Vesna Dedić i Sanja Marinković poručuju – živite po svojim pravilima!
Nema čoveka bez tajni, samo je pitanje koliko je onih koje smo spremni da otkrijemo, a koliko “krijemo i od sebe”. S druge strane, nije uvek lako ni kad nam neko poverava svoje tajne. Nekad smo zbunjeni stepenom nečije iskrenosti, a nekad ne znamo šta u tom trenutku treba da kažemo ili urdimo. Imajući sve to u vidu, kao i informaciju da će u aprilu organizovati drugi “Bulevar ženskih tajni”, susret sa Vesnom Dedić i Sanjom Marinković iskoristili smo da bismo ih pitali – ko zna sve njihove tajne, kao i čije tajne one znaju?
Foto: Arhiva magazina Hello!
Vesna: Sve o sebi ne otkrivam nikad nikome, a u dušu me znaju moja ćerka Lenka i Sanja. Njih dve me i vole, i grde, i poštuju, ponekad muče svojim kritikama, ali ja ih beskrajno volim i slušam.
Sanja: Moje ženske tajne znaju moja snaha Jelena, Vesna i, naravno, moja mama. Njima sam spremna da ispričam sve. Ispričam im šta me muči, a onda sama sebi kažem – dobro, nema veze, guramo dalje. Drago mi je da kraj sebe imam osobe koje mi daju vetar u leđa, a one to umeju.
Vesna: Za roditelja nema ništa lepše nego kad dete u njega ima potpuno poverenje. Kažem da je divno kad u kući vlada iskrenost, ali ne i da je jednostavno. Možda bi mi nekad bilo lakše da dođe iz škole i da mi nešto slaže J Ne znam da li se Lenka takva rodila, ili su moje priče urodile plodom. Sećam se, imala je tri godine, kad sam došla po nju u obdanište, a vaspitačica je hvalila. Dok smo se vozile kući, rekla mi je: “Vaspitačica nije sve rekla… Napravila sam i jednu glupost”. Tako je do današnjeg dana…
Sanja: Najveći broj žena me pita šta jedem, u koji estetski centar idem, koje kreme koristim i gde vežbam. Sve im ispričam, ne da bih nešto reklamirala, već da bi i druge poslala na mesta na kojima je meni lepo. Smatram da je davanje pravog saveta, pre svega, dobro delo. Najbolje sam izabrala za sebe, pa su takve i moje preporuke.
Vesna: Svaka majka treba da zna da današnje generacije nemaju ništa zajedničko ni sa ljubavima, ni sa problemima, ni sa ambicijama koje smo mi imali. Mislim da su oni mnogo bolji nego što smo mi bili. Odrastali smo u kućama prepunim ljubavi, ali ušuškani, strašno naivni, sklonjeni od svih problema, pa smo tek posle dvadest pete ili trideste, pa i četrdesete rekli – auuuu, šta je ovo, a to je bio život. Danas su deca socijalno intgeligentnija i emotivno spremnija da upoznaju život i da ga lakše podnose.
Pročitajte i… Savet broj 1: “Ostavite bore na miru. Što im se manje obraćate, više će vas izbegavati”