Zlo je u nama

by | 18 novembra, 2013
Iz-Zaninog-ugla

Foto: Aleksandra & Branislav Coka Ostojić

Nije uspela ni da završi misao, a ja sam već imala spreman odgovor koji je sadržao moj sud, moj stav, moje osećaje i moje mišljenje povodom njenog problema. Usput sam čekirala sve notifikacije koje su mi stizale na telefon (SMS, FB, TW, privatni mail, poslovni mail i Viber). Pritom, srkutala kafu, mršteći se od njene gorčine (da l’ da tražim još vode da je razredim?), odmerila od glave do pete frajera koji je sa oversized ešarpom oko vrata (uf, što ne volim te metro-feminizirane, al’ ima finu, muževnu bradicu, hm…), skupivši veliki, tamnosivi kišobran i stresavši kapljice kiše sa svojih ramena upravo bio ušao u kafić.

Ali, u principu, pažljivo sam je slušala (!?). Tome prijatelji i služe, zar ne?! Ma, sve je meni tu jasno, od njene prve reči. Nema potrebe da je puštam da se dalje muči. Da skratimo priču jer ja imam pravo rešenje za nju.

Al’ kako se ja iznerviram kad mene neko ne sluša! Ma šta kad me ne sluša?! Kad ne razume moje postupke. Prećutno, bez izgovorene reči. Kad ne vidi tugu iz jednog mog pogleda. Kad ne oseti strah što jezdi mojim telom. Kad ne prepozna nemir u meni, kroz kratki pokret rukom kroz kosu. Kad ne zna da nastavi nedovršenu rečenicu, dubokim, unutarnjim jecajem prekinutu. Kad ne oseća moj bol.

I neću da mi neko priča šta treba da radim, bez da sam ga pitala za savet. Hoću da me sluša, da je tu uz mene, da znam da nisam sama, da me zagrli, zaštiti, da kaže da će sve biti u redu. Da me ne okrivljuje, ne sudi jer sam uradila najbolje što sam mogla u tom trenutku. Jer niko zaista ne zna šta bi uradio u određenoj situaciji, sve dok se ne nađe u njoj. Veoma je lako suditi o tuđim postupcima prema sopstvenim pretpostavkama o tome šta bi uradili kad bi se našli na njihovom mestu.

Ali mi znamo samo ono što MISLIMO da bismo uradili, ne ono što BISMO uradili, što čini neuporedivu razliku.

Naša lenjost rađa nezainteresovanost, a onda pasivno, bez trunke otpora prihvatamo zlo.

Svi smo mi licemeri. Laki smo na potezu kad treba druge da osudimo. Kao da želimo time da skrenemo pažnju sa sebe, svoje moralne bede i mizerije. Upiremo prstom umesto da tu ispruženu ruku iskoristimo da njome pružimo pomoć. Bilo bi dobro kad bismo videli sebe rentgenski pronicljivo, kako druge vidimo. Bez potrebe ni sebe da osuđujemo jer svi mi činimo najbolje što znamo i umemo, u skladu sa datim okolnostima. A okolnosti znaju da budu teške. Toliko bolne da pomrače um, poremete zdravo rasuđivanje i načine tektonske promene u našem karakteru. Ne obrnuto.

Ne čine samo loši ljudi pogrešne stvari. Svi mi grešimo. Svakoga dana načinimo bezbroj grešaka na koje ni ne obraćamo pažnju. Ni da li smo njima nekoga povredili niti koliko smo štete sebi naneli. Svoje ne brojimo, al’ tuđe beležimo nepogrešivo. I pamtimo. Sudimo. Bez svesti o tome da time najpre o sebi govorimo, svojim frustracijama i ograničenjima. Pre svega, uma. Malog uma.

A teško je biti nepravedno optužen od strane mase, koja se svakim narednim korakom pretvara u nekontrolisanu, besnu rulju. Takva osuda još teže pada kad znaš da dolazi od klipana koji nikada nisu videli dalje od svog praga niti pročitali prvu stranicu knjige o kojoj sude.

Okolnosti izazivaju da se ponašamo na određeni način. Ništa na ovom svetu nije crno ili belo niti je istina samo jedna. Svi mi živimo naše živote u nijansama sive. Ako bolje nismo znali, znači da nismo bili spremni. Niko nije nepogrešiv. Zato treba da nađemo način da oprostimo. Kad naučimo da oprostimo sebi, bićemo slobodni da oprostimo i drugima. To je tačka u kojoj počinje ljubav. Prema sebi i drugima. Ona jedina prava, bezuslovna.

