Categories Blog, Stil života

Duda Alapača: I samo da znaš…

Krenem ja lepo jutros na posao, i taman da se uključim u onu glavnu ulicu, kad ispred mene neki beli pežo, nešto stao, pa malo levo, malo desno, ma ni on ne zna gde bi. Gužva, jutro, osam sati, ništa neobično, mislim se. Kad vidim – krenu on unazad. Ubacim u rikverc, da mu se pomerim. Vidim – pođe da se parkira na trotoar. I sad, prolazim pored njega, kad čovek osu po meni…?!

Otvori onaj suvozački prozor, pa sve drvlje i kamenje. Opsova mi i sunce krvavo, da izvineš, i majku i oca i onog ko mi dade vozačku i sve onako redno, kočijaški. Ja – u šoku, ne znam čime zaslužih toliku ”pažnju”… ”Šta me gledaš…?”- veli. ”I šta si stala tu k’o neka mula, vidiš da sam dao sva četiri, da ‘oću da se parkiram…?!” Ja sve trepćem, pa mi još ne bi jasno (meni inače takve stvari prostačke nekako sporije putuju do mozga), a on, baja, sipa li sipa! Upali mi se zeleno, trube mi oni iza, prođem, šta ću… a u sebi hoću da mrem od muke, eto!

Pa sve mislim, dal’ da se prestrojim u levu traku, pa da mu se vratim tamo, da mu kažem dve-tri il’ da ostavim poruku ispod brisača, ili… ili da mu zapišem tablice, a i da zapišem – kakva vajda od toga…? Sve u svemu – nije mi dobro. Uhvatila me neka vrućina, pa bi’ iz svoje kože. A vozim, ne ide. I sve motam film, pa onako, sama sa sobom, prebiram – ama, ljudi moji, šta mi sve čovek napriča… A ništa mu skrivila nisam. Čuj – stala k’o mula…?! Majko moja… Ajde što sam ”mula”, al’ odakle izvuče i ono sunce i oca i majku i kako mu sve to pade na pamet u osam ujutro….

Dobro, mislim se. Neka, prijatelju. E, neka si mi rekao. Ako će tebi biti lakše, pa samo ti ožeži. Žensko sam, znaš da neću da izađem da te bijem, sigurno. Neka si mi pokazao, onako u dve reči – i ko sam i šta sam i gde mi je mesto. Bravo ti ga. Nije ti ni prvi ni poslednji put. Sila boga ne moli.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA