Tadija Čaluković: „Svaki čitalac je potencijalni pisac“
Tadija Čaluković ima tek 16 godina, a već iza sebe jedan pedesetominutni dokumentarni film ,,Njihova veličanstva Film i Knjiga’’ koji govori o povezanosti književnosti i kinematografije na savremenoj kulturnoj sceni, ali i o odnosu ove dve umetnosti kroz istoriju. U tom filmu uspeo je da okupi najznačajnija imena kulture sa ovih prostora, kao što su: Emir Kusturica, Dušan Kovačević, Vladimir Pištalo, Miljenko Jergović, Petroviće – Jasminku i Uroša, Ršumoviće – Ljubivoja i Vuka, potom Jelicu Greganović, Aleksandra Gajšeka, Aleksandru Ninković Tašić, Nikolu Malovića i mlade protagoniste domaćeg filma – Stefana Krasića i Hadži Aleksandra Đurovića.
Tadija je na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavio svoj debitantski roman ,,Mutant u vozu’’, o kome se na njegovim koricama pohvalno izrazio akademik i pesnik Matija Bećković i poželeo Čalukoviću dobrodošlicu u svet književnosti.
U decembru 2016. osnovao je internet časopis Salome (www.salome.rs), za koji je uradio intervjue sa najuglednijim domaćim i regionalnim protagonistima kulture i umetnosti. Saradnik je Iskre, elektronskih novina Andrićgrada. Učenik je drugog razreda srednje umetničke škole ,,Artimedija’’, završio je osnovnu muzičku školu ,,Kosta Manojlović’’ i u slobodno vreme svira klarinet.
Kako je došlo do toga da tako mladi, budete toliko zainteresovani književnošću i čitanjem – što nas je sve oborilo sa nogu?
To je pitanje za moje roditelje. Oni su najzaslužniji što sam toliko zaljubljen u književnost i kulturu uopšte, jer su me u najranijem detinjstvu, a naravno i danas, usmeravali ka pravim vrednostima, prikazujući mi pozorište, bioskop, muzej i biblioteku kao najlepše i najsjajnije hramove. Mada, imao sam jedan kratak period u četrvtom razredu kada nisam bio toliko zainteresovan za književnost i čitanje, a onda sam čuo misao Viktora Igoa: ,,Ko otvara vrata škola zavtara vrata zatvora’’ i opet ušao u taj divni čitalački klub.
Onda sam odlučio da pokrenem internet časopis Salome iz jednostavne želje da podelim sa drugim ljudima tu svoju radoznalost i analitičku zainteresovanost za književnost. Zahvaljujući radu na Salome-u, uspeo sam da sa nekim od svojih omiljenih pisaca postanem čak i prijatelj. Shvatio sam da je moja mama bila u pravu – ,,da je svaki čovek, u stvari, jedna knjiga.’’
Ko su vaši literarni uzori?
Mnogo je pisaca kojima se divim i koji su uticali na mene. Neuspešno pokušavajući da skratim spisak, rekao bih da su to, od klasika: Viktor Igo, Oskar Vajld, Franc Kafka, Karel Čapek, Ivo Andrić, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Danilo Kiš… Od savremenih pisaca to su: Matija Bećković, Dušan Kovačević, Vladimir Pištalo i njegov imenjak Kecmanović, potom Miljenko Jergović, Jurij Hudolin, Ljubivoje Ršumović i trio Petrović – Jasminka, Uroš i Goran.
Šta mislite na koji način možemo mlade ljudi vratiti knjizi, mislim na ozbiljnu knjigu – lektiru kao sinonim literarne vrednosti – a ne na popularnu, ,,jeftinu” literaturu?
Upravo sam se tim pitanjem i problemom bavio u svom filmu ,,Njihova veličanstva Film i Knjiga’’. To je jedan od razloga što sam ga možda ponajviše posvetio mladim ljudima. Misija filma je, uostalom, bila da mladi posle njegovog gledanja više zavole književnost i kinematografiju. Bio bih srećan ako sam bar kod nekoliko drugara probudio želju za čitanjem knjiga ili gledanjem filmova.
Mislim da je ključ i najveći zadatak da kao društvo motivišemo roditelje i sve ljude koji rade sa decom da ih od prvog dana kada nauče slova savetuju kako je čitanje neopisivo bitan, a ujedno i najlepši umetnički proces na svetu. I naravno da im – čitaju! Pouzdano znam da postoji mnogo ljudi koji se trude da približe deci i mladima knjigu kao vanvremensku figuru obrazovanja, prosvećenosti i kulture.
