Sad sam Ja šef!

by | 18 maja, 2009

Lepota i Zdravlje - bussines - sad sam ja sefDa li si ikad pomislila kako bi lepo bilo da radiš ono što voliš i pri tom budeš sama svoj šef? Naših čitateljke govore o svom hrabrom skoku u samostalnost! Saznaj kako su se izborile za mesto u surovom svetu business-a…

 

 

1. TANJA MILOVANOVIĆ, arhitekta
„Samostalan rad daje mi potpunu slobodu!“

Završila sam Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, odsek za unutrašnju arhitekturu i dizajn nameštaja. Oduvek sam želela da se bavim dizajnom, a najviše me je privlačilo kreiranje cipela. Arhitektura je kao ideja rođena u mojoj glavi tek po završetku Dizajnerske škole. Bilo je tu i drugih snova, a jedna od opcija bila je i astrofizika. Da sam živela u tehnološki naprednijoj zemlji, verovatno bih to studirala.
Pre nego što sam zakoračila u svet enterijera, bavila sam se dizajnom i proizvodnjom nameštaja. Moju prvu kolekciju, pod nazivom „Minima“, činilo je 14 komada nameštaja od bukve – na točkićima. Zanimljivo je da je moj nameštaj stigao u prodavnicu „Domino“ na dan početka bombardovanja 1999. godine. Mislila sam da je to moj kraj! Na sreću, ispostavilo se da je tokom tih ratnih dana ljudima bilo zanimljivo da uređuju stanove, tako da se cela kolekcija rasprodala u rekordnom roku.
Na početku mog profesionalnog puta, osim egzistencijalnog straha, mučila me je i sumnja da li sam dovoljno dobra u svom poslu, da li će ljudi želeti da sarađuju sa mnom… Moj posao je usko povezan sa kreativnošću i identitetom, što oni za koje radite treba da prepoznaju u vama – a to je uvek neizvesno.
Neki ljudi jesu vođe po svojoj prirodi, neki su dobri timski igrači, a neki, poput mene, mogu da funkcionišu jedino ako rade potpuno sami. Najvažnije je da čovek bude iskren prema sebi, jer se samo zahvaljujući tome može doneti ispravna odluka. Od prvog dana radim samostalno, što je, moglo bi se reći, „posledica“ mog karaktera. Jednostavno, prija mi ona vrsta odgovornosti koju podrazumeva takav način rada. Na prvi pogled, veoma je rizično i naporno oslanjati se isključivo na sopstvene snage, ali meni to odgovara jer mi pruža neophodnu slobodu. Jedina osoba koja mi je pomogla u poslu jeste moj tata, profesor na Vojnoj akademiji, koji mi je i napravio malu radionicu u atomskom skloništu gde smo zajedno pravili moje prve komade nameštaja. Njegova podrška bila mi je od presudne važnosti za moje samopouzdanje. Iako spadam u malobrojne žene u svetu biznisa, nikada nisam osetila da me neko potcenjuje zbog toga što pripadam „slabijem polu“. Bez obzira na to koji posao obavljaš, ako si u njemu dobar i imaš jasno izgrađen stav, nema mesta podozrenju okoline.

Samostalan rad daje ti svu moguću slobodu, ali podrazumeva i veliku odgovornost. Za svoje padove ne možeš kriviti druge, ali zato uspeh pripada samo tebi.
Nikada se nisam plašila grešaka, već sam na njima učila, a nekako mi se čini da njihovo prevazilaženje vodi ka velikom napretku. Lično, dajem sve od sebe da ljudima stvorim prostor koji izaziva radost. Ukoliko u tome uspem, beskrajno sam srećna.

 

2. BILJANA OBRADOVIĆ, novinarka i vlasnica producentske kuće „Grace World“
„Izabrala sam teži put – da bih ostala svoja!“

 

Nebrojeno puta čula sam komentar: „Blago tebi, svuda putuješ, a ‘Pink’ sve plaća!“ U takvim situacijama nađem se u dilemi: da li da se pomirljivo složim sa tom konstatacijom ili da pokušam da objasnim kroz kakve muke prolazim dok ne dođem do cilja. Na početku karijere, pre 11 godina, ispred mene su bila dva puta. Mogla sam da se priklonim većini – i tako brže steknem popularnost i novac, ili da krenem težim putem – ali ostanem svoja. Izabrala sam drugu opciju. U vreme kada nam je svet bio „tako blizu, a tako daleko“, osećala sam potrebu da mu se približim. Energije i motivacije mi nije nedostajalo, ali nisam znala odakle da počnem.

