nove Gospođe. Gospođice. Ili neke nove Anine mame. Do neke nove Ane koja će odrasti u ženu punu prezira prema muškarcima. Ili još gore, do neke druge Ane koja će zauvek vući taj kompleks slabijeg. A dokle..? (Pročitaj: Duda Alapača: Ptičicaaaa…!)

Dok ne shvatimo da se prava borba ne vodi tamo negde, već tu, u našim kućama. Dok ne shvatimo da se feminizam ne dešava drugima. Da ne sakate samo žene u nekakvoj Namibiji. Da se naša sloboda češće osvaja za stolom nego na ulici. Da nam emancipacija nije natovarila samo obaveze. Dok ne shvatimo da ne moramo biti savršene da bismo bile primećene. Da nismo samo ono što drugi misle o nama. Da lepota ne isključuje pamet ni pamet lepotu. Da svekrva nije samo nužno zlo, već neko ko će da nam se nađe u životu i da nas podrži kad zatreba. (Pročitaj: Duda Alapača: Savršeno nesavršena)

Dok svima ne postane jasno da plavo nije rezervisano samo za dečake. I da sinove podižemo da vole nečije kćerke. Dok ne shvatimo da se i mi umaramo. Da je i nama nekada preko potrebno da dignemo noge na sto i ne radimo ništa. Da su naša deca – naša deca, zajednička. Da pravo glasa ne započinje i ne završava na biračkom mestu. Da se ne borimo samo za sebe, već i za one koje posle nas dolaze. Da nam muškarci nisu neprijatelji. Da možemo, dosta toga stvarno možemo same ali da je, realno, lakše udvoje. Da žene na rukovodećim mestima nisu izuzetak. Da kuhinja nije mesto u kome po pravilu obitavamo. Da muškarac koji prostire veš ne gubi ni malo od svoje muškosti. Da je papučar prevaziđena kategorija. I da ona priča da je “to ženski posao“ više ne pije vodu.

Eto, dok ne rešimo to nešto malo suštine, ne pitajte me šta ćemo za gospođu.
Ja sam komšinica.
Bar još neko vreme.

lepotaizdravlje.rsGuliver/getty images

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.