KASICA-PRASICA

by | 17 juna, 2009

Vlada je, naprasno, u jeku finansijske krize rešio da upozna naše dete sa nacionalnom valutom. Došla sam s posla i zatekla ih na podu. Kasica prasica, dinara na sve strane, u svim apoenima. Metalnih ponajviše. Negde i poneka kuna, evro, konvertibilna marka, ostale od proputovanja. „I, šta radite?“, pitala sam. „Igramo se prodavnice.“

Lepota i Zdavlje - Duda alapaca - Kasica prasica

TEŠKA REČ – EVRO
„Stvarno? I mama se malopre igrala prodavnice. Natrpala u ona kolica k’o da će smak sveta, kad na kasi, neće kartica. ‘Nemate para’, kaže mi ona i to na sav glas, čuli su je do ‘delikatesa’. Zemljo, otvori se. Šesnaest puta je provlačila, i debitnu i kreditnu, ali ništa. Neće pa neće. Sto me voda oblilo. I šta ću, uzmem ona kolica, pa sve lepo vratim. Vidi šta sam kupila, nema ni puna kesa.“ „Kaži di-na-r“, sricao je Vlada. „Dinal“, rekla je Beba jedva razumljivo. „Čuješ, rekla je dinar“, veselo će moj muž. „Bolje da je naučiš da kaže evro“, rekoh. „Ionako svi samo o kursu pričaju. Ni danas nam nisu pustili platu. Kako je krenulo, brzo ćemo se vratiti na primarnu razmenu dobara. Ja tebi, ti meni.“ „Ev-ro, ev-ro“, ponavljao je Vlada. Beba je ćutala k’o zalivena. „Nešto joj ne ide strana valuta“, konstatovala sam. „Teška je to reč, za tako malo dete“, spremno će Vlada. Teška je i za malo veće, pomislih. I to baš teška. Recesija, rekli su na vestima. Krizna godina. Stezanje kaiša i te stvari. Nestašica energenata. Radnih mesta. Svega. Sedam debelih i sedam mršavih krava. Sedeli smo na kauču i otimali se o vanglu s kokicama. Gledao je pažljivo, slušao još pažljivije. Nije se bunio ni kada sam potpuno preotela kokice, što je značilo samo jedno – zabrinut je i ima problem. „A sada blok reklama“, rekao je voditelj. Sad il’ nikad, rekoh sebi. Pitaj Dudo! Pitaj! Sad!

U MINUSU…
„Vlado?“ „Molim?“ Koliko imamo u šteku?“ „Kojem šteku?“ Kako kojem, onom našem, za ne daj bože.“ „A, tom… pa šta znam… onako… kad sam poslednji put bio u banci…bilo je nešto oko… ne znam ni ja… otprilike…“ „Nemoj ti  meni otprilike, nego koliko, tačno.“ „Tristo pedeset dva i po evra. Neto, bez poreza. Tristope…“ „Kako, pobogu?!“ „Šta kako? A zimske gume? A nova ugaona? A rata za letovanje, a rata za kola? Šta si mislila, da ja imam neku specijalnu monetarnu strategiju?“ „Ne, ne… samo sam mislila da imamo više od trista evra, eto, samo to… Uostalom, kako si mogao da ih podigneš bez mene?“ „Ovlastila si me, sećaš se?“ „A sada, vremenska prognoza“, začuo se glas. „Kako da preživimo s naše dve bedne plate“, zavapila sam na ivici plača. „Bebi trebaju pelene, sokići, vrtić, nove cipelice, maturska haljina… ja moram da izvučem pramenove…“ „Ššš…“, stišavao me je Vlada. „Vidi na šta ličim, prošla su tri meseca kako sam poslednji put bila kod frizera.“ „Jutros sam jedva pokrenuo kola“, reče Vlada, potpuno slep za moje muke. „Šta rekoše sutra za temperaturu?“ „Rekoše trista pedeset dva i po stepena. Ispod nule!“

ZAPAD VS ISTOK
Bila sam budna do dva po ponoći. Ležeći u krevetu, smišljala kako da preživimo nadolazeću krizu. To je samo panika, hrabrila sam sebe. Narod paniči bez potrebe. Oni na Zapadu, oni su u problemu, prezaduženi, ti i kartu za prevoz kupuju na rate. Mi smo nešto drugo, kako mi možemo da propadnemo, zar nismo dovoljno propadali sve ove godine… A opet, iako se desi da neko od nas dvoje ostane bez posla, pa bože moj, ni prvi ni poslednji, smislićemo nešto… Nego, znala bih ja kako da živim bez plate, problem je što ja ne umem da živim sa dve plate. Kad nemam, znam da nemam, a kad imam, odma’ sve spiskam, pa mi opet bude kao da nemam. Moraću da stavim na papir sve svoje troškove, prihode, rashode, aktivu, pasivu, sve. Pa da vidimo, nečeg se moramo odreći, ako mislimo da izguramo do prvog. O bože, ali ja ne želim da izguravam! „Vlado“, munuh ga laktom. „Mmm“, promumla on. „Šta je to roba široke potrošnje? Rekli su da će to prvo da skoči.“ „Brašno, šećer, ulje i te stvari“, reče Vlada i okrenu se brže-bolje na drugu stranu. „Dobro je. Moram brzo kod frizera. Dok ne poskupi šatiranje.“

