Top 10 utisaka INmusic Festivala 2016
Došao je i taj dan! Dugo su Zagrepčani dolazili kod nas na Exit a mi, svake godine sve više razmišljali kako ćemo možda već sledeće ići u goste kod “mlađeg brata Exita”, INmusica, koji je nekako, u poslednje vreme, više “povukao na tatu” a tata je naravno, Sziget, dok je naš Exit polako počeo da nabacuje fensi šminku. I eto, 2015. je Florence sa svojom Mašinom otkazala, ali ove godine nije, i stekli su se uvjeti i eto nas!
Priredio: Žikica Milošević
Foto: Anamarija Tumbas, Žikica Milošević, Julien Duval
Foto: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević
Busom od Novog Sada na Autobusnom kolodvoru, a zatim na Trešnjevku (poznato mi zvuči, da li zbog Cibone ili Štulića?) i onda busom 113 na Jarun, i Otok Hrvatske Mladeži. Upravo zbog toga što je festival na rečnoj adi, odnosno zbog njegove otočke prirode, neodoljivo podseća na malecki Sziget. Evo Top 10 utisaka sa ovogodišnjeg festivala!
Foto: Julien Duval
Foto: Julien Duval
Foto: Julien Duval
Foto: Julien Duval
1. Ozračje festivala
Ko ne zna, to je okruženje. Naravno, svaki festival ima svoje okruženje, i svaki put mi se čini da je magično. U Portu sam bio na Primaveri i mislio sam da je koncert na obali Atlantika uz slani morski vetar nešto magično, kad danju lunjaš prelepim gradom na reci Duero (OK, Douro). U Mađarskoj, koja je postavila sve standarde, Sziget je bio prelepa oaza u sred prelepe prestonice Mitteleurope, Glastonbury je blagosloven hladnjikavom klimom koja omogućava da ne crkneš od vrućine ali kabanice su obavezni deo aksesoara, a Terraneo (postoji li on još? Ako ne, šteta) je bio odličan u smislu “pola se kupam na Jadranu, pola noću lunjam pored morskih stejdževa”. Exit je definitivno festival sa najlepšim položajem na svetu, ali InMusic je em u pitomj savskoj ravnici, em je Zagreb prelep grad za “blejanje” tokom dana, čak i da se ne kupaš na Jarunu. Neka mešavina Budimpešte, i Praga, kao “oversized Novi Sad”, kako reče moja drugarica Tamara, taman je na sredokraći da je metropola ali bez bezumlja. A kako neće biti turistička velesila i bez glazbenika. Sjajno. Volim festivale pored reke, posebno emotivno jer sam pored iste ove odrastao. Teslin Toranj, replika iz filma Prestiž, bio je posvećen Tesli i Davidu Bowieju. To mu je nekako isto. Oni su ista osoba, ispred svog vremena. A i glumili su jedan drugog. OK, ovo je 50% tačno. Šuma Striborova nas je naterala da se setimo istoimene staroslovenske bajke Ivane Brlić-Mažuranić, i to je bio sjajan DJ stage. Trebao je samo pratiti Zmiju. Ko zna bajku, znaće u čemu je štos, hehe. Ne čuje se toliko stranih jezika kao na Exitu, većinom (srpsko)hrvatski i slovenački, ali ljudi su ljubazni, i nismo odavno toliko puno poluegzaltacije doživeli progovorivši rastegnutim vojvođanskim akcentom kao ovde. A nije ni skupo, skoro isto kao kod nas. Eto razloga za ubeležavanja Belog Zagreba Grada kao poželjne destinacije.
