Avantura na putovanju mi je spasila brak
Nebojša je bio moja prva ljubav, prvi i jedini muškarac u mom životu. Mlada sam se udala, rodila dvoje dece i bila veoma srećna. Međutim, kada je prošla mladost i čar prve ljubavi, monotonija u braku bila je, rekla bih, neizbežna. Putovanje u Španiju, na kojem sam upoznala Ivana, promenilo je sve…
Nisam imala kome da se požalim kada sam prvi put osetila monotoniju u braku. Niko mi za taj tupi osećaj nije bio kriv, pa ni dužan da sluša moje žalopojke. Mogla sam jedino da pričam sama sa sobom pod tušem, kad me niko ne čuje.
Gunđanje se uglavnom svodilo na: „Ko me je terao da se udajem za prvu pravu ljubav, niko mi nije kriv što nisam prošla ‘daleko i široko’ pre nego što sam se skrasila, što sam decu mlada rodila…“ Kako je voda odlazila u slivnik, tako je, bar trenutno, spirala moje nezadovoljstvo, pa bih iznova počinjala da tavorim u životu i braku. Potpuno apsurdno, ali samo prvih godina braka trudila sam se oko Nebojše… onda kada mi je za sreću bila dovoljna garsonjera, sunce na nebu i buket karanfila u ruci.
Nije mi bilo teško da kilometrima pešačim samo zato da još neki poljubac ukradem na klupi koja je bila svedok tom čarobnom dodiru između njega i mene. Satima sam nevešto spremala prvu večeru, palila sam sveće po stanu i geometrijski precizno rubove čaša ukrašavala šećerom, samo da posebnoj večeri dam sjaj i auru romantike.
Pustila sam da sve ide svojim tokom
Nije bilo potrebno to da radim, shvatila sam kada je prošla mladost i čar prve ljubavi koja za sobom povlači lepotu… Nije trebalo da kupujem ni čipkani veš ni satenske spavaćice iako sam umela da za njih u buticima ostavim poslednji dinar iz džepa. Strast se u to vreme podrazumevala… Bilo mi je jasno kada se uspavala, a veoma kvalitetan veš sa etiketom ostajao je da čami na dnu najniže fioke u ormaru.
Večere u restoranima postale su uobičajene, pa u njih više nisam pokušavala da unesem romantiku. Za šetnje nije bilo vremena ni volje pa sam, umesto toga, u mislima šetala po uzrocima učmalosti u braku, a Nebojša je „špartao“ uglavnom na relaciji frižider – trpezarijski sto. Održala se glazura našeg zajedničkog života čemu je doprinosio uspeh u poslu, poslušna i zdrava deca, kao i bogat društveni život. Ali, ispod nje, duboko u mom biću, tinjalo je nezadovoljstvo koje nisam ni znala ni htela da promenim. Ćutala sam, i Nebojša je ćutao, a rupa u našem odnosu „glasno“ se produbljivala. Nisam bila sigurna šta čekam: da se situacija popravi ili da sve pukne. Pustila sam da sve ide svojim tokom iako cilj nisam znala, bila sam previše ravnodušna i nezainteresovana.
Odlučila sam da otputujem na kongres u Španiju samo da bih promenila okruženje. Dok su ostale kolege iz firme uzbuđeno analizirale plan puta radujući se usputnim obilascima Verone i Nice, a naročito konačnom boravku u Alikanteu, ja sam čekala da zatvorim vrata spavaće sobe za sobom jer me je u njoj nešto gušilo.
– Kako možeš da budeš tako ravnodušna? – čudila se Jelena, koleginica iz kancelarije, sa jednakim bračnim stažom kao ja, ali sa neuporedivo više životnog elana. – Alikante, bre! Znaš li šta su mi rekli u agenciji: to je odskočna daska za Ibicu! Sve te plaže, pesak, palme… Znaš li da su baš u tom mestu snimili onaj film „Asteriks i Obeliks“? – nastavila je ne obazirući se na moje uzdisanje. Bilo mi je svejedno, Alikante ili Palić…
– Ma, ne… Na Paliću bih opet mislila na Nebojšu, tamo smo proveli medeni mesec – izgovorila sam nesvesna činjenice da je moj bračni problem počeo ozbiljno da se reflektuje i na najobičniju priču o planiranom putu.
Na sreću, Jelena se već usredsredila na traženje na internetu „čuvenog šoping centra“, pa nije primetila moju „rasejanu epizodu“.