RATNE REZERVE
„Tebe nije strah?“, pitala sam mamu. „Čega?“ „Krize, vidiš šta se priča?“ „E, draga moja, vidiš li ovo?“, reče ona i otvori vrata od špajza, iza kojih se ukaza prava pravcata riznica. Čega tu sve nije bilo, od brašna, preko šećera, ulja, do konzervi… Prave ratne rezerve, to tako liči na nju. „Nisu me uplašile ni gore krize, pa neće ni ova“, reče mama i pristavi vodu za kafu. „Preživeli smo i veće nestašice, i restrikcije, nije bilo ničega – ni kafe, ni praška za veš – nabavljalo se preko sindikata, imali smo bonove za sve živo, ne pamtiš ti to, bila si mala“ „Malo ti je tanka ova kafa, kažem dok srčem prve bljutave gutljaje.“ „Pa, šta…“, frknu mama, „da nećeš možda da gledaš u šolju?“

NEMOGUĆA MISIJA
I tako, rešila sam da štedim. Najozbiljnije. Ali kao i svaka raspikuća, nisam znala kako. Nazvala sam Gagu, koja je, za razliku od mene, oduvek bila stipsa i ekspert za preživljavanje u teškim vremenima. „Za početak“, rekla je Gaga, „čim primiš platu, odvoj sa strane za račune. Onda skloni ono što ti treba za odeću, obuću i vanredne troškove. Ono što ti ostane, podeli sa trideset i onda ćeš znati koliko tačno smeš da potrošiš dnevno na hranu, higijenu i ostale tekuće troškove“. „Čekaj da vidim“, rekla sam i uzela kalkulator. „Pedeset minus deset, minus dvadeset, minus vrtić i rata za forda, jednako četrnaest, podeljeno sa trideset, to je… četirsto šezdeset šest dinara?! Da li si ti normalna, kako da pokrijem hranu, higijenu i sve ostalo sa četristo dinara? To mi ne bi bilo dovoljno ni za pod tačku razno! Gago, ovo je nemoguće. Ne-mo-gu-će!“ „Moguće je, draga, znam neke koji sasvim solidno žive od toga. Za početak, moraćeš da smanjiš telefonske račune. I da se odrekneš nekih sitnih zadovoljstava, frizera, kozmetičara, pedikira…“

URADI SAMA
Nakon pola sata, izvlačila mi je pramenove – nasred dnevne sobe. „Jesi li sigurna da znaš šta radiš“, pitala sam je. „Još sumnjaš?“, rekla je, „ja sam ti rođena frizerka. Dodaj mi tu foliju.“ „Nemoj samo da mi izgoriš!“ „Šta?“ „Kosu, kožu, tepih… nemoj ništa da mi izgoriš, nećeš, je l’ da?“ „Neću“, reče Gaga i nastavi da me macka blanšem po kosi. „Sećaš se kako smo šišale lutke, kad smo bile male“, dodade. Aha. Dobro, Dubravka, šta je tu je, pomislih. Sad stisni zube i moli se Bogu da je ova nešto naučila na lutkama.

GORI DINAR
„Gasi svetlo“, opomenuh Vladu. Ovoliko sijalica ne gori ni u Narodnom pozorištu. A ne moram ni veš svaki put da otkuvavam“, gunđala sam. „Ni da peglam baš svaku sitnicu. Ni bojler ne mora stalno da bude na trojci. Kome još treba osamdeset litara vrele vode za tuširanje? A ti bi mogao da zadihtuješ ove prozore, vidiš da duva na sve strane. To ti je odma’ stepen-dva niža temperatura u stanu. A strujomer samo radi li radi… Pa ti sad vidi, dinar po dinar, na godišnjem nivou, malo li je?“

***
„Nego, Vlado, imaš da mi pozajmiš malo para, do plate. Kako za šta će mi?! Pa pogledaj šta mi je uradila od kose. Treba mi maslinovo ulje, med, limun, žumance… Samo da znaš, ja, s ovakvim iskrzalim krajevima, ne idem na posao. Budi srećan što ne idem kod frizera, sama ću sve da smućkam. I tebi ću da stavim pakovanje, ako hoćeš. Po nabavnoj ceni.“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.