Umesto cipela, kupovala sam video kasete, iz svog džepa plaćala presnimavanje i svim većim kućama slala svoje emisije. Obavila sam bezbroj razgovora, ali mnogo puta bila sam i odbijena. Moja drugarica Jelena Sedlar, producent CNN-a, dala mi je sjajan savet: „Na CNN-u prvo su me naučili da pokucam na sto vrata, sto prva će se otvoriti“. Zaista je tako. Tokom više od deceniju duge karijere, moj CV se „do vrha“ napunio reportažama i intervjuima sa najvećim svetskim zvezdama. Čak i danas, nakon podužeg staža i stečenog iskustva, ne mogu da kažem da lako dolazim do sagovornika koji je velika zvezda, ili do viza, avio-karata, smeštaja… Uzgred, spavala sam u motelima koji imaju po jedan toalet na spratu, ali i u najluksuznijim hotelima. U svet sam se otisnula bez novca, ali puna entuzijazma. Od rođaka sam dobila kameru koja je „ovekovečila“ intervjue sa svetski poznatim facama. I danas je koristim.

Pre tri godine, u vreme kada je Saturn svima koji su rođeni u znaku Lava „zagorčavao“ život, osnovala sam producentsku kuću „Grace World“. To je moj zalog za budućnost. Svesna sam toga da dolazi dan kada ću, normalno, prestati da se slikam, te zato želim da obučim mlade i talentovane ljude koji će moje ideje dalje sprovoditi u delo. Te 2005. pokrenula sam tri emisije: „Izbliza“, „Pet minuta slave“ i „Naši životi“. Nakon toga, totalno iscrpljena, mesec dana sam provela u krevetu. U tom periodu osmislila sam i autorsku emisiju „Biljana za Vas“ , koja se sastojala od 17 priloga! Kada kažem da sam u isto vreme bila organizator, autor i voditelj, a po potrebi i šofer i snimatelj, ljudi me gledaju s nevericom. Bila je to nova, „sveža“ emisija koju su mnogi kopirali, ali… Ispostavilo se da ne zavisi baš sve od naše dobre volje i uloženog truda. Pošto nisam bila zadovoljna terminom emitovanja, u novembru 2007. povukla sam emisiju. Bila je to teška, ali jedina ispravna odluka. Ponovo sam se našla na početku, primorana da uzmem stvar u svoje ruke. Rešila sam da emisiju pokrenem u sopstvenoj produkciji. Napravila sam finansijsku konstrukciju od koje mi je „pao mrak na oči“. O odustajanju, naravno, nije bilo govora, tim pre što sam imala veliku podršku saradnika, ali i porodice.

Da li me je strah? Sada nije, ali pre nekoliko meseci bila sam veoma preplašena. Trebalo je kontaktirati TV stanice, angažovati kamermane, novinare, montažere, obezbediti honorare… Evo, već je mart, a ja sam beskrajno radosna jer emisija ponovo startuje. I dalje nije lako, ali „grizem“. ^eka me milion sastanaka u vezi sa sponzorstvima, verovatno isto toliko odbijanja, ali idem dalje. Nadam se da je došlo vreme da kvalitet bude i nagrađen. Stoga, drage moje, verujte u sebe, a „menadžer“ koji gleda „odozgo“, znaće šta je najbolje za vas.

 

3. VIOLETA SKOROBAČ, vlasnica bolnice „Diona“
„Upornost & istrajnost jesu ključ uspeha!“

 

Fakultet sam završila u roku, za pet godina, što je – tada mi se činilo – bio lakši deo posla. Tokom studija upoznala sam sve grane medicine, ali sebe nisam pronašla ni u jednoj. Tek pri prvom susretu sa plastičnom hirurgijom, za kojom nije vladala jagma kao danas, shvatila sam da je to oblast u kojoj, osim znanja, mogu da iskažem i svoj umetnički duh.
Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam se zaposlila na VMA, ali mi je načelnik odmah raspršio sve snove. „Dok sam ja živ, nećeš položiti stručni ispit! VMA neće imati ženu plastičara“, upozorio me je bez pardona. Potpuno očajna, otišla sam na Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, što se kasnije pokazalo kao dobar potez, budući da sam tamo savršeno ovladala anatomijom i stekla profesionalno samopouzdanje. Najbolje od svega bilo je to što sam dobila priliku da posetim klinike u Italiji, Rusiji ili Grčkoj, gde sam se upoznala sa njihovim metodama rada. Kao timski radnik, čak ni nakon što sam magistrirala hirurgiju šake, nisam razmišljala o privatnoj praksi. Ipak, kada sam spoznala na koliko je visokom nivou plastična hirurgija u svetu, bilo mi je jasno da će „tavorenjem“ u državnoj službi moji umetnički talenti „uvenuti“.

