Work and Travel: Pročitajte istinita iskustva naših čitalaca

„Work and Travel“ programi namenjeni su prenstveno mladim ljudima koji na taj način mogu da steknu radno iskustvo u nekoj dalekoj zemlji, kao i mogućnost da proputuju po delovima planete koje inače možda nikada ne bi posetili. No, nesumnjivo je da ovi programi nisu baš za svakog, pa smo odlučili da sa vama podelimo iskustva naših čitalaca kako biste dobili bolji uvid u to šta od „Work and Travel“ programa uopšte možete da očekujete.

Foto: Guliver/ThinkstockPhotos

Iskustvo Nemanje M. se, najblaže rečeno, može nazvati pravom „improvizacijom“:

„2009. godine sam radio u mestu koje se zove Kil Devil Hils i nalazi se u Severnoj Karolini, uz Atlanski okean. Agencija je bila korektna i manje više ono što su nam obećali smo i dobili. No, najveći izazov je bio vlasnik radnje u kojoj smo radili i u čijoj smo kući živeli, jer se praktično ponašao kao psihopata.

Najzanimljiviji deo puta ipak mi se dogodio u samom povratku. Zakasnio sam na avion iz Norfolka do Njujrka i samim tim promašio moj let za Minhen i kasnije Beograd, što je rezultovalo time da sam morao da nađem način da preživim sedam dana u Njujorku do sledećeg slobodnog leta, za koji sam morao da doplatim novac! Na kraju se ispostavilo da je to bilo sedam najdivnijih dana u najčudnijem gradu na svetu, sve uključujući odlazak na dodelu MTV nagrada, US Open i Đokovićevo prvo polufinale. Naravno, ništa od novca nisam vratio kući.“

Iskustvo Ivane P. je bilo potpuno drugačije. U potrazi za večitim letom, na drugi kraj sveta otišla sa svojim momkom:

„Momak i ja smo bili na Aljasci tri meseca. Realno, bilo je sjajno. Uspeli smo da zaradimo sasvim dovoljno, da otplatimo dug agenciji, putujemo i još i da uštedimo. No, nakon nekoliko meseci, na Aljasci je počeo da pada sneg u dred avgusta, pa smo odlučili da pratimo ptice selice i otišli direktno na Havaje. Tamo sam ja nasla neki posao na plaži, a momak nije uspeo, pa sam ja radila a njemu kupila surf dasku.

Što se agencije tiče, prodala nam je radnu ponudu koja nije više postojala. Da se mi direktno nismo javili vlasnici restorana na Aljasci ona ne bi imala pojma da stižemo i ne bi nas primila. Bilo bi baš zanimljivo da se to desilo jer smo promenili 3 aviona i putovali još 6 sati severno u srce Aljaske. Ne bi bio bas lep osećaj da smo izvisili.“

Kliknite za nastavak teksta

Foto: Pixabay

Miroslava P. nam je opisala šta možete da očekujete od ovog programa ako na put krenete sami:

„2012. sam bila Blok Ajlendu, država Roud Ajlend. Radila sam kao houskeeper iliti spremacica u hotelu, to mi je bio glavni posao, a posle sam našla jos dva dodatna, koja sam radila par puta nedeljno, i to kao pomoćnik u malom vegeterijanskom restoranu i u butiku, gde sam prodavala nakit. Ostrvo kao ostrvo je jako malo, ima svega nekoliko stvari da se vidi, i to bukvalno obiđes za jedan dan, tako da nešto veliko da obilazimo i nismo imali. Išla sam sama, tj. bez svoje ekipe, ali to nije bio ni najmanji problem jer sam upoznala veliki broj super ljudi, sa kojima se, evo, i tri godine kasnije baš intezivno družim i viđam. Na tom ostrvu baš i nema mesta za izlaske, ali mi smo se svako veče posle posla skupljali i družili.

Agencija je bila korektna, iako su mi rekli da ću lako naći drugi posao rekli, da bi se ispostavilo da sam drugi posao našla tek posle mesec ili dva, a sveukupno sam bila 3 i po meseca na ostrvu, što i nije dovoljno vremena da zaradiš neke veće pare.

