Zlatna svadba

Dudini baba i deda su već pola veka u braku. Eh, koliko je to samo vremena, koliko dana, noći, skuvanih ručaka, svađa, pomirenja…? Takav jubilej mora da se obeleži, i zato su se svi (i Duda, i Vlada, i Dudini roditelji) angažovali kako bi “mladencima” priredili zabavu sa sve tamburašima.

Imam ih, imam ih”, cičala je od sreće Gaga, mašući mi ispred nosa s dve karte za pozorište. “Dudili, znaš li koliko ih je teško nabaviti?! Nema ih ni na crnoj berzi. I ne pitaj kako sam došla do njih”, reče i osmehnu se. “Ali nema veze, bitno je da su tu. Ti, ja i Glembajevi”, reče ponosna poput baronice Kasteli u drugom činu. “Ne mogu”, rekoh. Gaga samo zinu. “Ne mogu, velim, imamo svadbu.” “Hajde, bogati”, odmahnu Gaga. “Svadba k’o svadba, kad vidiš jednu, videla si sve. Nisi kuma, ne moraš da ideš.” “Moram.” Gaga podiže obrve. “Ovo nije obična svadba, znaš. Ova je zlatna.”

Bračna matematika
Zlatna svadba. To znači da si pedeset godina u braku. Pe-de-set godina! Pola veka. Pedeset puta tristašezdeset pet dana jednako osamnaest hiljada dvesta pedeset dana. Moji baba i deda su tačno toliko proveli skupa. “Malo li je, Gagili? Moji mama i tata, Vlada i ja – mi to možda nećemo ni dočekati, ali njih dvoje… Oni su više od Glembajevih.” “Nisu normalni”, jadala mi se majka na sopstvene roditelje. “Potpuno su podetinjili, da ne veruješ. Samo sam svratila da im odnesem lekove, kad ona stade da mi se žali. Kako joj je deda juče pomešao programe na TV-u, pa nije mogla da gleda Gumuš. A onda je ona, da mu se osveti, presolila čorbu. A on, da joj napakosti, uzme pa joj sakrije protezu za zube. Onda je ona rekla da će da se razvede…! Pod stare dane da se razvode, gde to ima…?! Mi im spremamo svadbu, a oni bi na sud, molim te lepo?” “Dobro”, rekla sam mrtva ozbiljna. “Ako će da se razvode, neka ih, mladi su, svako svojim putem. Nego, kome ćeš ti pripasti?” Mami zaigra brk. “Samo se ti zezaj”, prekori me, “a svadba će sama da se spremi, a…? ”

Pakleni plan
Baka se, naravno, pravila da nema pojma šta se dešava. Onda je deda prošle nedelje pitao Vladu da ga poveze do grada, jer mora da kupi lek, ali odao se kada je umesto u apoteku ušao u zlataru. Pošto deda nije mogao da se odluči između ćilibara i ohridskih bisera, Vlada je ušao da pripomogne. A kada ni jedan ni drugi nisu bili načisto, pozvali su mene, ja sam povela mamu i tako… Dedu smo vratili kući i rekli mu da sakrije ogrlicu da baka ne vidi, a mi smo završili u obližnjoj kafani kujući pakleni plan za proslavu. “Nemamo mnogo vremena”, rekla je mama. “Za nedelju dana ne možemo bogznašta da spremimo.” “Pa dobro, svi smo naši, nema tu šta, sazvaćemo najužu rodbinu na ručak i to je to, bitno je da se obeleži”, umešao se tata. “Moramo baku da naciframo, da nam bude lepa”, rekla sam. “I dedu da sredite”, rekao je Vlada. “I dedu, i dedu, nego šta…”

