Iz drugog ugla: Danijel Čehranov

Nedavno se u knjižarama pojavila knjiga Alfama, koju je napisao Danijel Čehranov. U diplomi, koju je stekao na Akademiji umetnosti, piše da je „dizajner zvuka“, u biografiji da je od 2006. aktivan na domaćoj didžej sceni i da je pre pet godina objavio svoju prvu knjigu – zbirku kratkih priča One. Alfamu sam čitala u trenutku kada sam, sa Danijelom, već dogovorila intervju. Negde na sredini, pomislila sam – sva pitanja će biti „oslonjena“ na knjigu.

Razgovarala: Brankica Treskavica
Foto: Nemanja Maraš

Foto: Nemanja Maraš

Koliko se tvoje misli, dileme, strahovi, nadanja podudaraju sa mislima glavnog junaka, čije ime ne znamo?
Nemoguće je pisati, a ne integrisati sebe u to što pišemo. Odnosno, možda nije nemoguće, ali nije uverljivo. Nastojao sam da gradove, ljude i mesta tako opišem da ih nije lako prepoznati, ali je onima koji me znaju jasno na kojim mestima sam ja prisutan.

Kad se čita knjiga stiče se utisak da je pisao neko ko ima više od 28 godina?
To mi je i bio najveći izazov. Hteo sam da probam da zvučim kao neko ko ima +40 godina, jer ljudi obično životnu mudrost vezuju za godine. Recimo, ja sam „mlad i perspektivan didžej“ već deset godina, iako po nekim standardima i nisam tako mlad, a perspektivan više ne znam ni šta znači. S druge strane, hteo sam da moja knjiga ima romantiku vremena koje je prošlo, jer – kad se osvrnem – još uvek nemam (imam?) toliko toga da vidim, ali sam probao da tuđi život do te mere nadgradim, da mogu da se vratim u prošlost.

Da sam na mestu tvoje devojke ili najboljeg prijatelja, još tokom čitanja knjige, počela bih da te zapitkujem – da ti, slučajno, ne nameravaš da odeš negde?
Mislim da sam sve ovo napisao upravo da ne bih otišao.

„U hodu, kroz život, mnogo ljudi me je pitalo kako sam, retki su oni kojima bih poverio ‘nisam dobro'“ – piše u “Alfami”. Koliko su retki u tvom životu?
Zbog posla kojim se bavim okružen sam mnogim ljudima, ali kada duboko uđete u neku profesiju, pogotovo ako je ona na neki način javna, shvatite da je prati puno osmeha, tapšanja po ramenu, prolaznih kontakata… Poveravam se samo „prvom krugu“ prijatelja, koji su neka moja baza, ali ih je vremenom bivalo sve manje, jer su mnogi odlazili iz Srbije. Danas su to samo devojka, porodica i nekoliko bliskih prijatelja.

Da li daljina briše potrebu za tim „kako si“?
Imam mnogo dobrih prijatelja koji žive u Njujorku, ali nastojim da se s njima ne čujem često. Teško mi je da objasnim to što osećam, ali imam utisak da ne možemo da jednim drugima nedostajemo, ako se svakog dana vidimo na Skajpu.

„Shvatio sam tek godinama kasnije kako nekad sam bio voljen, a nisam to cenio dovoljno.“ Knjiga je zbir nekih sumiranja, prisećanja… Da li imaš utisak da si mnogo toga prevideo?
Mislim da se danas mnogo toga propusti ili uzme zdravo za gotovo, pa tek kasnije – kad se osvrnemo – shvatimo koliko su neki ljudi verovali u nas, koliko smo pažnje i ljubavi propustili… Taj pasus se, konkretno, odnosi na period srednje škole. Godinama kasnije, shvatio sam da sam tada bio nekako zatvoren.

Danas si dovoljno otvoren da osećanja javno ispoljiš. Kada si stekao tu moć? Pitanje je inspirisano fotografijama sa Instagrama, ispod kojih svojoj devojci kažeš nešto nežno.
Za tu moć kriva je Lea. Ona je moje samopouzdanje.

„Kada je bio dečak, Jevgenija su pitali šta bi želeo da bude kad poraste. Njegova majka mi je pričala da je odgovorio ‘Nešto mimo svih'“. Da li je tvoja odluka da u Filološkoj gimnaziji upišeš smer kineski jezik nešto u stilu „mimo svih“?
Tada sam završavao svoju fudbalsku avanturu, a muzika je polako uplivavala u moj život. Engleski sam dobro znao, za matematiku sam bio antitalenat, pa je Filološka gimnazija bila logičan izbor. Ako ste na osnovu uspeha u osnovnoj školi i rezultata prijemnog ispita imali dovoljno bodova da vas prime, ali ne i da birate jezik koji ćete učiti, onda su japanski ili kineski bili odlično rešenje. To mi je bilo sasvim u redu, delom i zato što je bilo drugačije. Zavoleo sam kineski, ali sam ga vremenom potpuno zaboravio. Mogao je moj život da ode i u tom pravcu, ali je već sredinom sredinom srednje škole muzika preovladala. Posle gimnazije je to, možda, bio jedini moj ultimatum postavljen roditeljima. Kakve god da su planove imali za mene, ja za njih nisam želeo ni da čujem. Upisao sam Akademiju umetnosti i završio je u roku.

U Alfami postoji dosta citata, a jedan od njih je – „ako nekoga na vreme ne učiniš srećnim, zauvek si zakasnio“. Misliš da nema „golova iz nadoknadnog vremena“?
To je prva rečenica u knjizi moje majke.

Još samo da kažeš da i tata piše knjige…
On piše poeziju, iako je arhitekta. Ko zna, možda smo jedina porodica u Beogradu čiji svi članovi imaju objavljene knjige. Sve ide iz kuće – od načina govora do tema o kojima se razgovara. Mislim da sam, kao dete, više puta bio u pozorištu nego u bioskopu.

Da li ste vas troje jedno drugome prvi čitaoci?
Najbitnije mi je da prođem kod mame, koja je kraljica objektivnosti. Ako ona kaže da je nešto dobro, onda dobijam snažan vetar u leđa. Kada sam napisao prvih dvadest strana, imao sam „javnu prezentaciju“ u krugu porodice. Dugo komponujem, puštam muziku, pišem, mnogo toga sam stvorio „ni iz čega“, ali nikad do sada nisam bio siguran u nešto kao u ovu knjigu. Možda zato što ni u šta nisam ušao tako čisto i iskreno, nikad nisam toliko dao sebe, ali ni upoznao sebe kao tokom njenog nastajanja.

Koliko si je dugo pisao i kako si se osećao kad si je završio?
Od oktobra do oktobra. Na samom kraju sam osetio neverovatnu čistotu i lakoću. Na neki način, to je za mene bio „restart“.