Kada sam se našla u društvu raspoloženih saputnica, pitala sam se da li je pogrešan način na koji pokušavam da pobegnem iz svakodnevice. Iako mahom mojih godina, cičale su kao klinke, smejale su se i pevale. Da ih je neko slušao zatvorenih očiju, pomislio bi da je reč o grupi srednjoškolki na eksurziji… Ja bih bila onaj namćor koji nije u stanju da prevaziđe problem sa dečkom i da se opusti… Eto, tako sam izgledala dok sam na zadnjem sedištu pokušavala da se odmaknem od sopstvenog unutrašnjeg nezadovoljstva…
Tamnoput i stilizovan
Mislim da sam bila jedini cinik koji nije oduševljeno prihvatio obilazak „Julijine kuće“. Iako zrele žene, moje saputnice su krišom brisale suze dok su se penjale na famozni balkon i ostavljale poruke koje niko neće ni čitati ni pamiti… Ipak, pomalo sam im zavidela na tome što su sačuvale romantiku u srcima a, s druge strane, čudila sam se kako neko u tim godinama, i sa toliko životnog iskustva, može da se oduševljava nekim kipom u bronzi i mnoštvom šarenih sličica prelepljenih jedna preko druge.
– Ti nam dođeš kao oni komičari iz „Mapet šoua“ – rekla mi je Jelena kada sam prevrnula očima dok su jedna po jedna kačile kese na mene da bi oslobodile ruke za fotografisanje pored Julijine statue. – Samo posmatraš, ne učestvuješ i sipaš cinične komentare.
Nije bilo vremena da joj odgovorim jer su već jurišale u prodavnicu intimnog rublja. Prisetila sam se sa kakvim sam žarom nekada dopunjavala kolekciju veša, a kada me je to sećanje odvelo Nebojši, odagnala sam ga.
Nastavile smo put, one jednako ushićene, a ja ravnodušna. Ipak, kada smo stigle na krajnje odredište, morala sam da odam počast prirodnim lepotama. Nepregledne plaže, pesak pod stopalima i palme… Neobične popločane ulice, Španci u žurbi i priči, i sunce koje je milovalo sa visina, izmamili su i meni osmeh na lice. Kako je seminar počinjao tek sledećeg dana, imale smo vremena za šetnju i upoznavanje grada. Kupale smo se, pazarile smo kod uličnih prodavaca, tipično turistički. U sumrak smo se vratile u hotel. Dok sam na recepciji tražila ključ, obratio mi se gospodin koji je stajao pored mene.
– Izvinjavam se, čuo sam kojim jezikom pričate, a po izgledu bih rekao da ste bili na plaži pa, možete li da mi objasnite kako da stignem do nje?
Tako sam upoznala Ivana. Došao je istim povodom na isto mesto, sa nekoliko sati zakašnjenja. Da nije progovorio, pomislila bih da je Španac, onako tamnoput i stilizovan. Najljubaznije što sam umela, objasnila sam mu put do plaže, malčice razočarana time što ćemo se odmah rastati. Okruženje je blagotvorno delovalo na mene pa sam na Ivana gledala drugim očima.
Kasno te večeri pila sam limunadu u predvorju hotela. Listala sam novine i u trenutku sam primetila štaku. Podigla sam pogled ugledavši podbočenog Ivana. Seo je kraj mene pre nego što sam ga pozvala da to učini.
– Gospođo Majo – počeo je uz osmeh. – Bolje bi bilo da sam na ježa nagazio nego što sam na vas naišao. Nemojte da vas zbuni moj osmeh, pod tabletama sam, inače bih jaukao… Samo što ste me uputili na plažu, desila se nezgoda. Uganuo sam nogu i ovaj „ukras“ koji vidite, zapravo je gips!
Položila sam ruku na usta. Možda sam zaista bila kriva.
– Kako? – upitala sam zbunjeno.
– Pa, mislio sam na vaš osmeh i nisam video završetak stepenica… I, eto.. Sad je za mene kupanje propalo.
Iako mi je bilo žao, odahnula sam shvativši da se Ivan ipak šali, nisam ja bila kriva za njegovo stanje. Shvatila sam da se šalio na svoj račun pa sam se prilagodila.
– Priznajem, kriva sam. Ako nekako mogu da vam pomognem, tu sam. Trošak za lekara, za tablete sedativa…
– A ne, ne! Moraćete da provodite vreme sa mnom. Žao mi je, znam da mnogo tražim, ali krivi ste, šta da radim – slegao je ramenima dok se suzdržavao da ne prasne u smeh. I meni je malo nedostajalo da to učinim. Jeza je prošla mojim telom kada sam pomislila da ću više vremena provoditi u njegovoj blizini. Sedeli smo te večeri do duboko u noć šaleći se na račun onoga što se dogodilo.