Raspodela dužnosti
Mama je bila zadužena za hranu, tata za piće, a Vlada za muziku. Mene je zapala čast da obavestim rodbinu. Njih šezdesetak. “Najužih”. Da ne pominjem kako pola familije nisam videla godinama, a bilo ih je i što sam ih znala samo “po priči”.  “Tetka-Nado, Duda ovde, Brankina… Kako “koje Branke”… Isidorine i Stevanove Branke… E… pa, ništa, samo da vam javim da baka….” A onda samo čuješ jedno uplašeno “ijuuuu” s druge strane, jer na prvu svi pomisle da je baka capnula (što mu u tim godinama dođe nekako normalno, mislim, život je to…)… “Ne, ne, tetka-Nado, dobro su svi, nego baka i deda slave godišnjicu braka pa da dođete, ako možete… Šta, reuma…? Ma nije valjda…? Pa, da, ova promena vremena…”

Grilijaš ili Vasina?
I tako, od njih tridesetak, troje je bilo “opravdano odsutno”, a da nismo ni znali (deda odavno ne kupuje novine), dvoje je promenilo broj telefona (šta ću – to je bakin imenik još iz šezdesetosme!), dobar deo se pravdao artritisom i proširenim venama, ali na kraju sam ipak uspela da nešto više od polovine prvoboraca nagovorim da dođu. Mama je imala muke da se odluči između grilijaš i Vasine torte. “Šta se misliš?”, rekla sam. “Svi vole tvoju grilijaš tortu.” “Jeste”, frknula je, “vole grilijaš, a pola ih prima insulin. Moramo da mislimo i na to, šta ko sme, šta ko ne sme, a ne tamo da im skoči šećer, pa šta ću posle…?” “Ništa onda, najbolje napravi kompot. I to sa natrenom. Tata, ti vrati one gajbe s pivom, a ti, Vlado, ne pomišljaj da dovodiš tamburaše. Nađi dve-tri patronažne sestre da nam se nađu, zlu ne trebalo.”

Ptičica!
Elem, dođe i taj dan. Baku smo sredile, milina jedna. Odvele smo je na trajnu, frizerka je nafajtala ehotonom, kupili joj novi ’’kostim’’, džaba se bunila i jedila što “trošimo novce”. “Ajde, ajde, baba”, rekao je Vlada, “pa ne udajemo te svaki dan”, na šta sam ga ja samo jednom pogledala “onako”. Dedu smo odveli kod brice, da se uredi, obukao je staro “novo” odelo. On je mirisao na brion, baka na pomadu, a cela kuća na pečeni šećer, jer je mama ipak napravila grilijaš. Familija se polako skupljala. Kada smo konačno svi bili na broju, postrojili su nas za slikanje. Jedva smo svi stali u dvorište. “Ajmo sad svi – say cheese”, rekao je mlađahni fotograf. “Šta kaže, šta kaže?”, deda me zabrinuto pogleda. “Ništa, deda. Kaže: ’Ptičica’.”

Nema pravila
Pedeset godina, mislila sam dok su se “mladenci” stiskali u vrh sofre. Koliko je to samo vremena? Koliko dana, noći, skuvanih ručaka, svađa, pomirenja..? Mora da je strašno teško opstati tolike godine. Koliko smo ja i Vlada skupa? Deset godina braka, plus tri zabavljanja… A nekad mi se čini kao da je ceo život prošao. Kako li je tek njima dvoma? “Bako”, šapnuh joj kad je muzika stala, a tamburaši seli da predahnu. “Kaži mi, ima li pravila? Reci mi, al’ iskreno – kako vam je uspelo?” “Ne znam ni ja”, reče i osmehnu se. “Nekad ovako, nekad onako. Ali išlo je i bilo je kako je moralo. Nekad smo imali, nekad nismo. Bilo je lepih dana, bilo je i onih drugih. Na kraju sve prođe. Bitno je da traje. I svaka muka i jad, sve se nekako lakše pregura kad imaš s kim… Žao mi vas je deco, danas je sve nešto na brzinu, začas se i udajete i razvodite, niko nikog ne trpi, nemate vremena ni za šta. Moj brak je opstao zato što smo se borili za njega”, reče i sva važna rukom pređe preko ćilibara. “A ovi današnji brakovi, sine, traju zato što nemaju kad ni da propadnu. Volela bih da umem da te naučim, ali nema tu škole, ako vredi – trajaće…”