Probala sam da radim kod jednog privatnika, ali se naša „saradnja“ svela na izrabljivanje. Uz podršku medicinske sestre i anesteziologa koje sam upoznala u toj bolnici, rešila sam da se osamostalim. Tokom boravka u Italiji, otkrila sam ultrazvučnu liposukciju, ali nisam imala novca da kupim aparat. Ni sama ne znam koliko ljudi sam zamolila za pozajmicu, nudeći sve moguće garancije, ali niko nije hteo da mi izađe u susret. Pomogao mi je čovek od koga sam to najmanje očekvala – fudbaler Dušan Petković, kome sam doveka zahvalna. Nabavila sam taj aparat i dopremila ga u Beograd, ali nisam imala prostor za rad. Poznati plastičar, kome sam predložila saradnju, želeo je da dobit delimo u srazmeri 80:20, u njegovu korist. Posle dužeg ubeđivanja „našli“ smo se na 50:50. Tada se otvorio novi problem. Nisam imala pacijente, niti predstavu kako da ih nađem, te sam pala u depresiju. Slučajno sam, u nekom društvu, upoznala TV novinarku Lidiju Manić, koju je moja priča toliko zainteresovala da me je bukvalno preko noći „katapultirala“. U roku od šest meseci, i pored ogromne svote koju sam morala da dajem kolegi kod kojeg sam radila, uspela sam da vratim dug. Te 1999. godine otvorila sam ordinaciju, iz koje je šest godina kasnije nastala bolnica „Diona“. Od tada je moja karijera krenula uzlaznom putanjom.

Svaka žena u sebi ima ogromnu snagu, zahvaljujući kojoj može ostvariti sve što poželi. Ne mislim da sam izuzetak. Odrasla sam u izuzetno siromašnoj porodici. Tokom leta radila sam preko studentske zadruge, kako bih mogla da kupim knjige za narednu godinu fakulteta. Nikada, pa ni danas, nisam zauzimala stav „ja sam hirurg i zato više vredim od onoga ko to nije“. Ako je potrebno, da bih preživela, spremna sam i da perem prozore. U životu sam dva puta padala na dno i dizala se iz pepela. Kada „pregrmite“ takve traume, ne znate šta znači strah. Autoritet se, moram to da naglasim, ne gradi tako što ćete sebi datu svu slobodu, a drugima je uskratiti. Cenite saradnike, ličnim primerom pokažite da ste spremni da uradite sve što očekujete od drugih, poštujte dogovore i verujte u sopstvene snage!

 

4. SLAĐANA RADULOVIĆ, direktorka modne agencije „Stage“
„Volim da držim sve konce u svojim rukama“

 

Kada sam, turbulentne 1994. godine, diplomirala na Fakultetu političkih nauka, našla sam se na raskrsnici između sopstvenih želja i mogućnosti, i surovih društvenih kodeksa koji su u to vreme vladali u Srbiji. Sebe sam videla, pre svega, kao uspešnu ženu u velikom biznisu. Bila sam puna želje za dokazivanjem i ambicija koje mladost – sama po sebi – nosi.
Bez obzira na teške okolnosti u kojima smo živeli devedesetih godina, nisam želela da radim u nekoj firmi, već isključivo za sebe. Odvažila sam se i otvorila privatno preduzeće. Nisam imala predstavu u šta se upuštam, ali sam zahvaljujući znanju, energiji, urođenom osećaju za pravdu i korektnosti u međuljudskim odnosima, uspela da se izborim za svoje mesto u svetu u kojem dominiraju muškarci. Nakon nekoliko godina marljivog rada, realizovala sam većinu svojih želja, a uspela sam i da se ostvarim na egzistencijalnom planu. Ali, uprkos finansijskim blagodetima koje mi je posao donosio, nisam bila ubeđena da radim ono što želim. Dobro sam zarađivala, ali me nije napuštao osećaj nezadovoljstva.