Na kraju sam uspela i da putujem, naravno, posle odrađenog posla i završenog ugovora. Bila sam u Bostonu, Njujorku, Majamiju i Long Ajlendu.

Kada smo putovali za SAD, let nam je bio Budimpešta-Pariz-Boston, no let iz Pešte nam je kasnio, pa smo zakasnili na let za Boston. Onda smo nas četvoro dobili plaćen hotel i obroke, i jedan čitav dan u Parizu, tako da smo sutra ujutru ustali u sedam, doručkovali i čitav dan obilazili Pariz… Notrdam, Ajfelov toranj, Luvr, Triumfalna kapija, bukvalno smo videli sve znamenitosti u brzinskom obilasku za jedan dan! Čak smo usli u Notrdam i bili oduševljeni što nema reda. Na ostrvo stigli mrtvi posle tri dana putovanja, ali eto, bili smo i u Parizu!“

Kliknite za nastavak teksta

Foto: Pixabay

Ana Marija J. je, takođe, na ovaj put krenula sa momkom, i tako obišla skoro ceo severnoamerički kontinent:

Leto 2013. provela sam radeći u Čikagu. Dobila sam posao pomoćnika konobara u jednom restoranu, ali nisam uspela da nadjem drugi posao pored ovog, jer je to generalno mnogo teže u velikim gradovima nego u manjim turističkim mestima. Ipak, sve u svemu, zadovoljna sam celokupnim iskustvom, jer sam zbog jednog posla imala više slobodnog vremena za obilazak zanimljivosti kojih ima na svakom ćošku. Pored toga, boravak u velikom gradu poput Čikaga mi je pružio mogućnost da osetim bar nakratko kako je živeti tim čuvenim, urbanim, američkim životom.

Nakon Čikaga uspeli smo još da posetimo Veliki Kanjon i Njujork i taj period je posebno lep deo programa, kada prestaneš da radiš i možeš da se opustiš i uživaš kao pravi turista.

Ono što većinu mladih ljudi iz Srbije zanima je da li se zaista može zaraditi, tako da se novac donese i kući. Ja sam se lično vratila sa 50 dolara u džepu (bez ikakvog bahaćenja tamo), ali isto tako znam ljude koji su doneli nekoliko hiljada dolara. Neophodno je biti snalažljiv i vredan, ali isto tako potrebno je imati i dovoljno sreće da se sve kockice slože. Sve u svemu, treba biti spreman na sve ishode.

Foto: Pixabay

Kada je u pitanju agencija, imali smo problem na samom početku. Mi smo se prijavili u novembru, ali smo prvi intervju za posao imali tek u januaru. To je bio dugo očekivani i mnogo hvaljeni sajam poslova, gde su se na kraju od desetine najavljivanih poslodavaca pojavili njih četvoro. Na tom sajmu nismo uspeli da nađemo odgovarajući posao i destinaciju, tako da smo dočekali februar bez posla iako smo se prijavili među prvima. Posle našeg urgiranja i žalbe, rešili su da nas proslede u drugu agenciju i da njima prebace novac koji smo do tad uplatili. U drugoj agenciji nam je intervju za posao zakazan u naredne dve nedelje i bez problema smo našli željeni posao i sve je počelo da se odvija po planu.

Suma sumarum: vrlo korisno iskustvo da čovek shvati koliko je sposoban i snalažljiv ili da to postane. Jako dobra prilika da se usavrši komunikacija na stranim jezicima (kako na engleskom, tako i na španskom). Ja sam posebno srećna što sam imala priliku da vidim tu drugu stranu planete, jer sam tek tada zaista shvatila veličinu ove kugle, ogroman broj nas koji je nastanjujemo, koliko smo svi različiti, živimo različitim stilovima života, ali sve u svemu, koliko se sve svodi na istu suštinu.“

Kliknite za nastavak teksta

Foto: Guliver/ThinkstockPhotos

Na kraju, tu je i Branislav M. koji je u ovu avanturu krenuo sa još četvoro prijatelja:

„Moje W&T iskustvo bi se moglo opisati kao smena uspona i padova čiji je rezultat epizda euforije praćena blagom depresijom koja traje do današnjih dana.