Leptirići u stomaku
Dok su koleginice narednog dana zorom žurile u šoping, ja sam se našla sa Ivanom. Popili smo kafu i doručkovali začinivši sve to velikom dozom flerta. Prijalo mi je i te kako. Godine su prošle da nisam osetila slične leptiriće u stomaku, a javljali su se na svaki njegov kompliment ili džentlmenski potez. I ja sam se trudila oko njega, bila sam u svojoj najlepršavijoj haljinici, smejala sam se njegovim šalama i diskretno sam ga zavodila.
Svečanog otvaranja kongresa najmanje se sećam po govoru i ceremoniji. Znam samo to da mi je Ivan kao školarac šaputao na uho, zasmejavao me i, malo-malo, slučajno dodirivao. Osećala sam se kao šiparica.
– Čudna li si ti sorta – odmahivala je glavom Jelena kad je videla široki osmeh na mom licu. Ipak, nije me pitala zašto neću s njima na večeru niti šta je izazvalo moj osmeh. Kada se ceremonija završila, prisutni su druženje nastavili uz zakusku, a Ivan i ja, krišom se držeći za ruke, uputili smo se u noć.
Kako zbog gipsa nije mogao dugo da pešači, došli smo do prve zaklonjene klupe na koju smo seli. Usred neke šale, koje nisam mogla da se setim ni minut kasnije, primakao je glavu tik do moje i poljubio me je.
Zadrhtala sam kao nekad davno… Imao je taj poljubac ono nešto što drugi nikada ranije nisu: mnogo iskustva, čar ukradenog i šarm Alikantea. Možda ga je posebnim činila i činjenica da sa Ivanom nisam pričala o ozbiljnim stvarima niti sam se smatrala uskraćenom za te podatke. Uživala sam u toj noći, u laganom povetarcu, mirisu mora i kvalitetnog muškog parfema. Nisam htela da razmišljam jesam li ja „ta“ žena, preljubnica, pokajnica, „uzorna majka i supruga“… Znala sam da me takvo razmišljanje nikud ne bi odvelo, a osećanja koja su se probudila u mom uspavanom srcu tih dana, i te kako su mi prijala.
I sledećih dana raspored je bio sličan. Ujutro bismo zajedno popili kafu, danju smo bili na predavanju, a noću u laganim šetnjama kradući vrele poljupce.
Nisam osetila tugu ni kada sam znala da ga ljubim poslednji put. Sledećeg dana vraćali smo se kući i naši minuti curili su kao pesak u peščanom satu. Preodobro nam je bilo tih dana da bismo čaroliju kvarili bespotrebnim negativnim emocijama.
Rastali smo se bez obećanja, opipljive uspomene ili pisanog traga. Ono što mi je ostalo od avanture nije moglo da nadomesti nikakvo obećanje, niti da banalizuje neki privezak za ključeve ili da pokvari broj telefona ili adresa.
Dok su moje koleginice kući nosile kese pune snižene robe, ja sam „jeftino“ našla melem za dušu, a da nisam na put pošla sa tim ciljem. Da ništa nisam propustila time što nisam hodala po buticima, shvatila sam kada smo napravili pauzu na bescarinskoj zoni jer sam u fri-šopu pronašla za porodicu prigodne poklone.
Nada se u meni budila
Oduševljeno su čupali šareni papir zahvalno me ljubeći kada smo se našli u stanu. Nisam bila sigurna zašto je atmosfera tako vesela: zato što sam im nedostajala ili zbog mog procvata u Španiji. I oni su meni nedostajali pa se mojim telom razlila toplina kada sam se obrela u Nebojšinom zagrljaju. Nebojša se, nije bilo sumnje, smejao šire nego inače, a na njemu sam čak osetila parfem koji je stavljao samo u specijalnim prilikama.
Kupila sam mu ga za jednu godišnjicu braka, nisam se više sećala za koju. Možda i on želi da vratimo onu radost i strast u odnos, pomislila sam dok se nada u meni budila. I opet me nije grizla savest… Kao i kada sam bila sa Ivanom, bilo mi je isuviše dobro pod okriljem porodice da bih mislila na trodnevnu avanturu…
Plašila sam se da će magija nestati čim noć prođe u starom okruženju, ali tek ujutro me je čekalo iznenađenje. Probudio me je miris kafe. Plašljivo sam otvorila oči pomislivši da sanjam, da će sve nestati u tom treptaju oka. Međutim, pored kafe ugledala sam karanfil i ono najdragocenije, Nebojšin osmeh.