Krajnje hazarderski, napravila sam potpuni zaokret u karijeri. Pomažući drugarici koja je imala modnu agenciju, spontano sam se okrenula toj branši. Videla sam da se tu dobro snalazim, te sam 2003. otvorila modnu agenciju „Stage“, koja je od starta funkcionisala po diktatu svetskih modnih agencija – kako pri izboru modela, tako i u pogledu njihovog daljeg plasmana. Na samom početku doživela sam niz uspeha, od kojih je najznačajniji bio svetski proboj Miluna Milutinovića. Taj trijumf me je poneo, ali nije bio dovoljan da ostanem u poslu. Trebalo je dokazati da to nije bio tek sticaj srećnih okolnosti. Opstala sam zahvaljujući dobrom izboru partnera i saradnika, profesionalnom pristupu, uloženom trudu i ogromnoj toleranciji. Zahtevna sam, ponekad stroga, i ne krijem da očekujem lojalnost, disciplinu, tačnost i poštovanje dogovora. S druge strane, spremna sam da uvažim sugestije saradnika i da svakome pružim priliku. Trudim se da ispoštujem, ali i adekvatno nagradim svako zalaganje. Znam da su usponi i padovi sastavni deo posla, ali – priznajem – ne volim da gubim. Brzo učim i dugo pamtim, tako da istu grešku ne ponavljam dva puta.

Saradnici mi ponekad zameraju što volim da držim „sve konce u rukama“, ali drugačije ne bih umela da radim. Po prirodi sam vrlo odgovorna i ništa ne prepuštam slučaju. Odavno sam prestala da odvajam posao od privatnog života, mobilni telefon mi je uvek uključen, ali sa tim sam se saživela i ne žalim se.
Svesna sam prednosti koju nosi posao u državnoj firmi, gde znate da ćete svakog meseca dobiti određenu platu, ali u takvim okolnostima ne bih bila profesionalno ispunjena. Uspesi koje sam ostvarila, pa i to što sam nekim ljudima pomogla da ostvare svoj san, ne mogu se meriti novcem. Rukovodim se maksimom da je bogat samo onaj čovek koji je zadovoljan.

 

5. SANJA ĐORĐEVIĆ, vlasnica kozmetičkog salona „Enigma“
„Potrebno je jasno definisati cilj!“

 

Oduvek sam želela da se bavim poslom koji će mi omogućiti da pomažem ljudima, da učinim za njih nešto dobro. Završila sam srednju, a zatim i Višu medicinsku školu, nakon čega sam se zaposlila na Institutu za majku i dete. Da sam, kojim slučajem, počela na nekom drugom odeljenju, verovatno bih i danas radila u struci. Na nesreću, moje prvo radno mesto bilo je na dečjem odeljenju hematologije. Gledajući, iz dana u dan, bolesnu decu kojoj nisam mogla da pomognem, osećala sam kako psihički popuštam. Osim toga, bilo je to vreme hiperinflacije kada je sa platom od tri marke trebalo sastaviti „kraj s krajem“.
Nije mi bilo druge nego da stavim tačku na to poglavlje svog života i počnem iz početka. Upisala sam nekoliko kurseva – za tretmane lica, nadogradnju noktiju, pedikir i manikir… Želela sam da naučim sve što je neophodno kako bih mogla da otvorim kozmetički salon. Edukujem se i danas, a već vidim sebe kako i u pedesetoj pohađam neki seminar. U ovom poslu nema predaha, jer treba biti u toku sa novim tretmanima i preparatima, ispratiti tehnološki napredak…

Moj najveći strah u početku su, naravno, bile finansije. Noćima nisam spavala strepeći da li ću uspeti da podmirim sve izdatke. Prvo smo otvorili frizerski salon u kojem je suprug radio kao muški a ja kao ženski frizer. Na poslu smo ostajali od ujutru do uveče, ali nismo imali izbora. Uprkos brojnim obavezama, nisam zanemarila ni profesionalno usavršavanje. Godinama sam se odricala letovanja i zimovanja kako bih uštedela novac za odlazak na međunarodne sajmove gde sam otkrivala tajne zanata. Sve me je zanimalo: od načina rada, preko uređenja prostora, do pristupa klijentima. Mogu se pohvaliti da je više od polovine sadašnjih mušterija sa nama od prvog dana. To je, rekla bih, najbolji dokaz da smo uspeli. Sebe sam apsolutno našla u ovoj profesiji. Uživam u svom poslu iako, moram da priznam, on ima i svoju manje lepu stranu. Od salona „Enigma“, koji od 2003. pruža sve vrste kozmetičkih usluga, živi osam porodica. Na meni je, kao šefu, da isplaniram buduće poslovne poteze, da obezbedim plate, „regulišem“ poreze i prijave…Čak i kada sam u porodičnom okruženju, misli su mi uvek „tamo negde“.