Ostale utiske sa INmusic festivala potražite na sledećim stranicama
Foto: Julien Duval
Foto: Julien Duval
2. Jarunsko blato
Čekajte, ima još malo pre nego što pređemo na muziku. Dakle, sretni smo bili što je ove godine Majka Priroda nije rešila da nas počasti monsunskom klimom koja nekako, iz neznanih razloga (a videli ste i kod nas ovih dana) najviše voli da se manifestuje krajem juna. Prošle godine su svi gacali u blatu i kabanice su bile hit, kao na Exitu 2005. i 2014. ali ovde godine, bilo je bolje. Provala oblaka u nedelju, noć pred početak, bila je uviod u ne-hepiend ali je hepiend usledio. Prvog dana je bilo puuuno podmuklih barica i blata u koje se nepromišljeno uvališ, jer su kriveni u travi, ali već drugog je sve to skoro nestalo a trećeg nije bilo skoro nijedne. Razlog je tome što je InMusic pred reke, na travi, a Exit na šljunku tvrđave u najvećoj meri. Ali ipak, iako je jedan od magazina iz inostranstva rekao da je InMusic “drugi najblatnjaviji evropski festival” (posle Glastonburyja), ove godine smo imali sreće da upropastimo samo jedne pantalone i jedne cipele. Prvog dana. Ali, to mu dođe deo šarma Jaruna.
Foto: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević
3. Jake Bugg, insekt kojeg volimo
Ima bendova koji bolje zvuče na snimku, a ima i onih koji su bolji uživo. Jake Bugg je od ove druge sorte. Rekao sam u najavi da mi je na YouTube zvučao kao mešanac Oasisa i Boba Dylana, ali uživo mi ovaj omladinac zvuči kao mnogo opakiji igrač: recimo kao mešavina Oasisa, Boba Dylana, Arctic Monkeysa, The La’s (to su oni što pevaju There She Goes) i The Beatlesa. Hmm, upravo sam nabrojao sve ljude koji su uticali na Liama Gallaghera koji je i osnovao Oasis. OK, ne može se čovek oteti od okruženja, a ono je inherentno englesko. Sve, od fizurice a la Beatles ili The La’s (najviše mu glas liči na njih), jeste duboko engleska gitarska priča. Koja je tragično neshvaćena u Evropi, jer kod nas svi misle da su Britanci synthpoperi, a Britanci misle da su oni sami gitarski macho-likovi sa emotivnim tekstovima. Ovo nerazumevanje između Kontinenta i Ostrva je kulminiralo juče, već znate kako. Jake Bugg je sjajan i nekako potpuno svež u doba kada gitare ne uspevaju da se plasiraju na top liste. Biće teško Britancima da “prodaju” Evropi Jakea Bugga, kao što su im trebale godine da “prodaju” Robbieja Williamsa i Arctic Monkeys. Ali, mi smo bili zadovoljni. Jake Bugg i The Beatles su vrlo slični i po tome što su Beatlesi “bube” a Jake je “buva”. Sve su to insekti. Insect pop rulezz.
Foto: Julien Duval
4. Django Django, save our souls!
Django Django, bez Rheinhardta je art rock bend iz Londona, i oni takođe pripadaju onoj grupi bendova koji deluju intelektualno i arty na YouTubeu a posle zvuče kao “totalno prženje” na stejžu. A opet, ne nedostaje im onoga što nedostaje većini drugih savremenih zvezda koje kao da su nastale u istoj radionici. Pitao me je jedan drugar “da li ti se čini da sad sva muzika izgleda kao da ju ista osoba peva i isti čovek komponuje?”. Da. “Nikad nije bilo ovako loše u muzici.” Bilo je. Od 1986. do 1990. godine carevala su tri lika u UK, zvali su se Stock, Aitken i Waterman (SAW). Pisali su pesme kalo sa geštetnera, što bi rekao moj tata, i samo su uzimali druge pevače. Kylie Minogue, Bananarama, Jason Donovan, Mel & Kim, Rick Astley. Štampa je pisala da je došao “sudnji dan muzike” i da je “industrija pobedila”. Nije. Već 1990. dolaze The Stone Roses, The House of Love, Happy Mondays, a uskoro i Nirvana, Pearl Jam i RHCP razvaljuju liste. Sa potpuno autorskim stvarima. Dakle, ljudi kao Django Django će, ako izdrže, povratiti muziku iz ruku producenata i kompozitora koji liče na Keba Krabu, i vratiti je na ulice gde i pripada.
