Ivanin rečnik ludih tridesetih: Č kao ČEKANJE

by | 3 februara, 2017
Untitled-1

Piše: Ivana Jovanović

Pogledala sam pre neko veče sa ćerkom „La la land“ na velikom platnu. Ne bih se složila da je „najbolji film svih vremena“, ali smo obe iz sale izašle zadovoljne i sa umrljanom šminkom, oplemenjene onim dobrim a jakim emocijama razmišljanjima. Nisam filmski kritičar, baš me briga da filmovima brojim Oskare. Za mene su najbolji – ako me „probude“.

Ako mi, kao iskusni pedagozi, nenametljivo poruče, na primer: „Ne čekaj ni tren. Kad prepoznaš svoju priliku, odmah je zgrabi i plivaj dalje.“
„Koliko su nove tehnologije dobrog donele u naše živote, izlišno je dokazivati na primerima. Mi, jednostavno, ne umemo i nećemo da živimo bez njih. Ali, ako spadaš u kategoriju „nostalgičara“, kao recimo ja, koji imaju čega da se sećaju i pamte svoje „low-tech“ detinjstvo, onda shvataš da nove tehnologije imaju mnogo loših strana. Ali, recimo ti, to nikako ne možeš da znaš. Zato moja teza traži da se potkrepi primerima.“, objašnjavam ćerki, dok zavijene u šalove šetamo uz smrznuti, ukočeni Dunav, čekajući da se bar za milimetar pomeri.

„Odličan primer je – čekanje. Nove tehnologije nas, zapravo, primoravaju da uvek nešto odlažemo i čekamo. Jer: jedan telefonski poziv može da se stavi „na čekanje“ i odloži, dok se drugi ne završi, sms može da se piše, briše, prekraja, dok god nismo sasvim zadovoljni da stisnemo „send“, fotografija može da se „ispegla“ u fotošopu pa tek onda objavi, video klip ili film mogu da se prekinu na pola, pa da se nastave posle ručka, domaćeg, pred spavanje…Razumeš li? Kada skoro sve može da se odloži ili da sačeka, zašto bi se radilo odmah i sada? I onda taj „na čekanju“ model, prosto, uđe u naviku. Uspava te. Ali, neće nas baš sve i svi na svetu – čekati.“

„Pa ti to meni pričaš o filmu? Misliš na Sebastiana i Miu koji su čekali da se namesti njena karijera, da on uđe u lovu, da otvori svoj klub, da se slože okolnosti…i kad su sačekali „okolnosti“ – izgubili su jedno drugo?“ , sad se i ona ukočila kao Dunav.
„Kada budeš u kategoriji „nostalgičara“, kao sada ja, i iza sebe budeš imala dosta toga da se sećaš, bićeš pritajeno besna na tu Miu i tog Sebastiana u sebi. Neće ti više biti toliko slatki. Prilike su da se zgrabe ili da se propuste.“
Opet sam se zagledala u ledom okovanu reku. „Ne čekaj da neko tamo proleće otopi led.

Zagrej ga, razbij ga, razmekšaj ga, pobedi ga. Videćeš, i kada naizgled miruje, život brzo teče, i sa sobom nosi jedinstvene šanse koje čekaju da ih upecaš. Samo ti. Samo sada. “

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.