Većina poslodavaca zahteva da se za rad u Americi prijavite sami. Takođe, ako želite najveće dnevnice, najbolje je da idete sami. Ako vas je dvoje i imate sreće, možete da ubodete posao koji je korektno plaćen i da radite i živite na istom mestu. Troje ljudi će već teško, četvoro praktično nemoguće… A petoro… E to je već ozboljan problem. Iako smo se prijavili u ranu jesen, negde krajem februara, došla je i ponuda: spasioci na bazenu, mesto koje je na 20 minuta od Vašingtona i za satnicu od 7.50 dolara koja je daleko od idealne. Međutim, budući da su hteli da nas prime svo petoro, dali smo im zeleno svetlo.

U tom trenutku avionske karte su bile plaćene, kao i svi troškovi ne samo agencije već i američkog poslodavca – bili smo oko 1.500 evra u minusu, svako od nas. U agenciji su nam saopštili da je naš poslodavac propao i da dogovor – tri nedelje pred već ugovoreni put – više ne važi. Istog trenutka u ruke smo dobili ponude za posao koje uključuju rad u restoranu brze hrane u Baton Ružu, glavnom gradu države Luizijana koja se nalazi na samom jugu zemlje i čija je glavna asocijacija u tom trenutku bio uragan Katrina i pustoš i destrukcija koju je ostavio za sobom. Bili smo očajni. Postojale su dve opcije: prva je da nam se refundira DEO troškova (jer po ugovoru agencija zadržava oko 250 evra u slučaju da učesnik odustane); druga opcija je bila da se pokupimo i odemo da radimo ono što nećemo na lokaciji koju ne želimo. Odlučili smo se za drugu opciju… I moram priznati da je to jedan od najboljih izbora koje smo ikada napravili.

Međutim, koliko god da nam posao i država u kojoj smo završili nisu bili po volji, smeštaj je bio izuzetan: za svega 75$ nedeljno po osobi dobili smo potpuno opremljen dvosobni stan sa pravom da koristimo teretanu i bazen koji su se nalazili u sklopu, reklo bi se, vrlo ekskluzivnog naselja.

Vreme je prolazilo i svima nam je postalo jasno da sa jednim „dobijenim“ poslom ne samo da nećemo zaraditi novac koji smo zamislili, nego nećemo uspeti ni da povratimo uloženo, zbog čega je bilo potrebno pronaći dodatni posao. Međutim, razuđenost samog mesta u kojem smo živeli ograničavala je naše kretanje, opcije za dodatni posao su bile ograničene, pa nam je uskoro postalo bolno jasno da u Americi bez automobila nema života. Na svu sreću, jedan od nas četvorice je bio sposoban i uspeo je da pronađe jeftin a odličan Folksvagen Pasat iz ’99 kojeg je platio 1300 dolara. Služio nas je odlično sve do nekoliko dana pred odlazak kada ga je isti taj drugar i prodao – ali za duplo veće pare.

Foto: Pixabay

Tokom mog boravka na programu Work & Travel jedna činjenica je postala kristalno jasna: sav novac koji zaradiš nikada neće nadoknaditi žrtvovana iskustva, sećanja i uspomene. Dakle, ako pojedinac odlazi u Ameriku kako bi zaradio velik novac i vratio nešto para koje će troškariti u Srbiji na koji god način – onda je ovaj program pogrešan izbor. Postoje programi za rad na prekookenaskim brodovima gde se može zaraditi višestruko više, dok prijava košta neuporedivo manje. W&T program je idealan za studente koji su spremni da pošteno zapnu četiri meseca, da bi živeli ko bogovi jedan mesec koji se odvaja za obilazak i provod.

Nas petoro smo prošli sedam ili osam država, izležavali se na belom pesku floridskih plaža, brljavili po klubovima Nju Orleansa, prošpartali ulicama Menhetna i Bruklina, skvasili se na Nijagarinim vodopadima, obišli Belu kuću i Zvono slobode u Filadelfiji, pritom se držeći zajedno kao da smo najbliži rod. I da, jesam tamo nakupovao odeće i laptop i sat i ovo i ono, ali na kraju dana odeća se pocepa, laptop i sat se pokvare… Ono što ostaje je iskustvo koje nikada neću zaboraviti i leto koje bez imalo stida mogu nazvati jednim od najlepših u svom životu.“