Foto: Julien Duval
5. Gutterdämmerung ili korak dalje
INmusic#11 nam je dao nešto novo, što ranije nismo videli na festivalima. To je činjenica da je neko smislio jedan Gesamtkunstwerk iliti celokupno umetičko delo nazvano ovim nemačim imenom. Reč je o tome da je ovde vizual u prvom planu, a da ne prati bend, kao što smo navikli. Dakle, stejdž je zapravo bioskopsko platno na kome se vrti “film” potpuno suludog žanra. Izgleda kao ogroman video-spot, kao koktel film-noira, vampirskih spektakala, horora i nekih elemenata Bitke kod Bistrice Lesne (dakle, rovovi Prvog Svetskog rata). Henri Rollins i Lemmy iz Mötorheada glume u filmu, Rollinsova gluma je užasna, kao iz aseksualnih interludija filmova za odrasle, ali želimo da mislimo da je ovaj dobroćudni demon to uradio namerno. Film prate živi nastupi. Na kraju se Rollins osvrnuo na svoj susret s Lemmyjem Kilmisterom i dodao kako Gutterdämmerung posvećuju jednom i jedinom Lemmyju i rock’n’rollu generalno, a Mötorheadov klasik The Ace od Spades posvetili su publici INmusic festivala. Lemmy Kilmister s Mötorheadom trebao je prisustvovati 11. izdanju INmusica, a zahvaljujući Gutterdämmerungu, Lemmy se „pojavio“ na ekranu Main Stagea, uz egzaltaciju publike. Pojavljivanje u filmskom delu ovog projekta, bilo je jedno od poslednjih ostvarenja u kojima je Lemmy sudelovao. Sve je imalo neki filing da ste malo gvirnuli u Pakao pa su vas pustili napolje.
Foto: Julien Duval
Foto: Anamarija Tumbas
Foto: Julien Duval
6. Florence + The Machine
Kažu da je na koncertu Florence Welch i njene Machine prisustvovao rekordno velik broj ljudi! I meni se čini da je broj bio ogroman iako nisam bio ranije. Ja sam odmah počeo da je zovem Cvijeta a njen bend Stroj tako da se to zadržalo. Cvijeta je izašla bosonoga, u hipi-odeći, na taj način želeći da pokaže da se mora širiti ljubav među ljudima. To je više puta ponovila, a otpočetka je njen nastup bio praćen izlivima emocija uz sjajnu izvedbu. Ko na ploči. (Crtica: njih je na stejdžu bilo 12! Naravno da su zvučali perfektno.) Florenceina muzika jako vuče na 80-e a njen vokal na 70-e, tako da ovaj zanimljivi crossover zvuči osvežavajuće. A i volim njenu patnju i glam. Voli da, kao Siouxie and The Banshees nekad, provuče taj ženski glam-dark vajb, ali kroz neku priču koja mnogo više vuče na vremena pre sujete i šminke 80-ih. Riječki Novi List je primetio da “ima 29 godina ali da izgleda kao da ima 39”, što je valjda unikat u dobu selfija i beskonačne želje da se bude večno mlad. Ona je mahala LGBT zastavom, propagirala ljubav, pozivala ljude da se grle iako se ne poznaju. I da, ima glas kao da ima 9 godina, kao devojčica je kad progovori što je slatko i dirljivo i u potpunom kontrastu sa svim ostalim. Ili možda nije. Crtica #2: nikada nisam video toliko crvenokosih devojaka na jednom koncertu, što govori o ogromnom stupnju identifikacije sa njom. Zamerka: nkije otpevala “No Light, No Light” ni na bis. Takav koncert ja zovem “seks bez orgazma”.
7. Navijači
Pre Cvijete otišli na neki stejdž koji se zove Hidden Stage i koji je sasvim lepo skriven, kao što mu i ime kaže. Tamo smo na ogromnom platnu ili plazmi, zaboravio sam, gledali tekmu Hrvatska-Španija. Sa još hiljadu ljudi. Koji su uspeli da naprave atmosferu kao da je Maksimir. Fascinantno, svaki potez je bi propraćem hukom i aplauzima. A tek gol Perišića! Sjajno. Tako bih mogao da gledam fudbal svaki dan. Još kad bi davali platu za to. I Žuju.