Mikrofon – o neeee!
Pogledala sam Vladu. Domunđavao se nešto s tamburašima. Da l’ ćemo mi dočekati ovo, pomislila sam. Da l’ ću ti i tad biti lepa i da li ćeš me gledati onako kao što deda gleda baku? Pogledaj ih samo. Ko zna koliko mu je košulja progorela, ručaka presolila, čarapa okrpila i eno ih – još se vole.“Brzo, Dudo”, zovnu me mama. “Eno ti ga muž, petlja oko mikrofona, idi, spasavaj stvar, propade nam veselje!” O, ne, pomislim i đipim sa stolice. Za neupućene, moj muž mnogo voli da peva. A sluha nema ni trunke. Napne se sav, vene mu poiskaču na vratu, i samo se dernja, al’ džaba – kad voli.Stadoh kraj njega i pokušah da mu diskretno uzmem mikrofon iz ruke. “Samo ću zdravicu”, reče. Ne’š vala, mislim se. Uvek tako krene sa “dragi gosti”, a završi sa Oči čornije (a ko nije slušao melodije ruskih stepa u Vladinoj intonaciji – taj ne zna šta je prava tuga).

Vladina solo tačka
“Dragi gosti”, reče Vlada, nakašlja se i čvrknu mikrofon. “Dragi gosti, dobro došli.” Moja mama, videvši kol’ko je sati, samo se uhvati za glavu. Tata se odnekud stvori pored mene. “Što ga nisi sprečila?”, upita. “A šta sam mogla”, slegoh ramenima. “Znaš kakav je.” “Je’n, dva, je’n, dva”, isprobavao je Vlada mikrofon, sav važan. Muzika krenu. Krenu i Vlada, posle petog uštimavanja. “Bila je tako liiijeeepaaaa, uvijek se sjećam njeeeeee…”, začu se iz zvučnika tik iznad dedine glave koji se posle dve rakijice sav udidio, pa samo što ne zaspi. Priđoh da ga pomerim. “Deda”, drmnuh ga, “pomeri se odatle, ogluvećeš.” On me zbunjeno pogleda. “Ogluvećeš, deda”, rekoh glasnije. “Molim?”, upita on. “Oglu… ma, nema veze, samo ti sedi”, rekoh i potapšah ga po ramenu. Baka se, sva blažena, njihala u stolici. “Vlada baš lepo peva, je l’ da, Dudo…?”

Njet, pa ne možno
I tako, prođe i to. “A da ja ipak ostanem da prespavam?”, predložih mami nakon što smo oko deset smestili mladence u krevet. “Nema potrebe”, reče ona. “I tako spavaju k’o dva topa. Odosmo i mi kući, a ti vidi šta ćeš s onim tvojim, eno ga još tamo čačka oko pojačala.” “Slaba vajda”, reče tata i pogleda zaverenički na kutiju s osiguračima. “Izvukao sam licnu, može da čačka do sutra.” “Aj’mo kući, Vlado”, rekoh mu negde posle ponoći. “Ma, samo što ga nisam sredio”, reče i stade da mota kablove. “Mora da je otpornik.” “Biće da jeste”, potvrdih, “mada su mi i prekidači sumnjivi.” “A je l’ da da sam lepo pevao, Dudili?” “Kako da ne, dušo. Dve-tri oktave, više-manje, kao da je bitno…” On me, u znak zahvalnosti, poljubi u kosu. “Duda maja”, reče. “Moja djevuška… A da proslavimo nas dvoje ovu bračnu noć kako valja i trebuje?”, upita. “Njet, pa ne možno, tavariš Vladimir”, rekoh.

Foto: Dreamstime