– Nekada si ih volela – rekao je dok je spuštao poslužavnik na ormarić. – Znam da danas možda nisu najpopularniji, ali mislio sam da će ti biti drago kad se setiš… Znaš ono kad sam ti nosio karanfil kroz pola grada, a on se slomio ispod pupoljka… – rekao je oprezno, kao da se plašio kako će na mene delovati evociranje uspomena na koje je odavno pala prašina.
Nasmejala sam se.
– Kako da ne! Bio je to jedan od naših najlepših izlazaka… I danas, kad vidim karanfil, ne mislim na to koliko je popularan ili cenjen, nego se setim te večeri. Hvala ti…
Oboje smo zaćutali, kao da smo se plašili da narušimo atmosferu koja se stvorila tim romantičnim gestom… Ili su i njegove i moje misli odlutale u pravcu „a vidi gde smo sad“.
Tokom celog tog dana osmeh nije silazio sa mog lica i unutrašnji osećaj bio je tako lep, da sam poželela da traje i traje… Kada su deca otišla u svoje sobe, upalila sam aromatične sveće, muziku sam smanjila do ugodnih virbacija i Nebojši i meni nasula sam dve čaše belog vina. Bio je iznenađen, kao ja jutarnjom kafom.
– Oprosti – rekao je – možda bi sad trebalo da započnem neki razgovor uz vino, ali užasno sam umoran. Na poslu mi je dan bio grozan i nemam snage ni za šta, osim da ti nazdravim ovim vinom.
– To je dovoljno… Da zajedno ćutimo i uživamo jedno uz drugo u ovoj muzici, vinu i mirisu… Ni to nismo odavno…
Šokantno saznanje
Prvi put posle mnogo vremena, kada sam te večeri legla na počinak, pomislila sam da za sreću ipak treba samo malo truda. Sećanje me je odvelo u Alikante. Zaključila sam da me je Ivan podsetio na uživanje, na radost i lepotu odnosa sa partnerom. Tek kada sam s njim ponovo sve to osetila, shvatila sam da i sa Nebojšom mogu tako, da svakog dana mogu tako. Čudno, ali tek u naručju drugog muškarca setila sam se da imam jednog u kući, po svim merilima savršenog i – mog. Udaljavanje od svega što je naš odnos činilo posebnim, potpuno pogrešno navelo me je na razmišljanje da ga je takvim održavao mladalački polet koji sam odavno izgubila. Bilo je lako postati ravnodušan jer ravnodušnost nije zahtevala trud ni angažman, a ja sam sebe ubedila da za to više nemam ni snage ni volje. Kada sam osetila one čuvene leptiriće, na njihovim krilima ponovo sam pronašla i maštu, i volju, i želju, i ljubav…
Ipak, jedno mi nije bilo jasno: šta je navelo Nebojšu da se opet potrudi oko mene… On, za razliku od mene, nikud nije putovao, a pored dece, teško da je imao vremena za avanturu. Upitala sam ga to prvom prilikom kada je bio raspoložen za razgovor.
– Pričao sam ti o svom poslovnom partneru Maretu – podsetio me je. – Ranije smo radili zajedno, onda se on preselio, ali sarađujemo i dalje, a čujemo se i privatno. Mojih je godina, ali živi kao mladić. Nije se oženio niti namerava… Jedna žena, druga, treća, pun je priča o njima… Zabavno mi je da ga slušam jer uvek suvoparne priče o poslu začini nekom takvom pikanterijom… Baš pre nego što si došla s puta, javio mi se s novom „lovačkom“… Pričao mi je da je bio u Španiji, zamisli, na istom seminaru kojem si ti prisustvovala… Možda si ga upoznala, naši ljude se uvek prepoznaju…
– Rekao si Mare? To je neki nadimak od Marko?
– Ne, to je od Marić. Ime mu je Ivan – pogledao me je pažljivo, šarao je po mom licu, ali sve sa osmehom. – I, kaže, imao je aferu se nekom ženom odavde…
– I? – izustila sam trudeći se da zadržim hladnokrvnost.
– Pa, ništa… Podsetio me je na to kako je lepo u ljubavi uživati kao nekad. Pričao mi je o šetnjama, poljupcima na klupi i skrivenim dodirima… A ti i ja smo zaboravili na to.
– Slažem se – rekla sam poljubivši ga požudnije nego ikada. Znam da je moj muž shvatio šta je značio taj poljubac, a značio je ljubav, poštovanje, kajanje i molbu za oproštaj. Bez izogovaranja kritičnih reči savršeno smo se razumeli.
– Znaš – nastavio je – drago mi je što si otišla na taj put. Sve je bolje od tada…
Ništa nisam rekla, samo sam ga jače zagrlila…