Foto: Žikica Milošević
8. My Baby
Ceo festival je moguće podeliti na doba pre Cvijete i posle Cvijete. Na Hidden Stageu je posle nje nastupio holandsko-novozelandski bend My Baby, koji je tročlan. Ali svaki član komotno za dvoje vredi. Pevačicu ne vredi posebno opisivati, to je jednostavno način na koji se može biti lep, talentovan, pozitivan, kul i seksi i šta ti ja znam, dodajte po želi. Imaju bubanj, i dve gitare, od koji ova druga (koju ne svira pevačica) služi kao ritam gitara i bas, po potrebi. Pesme im traju do 10 minuta i beskonačno su zabavne iako su repetitivne (nisam autista, zaista je tako). Taman kad pomislim da je masni rock’n’roll mrtav i beo, pojave se Kings of Leon ili The Black Keys ili… My Baby. Crtica: My Baby odsvirali su i sledećeg dana dodatan set te su, zajedno s redovnim terminom, na ovogodišnjem INmusicu – nastupili dvaput! Naravno, ovaj put je to bilo hidden na World Stage da se zameni Kawasaki 2P koji je menjao Skunk Anansie pa nismo znali, nego smo doznali kasnije.
Foto: Anamarija Tumbas
Foto: Julien Duval
9. PJ Harvey
Paula Jean, dugo smo te čekali. Dva’es’ godina. I evo te u Zagrebu. Naravno, u karijeri u kojoj imaš 20+ godina iskustva i postala si ikona da mislimo da si tu celi vek (mislili smo da ima više godina i to promašili za dosta), nije lako doći 2016. na svirku i čuti Sheela Na-Gig ili Good Fortune. Nismo ih čuli, da se odmah razjasnimo. Čuli smo jedan ezoteričan nastup koji je bio vrlo arty. Da citiram drugara Slobu, “ako je Univerzum stvorio ovu ženu onda imam poverenja u njega iako je stvorio mnogo drugih…” Ostatak nije za štampu. Elem, na pozornicu je izašlo 10 ljudi svirajući duvačke insrumente i bubnjeve kao u vojnoj paradi. Ja, obdaren inteligencijom Patrika Morske Zvezde, nisam ni primetio da je PJ među njima dok mi Anamarija nije skrenula pažnju i to poaroovskom opaskom “pogledaj mini-haljinu i njene noge, ko bi smeo pored nje žive da ima takve noge na stejdžu?” Istina. Pošto je i dr. Watson ukapirao da je Paula na bini, krenuo je hipnotički nastup nalik na operu ili igrokaz sa muzikom. Uspela je da izađe iz ezoterije uz par klasičnih pesama kao Down By The Water, i masa je malo poskočila i izašla iz atmosfere hipnotisanosti pop-rok-boginjom kakva se retko rađa. Na vrućinu kakva je bila, ovo je bilo nadrealno iskustvo. I uz pun mesec. Kažu da se pun mesec i dugodnevnica dešavaju jednom u 70+ godina i to je to, sad ste videli i nikad, ako niste vampir. I da se neke magične stvari događaju. Nama se dogodila PJ.
Foto: Julien Duval
10. Alt rock
Sve ćemo strpati ovde. Wilco, The Kooks, The Haze, Yeasayer, i mnogi manji, doneli su onu neophodnu živost na bine izmešu baš baš velikih imena zbog kojih svi dolaze. To i je ste bit festivala, da nešto i novo otkriješ, da počneš da slušaš posle festivala, a ne pre njega. INmusic je otkrio mnoge sjajne stvari nama koji smo to površno znali. Nije izgubio dušu među onima koji imaju milijardu pregleda i tvore milijune dolara. Alt rock mora biti srž festivala, a ovde je srži bilo sasvim dovoljno!
Izveštači, foto: Anamarija Tumbas
10a Skunk Anansie
Time što je otkazala, mora biti jedan od utisaka. Bend je morao je otkazati nastup zbog zdravstvenih problema pevačice Skin. Bend, menadžment i sama Skin zaista su željeli održati nastup pa su se trudili gotovo do termina kada su trebali izaći na pozornicu, no viša sila ipak ih je sprečila. Koliko im je stalo pokazali su izlaskom na pozornicu – pozdravili su publiku te rekli kako se nadaju da će se uskoro vratiti i održati koncert u Zagrebu. Kawasaki 3p imali su sve spremno za sviranje na OTP World stageu no kolegijalno su „uskočili“ i spasili stvar. Nismo imali pojma ko svira ali su bili odlični. Skunkies, vidimo se sledeće godine, Florence je ispoštovala dogovor!
Vaši izveštači 🙂