Da li smatrate da novi, digitalni mediji više promovišu čitanje ili su više štetni jer ljudi sve manje čitaju a više gledaju fotografije?
Uprkos činjenici da se više gledaju fotografije, zaista mislim da su društvene mreže doprinele čitanju i književnosti. Da nema interneta možda ne bih uspeo da se izrazim na ovaj način i ne verujem da bih uspeo da sa tako malo godina štampam časopis. Tako da, ako se koristi na pravilan način, internet može poslužiti kao sjajna platforma za promovisanje kulture. Pisci su pomoću socijalnih mreža dobili srodniju vezu sa čitaocima i komunikacija je na višem nivou, a kvalitetno i emotivno korespondiranje sa publikom je najprimarnija stvar kada je u pitanju umetnost. Čitao sam istraživanja koja govore da u ovoj internet eri prosečan čovek pročita mnogo više nego u neka ranija vremena. To što se čita sa ekrana, a ne sa papira, doista budi nostalgiju i neku vrstu besa kod okorelih ljubitelja pisane reči, kojima i sam pripadam, ali i pored toga, ako je za utehu, mislim da nema razloga za brigu da će papirna knjiga nestati bar u ovom veku.
Šta ste naučili intervjuišući naše pisce jer ste razgovarali sa našim najvećim piscima i njihove intervjue objavljivali na svom internet časopisu Salome?
Njihove savete, i životne i literarne, koji su toliko dragoceni za svačiji intelekt.
Kako vidite našu književnu scenu danas? Da li postoji izvesna smena generacija?
Naša književna scena je raznovrsna, šarena i živa. Knjige se čitaju, što je najbitnije. Doduše, možda treba postaviti pitanje – a koje knjige se to čitaju? Neki pisci, kao što je David Albahari, kažu da nije važno šta se čita, već da se čita. Donekle sam saglasan s tim stavom, ako je iole realna pretpostavka da čitalac šund literature može u budućnosti da se pretvori u čitaoca uzvišene književnosti. Nemojte mi zameriti što sam optimista da bi to moglo da se desi. Ipak, u svom filmu istakao sam tezu, čiji sam, naravno, pobornik: ,,Reci mi koju si knjigu pročitao i koji si film pogledao, da znam – ko si’’.
Kako ste se odlučili da sami pišete? Šta je “klik” koji vam se desio i ukazao vam da imate sve predispozicije za pisca?
Poznato je da je svaki čitalac potencijalni pisac. Tako sam i ja, najpre, čitalac, pa tek onda pisac romana ,,Mutant u vozu’’. Uvek je taj ,,klik’’ potreba da se ispriča priča, želja da se podeli svoje parče duše sa drugim čovekom. Kada sam razgovarao sa velikim Milčom Mančevskim, rekao mi je da je film za njega ,,most sa ljudima koje nikada neće sresti’’. To je veoma zgodna misao, koja može da se prenese na teren literature, ali i na celokupnu umetnost.
Koji su vaši najveći izazovi tokom pisanja, stvaranja?
Najveći izazov mi je da iznenadim sebe u tom divnom zahvatu – pripovedanja priče, jer, kako mi je rekao Uroš Petrović u jednom od prva tri intervjua koja sam napravio u životu: ,,Uvek kada pišeš ili bilo šta drugo stvaraš, pokušaj da iznenadiš sebe, to je najsigurniji način da ćeš napisati nešto što će biti nepredvidivo i za druge’’. To je jedan od dva saveta koja su najviše oblikovala moj rad. Drugi je od Vladimira Pištala: ,,Postavite uvek sebi ciljeve visoko’’.
O čemu govori vaša knjiga “Mutant u vozu”?
,,Mutant u vozu’’ govori o problemima savremenog društva, koji su izgleda, ne samo naši aktuelni izazovi, već istorijske opekotine koje, imam utisak, nikada nećemo uspeti da zalečimo. Rudimentarna teza romana jeste da koliko god napredovali u tehnološkom pogledu – ljudi, njihovi karakteri i loše pojave u društvu se verovatno nikada neće promeniti. Zato sam ga i smestio u dvadeset drugi vek, ma koliko bio realan.
I za kraj, kakvi su vam utisak sa ovogodišnjeg Sajma knjiga?
Najveća književna manifestacija u ovom delu Evrope zadržala je svoj stari duh i sjaj. Uvek se iznenadim i obradujem kada naiđem na neku retku i značajnu knjigu ili kada sretnem meni drage pisce i režisere.
Razgovarala: Lidija Ćulibrk
Foto: Privatna arhiva