Većina devojaka u ovaj posao ulazi bez dana radnog iskustva, te ne čudi što se mnogi saloni zatvaraju već posle dva-tri meseca. Kako bi izbegla takve situacije, moraš u startu jasno da definišeš željeni cilj. Istovremeno, treba da imaš u vidu da ćeš na putu do realizacije ponekad morati da ideš i „glavom kroza zid“. Ukoliko već kod prve prepreke odustaneš, uz konstataciju „ovo nije za mene“, onda to zapravo nisi ni želela. Računaj da će proći bar dve godine pre nego što osetiš da si „u plusu“. Dakle, ako ti se otvaranje salona čini idealnim načinom da preko noći rešiš egzistencijalni problem, izabrala si pogrešan put. Kojom god profesijom da se baviš, koristi svaku priliku da proširiš svoje znanje. To će ti pružiti mogućnost da, u okviru osnovnog zanimanja, radiš niz različitih stvari. Samim tim, odlazak na posao neće ti predstavljati napor, niti ćeš znati šta je dosada.

 

6. MARIJANA SARJANOVIĆ, vlasnica pretškolske ustanove „Bubica“
„Uspeh nije stigao ‘preko noći’…“

 

U vreme kada sam, pre desetak godina, završila Filozofski fakultet – smer pedagogija, bilo je aposlutno nemoguće naći posao u struci. Nisam imala nikakvu vezu koja bi mi garantovala radno mesto, a nisam je ni tražila jer su me roditelji vaspitavali u stilu da „sama treba da se borim za parče svog neba“. Sa fakultetskom diplomom u ruci išla sam od vrtića do vrtića, od škole do škole. Ni sama ne znam na koliko vrata sam pokucala. Svuda su me dočekivali istim pitanjem: „Po čijoj preporuci ste ovde?“. Malo je reći da sam bila očajna. U jednom trenutku bilo mi je svega „preko glave“. Nisam uspevala da nađem posao, a nije mi padalo na pamet da sedim skrštenih ruku i čekam da iskrsne neka ponuda. U to doba postojalo je nekoliko privatnih vrtića, a bila sam u prilici da se uverim da ljudi koji ih vode čine to na sasvim neadekvatan način. Slobodno mogu da kažem da sam učila na njihovim greškama, od kojih je najveća bila ta što ih je u čitavoj priči zanimao isključivo finansijski momenat. Iz mog ugla, kada su deca u pitanju, novac nikako ne može biti prioritet.

Nije mi bilo lako da učinim prvi korak, ali nisam imala izbora. Mnogo mi je značilo to što sam od početka imala punu podršku supruga. Naš stan u centru grada pretvorili smo u vrtić, a mi smo otišli u podstanare. Kasnije, kada smo „stali na noge“, prodali smo stan i kupili kuću sa dvorištem. Napredovala sam polako i postepeno, ali bila sam zadovoljna. Slikovito, to vam je kao da gledate drvo koje godinama raste, dobija grane, širi se – sve dok jednog dana konačno ne da i plod. U prvo vreme kod nas su boravile samo dve devojčice, dok danas brinemo čak o tridesetak mališana. Posebno me raduje činjenica da su roditelji dovodili decu po preporuci zadovoljnih prijatelja. Kvalitetan rad je jedini „marketing“ za koji znam.

U „Bubici“ je od prvog dana zaposlena ista garnitura i već devet godina funkcionišemo kao jedna velika, skladna porodica. Mogu se pohvaliti da, uprkos tome što važim za strogu šeficu, imam odličnu saradnju sa kolektivom. Smatram da rad sa najmlađima ne trpi kafenisanje, telefoniranje, opušteno ćaskanje… Stalan nadzor nad mališanima jednostavno se podrazumeva. Van kapija vrtića mi smo najbolje prijateljice, ali u toku radnog vremena od koleginica zahtevam strogo profesionalno ponašanje. Uz njihovu pomoć „izgurala“ sam dva porodiljska bolovanja, i sve je funkcionisalo besprekorno. Uzgred, i moja deca rastu u „Bubici“. Za njih sam, kao i za ostale devojčice i dečake, Maša. Mama sam samo kod kuće.

Od ovog posla se ne može obogatiti, ali se može pristojno živeti. Mladim ženama koje se kolebaju u odluci da se osamostale, poručujem da hrabro krenu napred. Svaki problem je rešiv i svaki san je moguće ostvariti, pod uslovom da imate čvrst oslonac u porodici. Ukoliko vas, kao mene, podržavaju vaši najbliži, znajte da ste srećna žena kojoj je uspeh zagarantovan!

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.