Problem je što retko opraštamo. Jer to znači da treba da se odreknemo svog ega. A kako ćemo bez njega, kad je on naše najjače uporište? Naša snaga. Podupirač. Motka u dupetu, koja nam ne da se saginjemo. Koja nas sputava da se vladamo prema sopstvenim emocijama jer emocije iziskuju savitljivost. Slabost. Samo meka, lelujava grana zna da obrgli i svije toplo gnezdo.

Sami smo sebi najveći neprijatelji. Nismo ni svesni koliko smo zli. Zapravo, ne znam ni koji je to tačno momenat kad postajemo zli jer takvi rođeni nismo sigurno. Da li rađanjem prvog straha koji ne uspemo da savladamo pa onda iz tog besa prema sebi, počinjemo da mrzimo i druge ili prvog puta kad se odreknemo sebe? Prvi put kad nismo ono što jesmo, mi smo postali zli. Najpre prema sebi, a onda i prema svima ostalima jer naš odnos prema drugima i njihovo bezpogovorno osuđivanje i jeste samo naša lična projekcija. Nemogućnost da savladamo sopstvenu samokritičnost i uskogrudost. Pa nam je onda lakše da se bacimo na druge, da im sudimo bez mogućnosti odbrane ili da smo bar dan proveli u njihovoj koži.

Nema te knjige o kojoj ne sudimo po koricama, sve dok je ne pročitamo. Al’ ko će se time zamarati. Sve se dešava tako brzo, nema se vremena jer i naše uskoro ističe. Svaki novi dan bliži smo sudnjem. Više se plašimo da nećemo ispuniti svoju svrhu nego što zaista radimo na tome. Ne možemo svi pronaći lek protiv raka ili se ukrcati na kosmički brod za Mars, ali možemo biti ono što nam je rođenjem dato. Da budemo ljudi, da volimo, razumemo, saosećamo, pomognemo, podržimo, a ne osuđujemo.

Sposobnost da gledamo na druge, bez potrebe da osuđujemo najviši je oblik inteligencije. U suštini, to je naša prava priroda. Postajemo zli kad se odreknemo sebe. Kad činimo dobro, zlo se potire. Nažalost, sve što je potrebno da zlo pobedi je da ne činimo ništa.

Skloni smo da sudimo drugima prema jednom pogledu na njihovu odeću, automobile, izgled, rasu, obrazovanje, socijalni status. Lista je beskrajna. Svoj sud o drugima donosimo pre nego što i jednu reč s njima prozborimo. Još gore je što takvi kakvi smo sudimo o drugima, a da nismo svesni ni ko smo mi sami.

Sasvim je u redu da se ne slažemo uvek sa mišljenjem drugih. Ali to nam ne daje pravo da im uskratimo mogućnost na izraze svoje ili da ga poričemo. Niti nam daje pravo da optužimo nekoga samo zato što nam se ne sviđa ono što kaže. Naučimo da prepoznamo dobar rukopis kada ga pročitamo, čak i ako to znači prevazilaženje sopstvenog ponosa i izlaženje iz zone komfora.

U svakome od nas postoji podjednako seme dobra i zla. Samo od nas zavisi koje ćemo gajiti da raste. Kad to shvatimo, čini mi se da nije teško odlučiti. Dajmo sebi šansu jer ljubav je po definiciji strpljiva. Onaj ko voli ne zavidi, ne paradira sopstvenim egom, k’o nadobudni ćuran. Ljubav je pokorna. Ne ponaša se nepristojno. Ne traži svoje po svaku cenu. Ne misli zlo niti ga izaziva. Raduje se istini. Stoji iza sebe. Veruje otvorenog uma. Nada se punog srca.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.

4 reagovanja na “Zlo je u nama”

  1. ŽK kaže:

    Hvala! 🙂

  2. ŽK kaže:

    Hvala vam lepo! 🙂

  3. Olivera kaže:

    Draga Zana, uzivam u Vasim tekstovima tj. razmisljanjima. 
    U vezi sa poslednjim pasusom, citiracu Lao Ce-a jer mi je ova njegova misao uvek bila predivna i posebna: „prava vrlina ne zna za sebe“. A sta je veca vrlina od umeca ljubavi…

  4. S kaže:

    Predivnoooo!!! 😉 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.