Categories Blog, Stil života

Duda Alapača:” Halo, jel to Afrika?”

Jedva čekam da porastem, reče Beba i zaklopi knjigu. Što, mico? Pa da nađem posao i da zaradim puno para i da kupim sve što želim. I šta ćeš onda, upitah. Kako to misliš, mama…? Pa kupiću sve što želim… i onda…onda ću biti srećna. A sad nisi…? Srećna…? Ma jesam, ali znaš, mama… Dunja ima novi telefon i…

Dunja ima novi telefon. Ok. Imaš li ti telefon? Imam. Je li i tvoj telefon bio nov pre godinu dana? Jeste. Da li je tvoj telefon jednako dobar kao Dunjin? Pa… jeste… Čemu onda to? Koje, mama..? To – da dete koje sam ja nosila devet meseci u stomaku, zbog kog sam povraćala svako jutro, zbog kog tri godine nisam oka sklopila – sad misli kako će biti srećno ako bude imalo dovoljno para? Ti stvarno misliš da se sreća – kupuje, onako, kao na pijaci…? Pa samo odeš i kažeš ”može jedno pola kila, al’ ove zrelije, rumenije…”?

Dete moje, što pre shvatiš da se ništa, ni jedan mali mikroskopski deo sreće ne meri parama – to bolje po tebe. Sve što sam mogla da platim novcem, bilo je jeftino. Svaka krpica na meni, svaka stvar u ovoj kući, auto, letovanje – sve što mi se na prvu činilo kao atak na kućni budžet, na kraju je ispalo povoljno.

Skupo me koštalo sve drugo u životu. Čekanje. Iščekivanje. Kad će…? Što ga nema? Što ne zove? Obećao je… Ako ja nekome ne bih nikad uradila to i to, pa biće da bi i drugi isto tako postupili… I sve tako. Godinama. Poverenje me koštalo. To mi je drugarica. Bliske smo, ne bi ona… Ne bi malo sutra. To mi je prijatelj. To mi je rod. To mi je kolega. E to ”to” me je koštalo. A tek ono ”neće mene”…? I to me je dobro cepnulo po živcima. I srcu. I svemu pomalo. Svi mislimo da neće nas i da se stvari uvek dešavaju nekom drugom. Nije tako, al’ čovek se opet nada. A nada košta. Nada je, čini se, najskuplja roba. Deficitarna. A svima treba. I niko ne pita kol’ko košta. Daje svet sve što ima samo da se još malo nada, da veruje da će stvari na kraju ispasti kako treba, kako bismo želeli da budu. Pa nekad budu. A nekad…
Nije važno. Da te ne zamaram sad.

Elem… novi telefon dobiti nećeš, sile nema.
Dobro. A mama…? Molim…? Mogu li bar da se nadam..? Da se nadaš – možeš, al’ kod babe i dede. Tata i ja smo bankrotirali. Do prvog me ne pitaj ni za šta. Mama, a ima jedan Samsung… Koji Samsung, crno dete…? Hoće nastavnica sutra da te pita o Samsungu ili o Africi…? O Africi, reče i pokunji se. I, deder da čujem šta znaš o Africi…? Afrika je… Afrika je… Ne gledaj u knjigu, vidim te! U atlas gledaj. Afrika je drugi kontinent na svetu po broju stanovnika, kao i po površini. Mama… Šta je sad…? A šta misliš – koliko oni u Africi tek imaju telefona…?

Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Duda Alapača: Draga stara godino

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA