Drugo lice moje ljubavi
Marko je bio dobar i pažljiv mladić, bar na početku. Imao je mnogo novca i nikada nisam pitala kako ga je stekao. Jednom prilikom zamolio za uslugu… nepristojnu. Pristala sam teška srca, verovala sam da to radim iz ljubavi, a ispostavilo se da sam bila na „poslovnom“ test…
Radila sam u jednom marketu na Čukarici bezuspešno pokušavajući da svoj život učinim boljim. Plata nedovoljna, naporan rad, svakodnevno osmočasovno kretanje levo-desno, gore-dole. Izvolite i hvala! Dođite nam opet! Smešak obavezan. Kod kuće, u jednosobnom stanu, sa ocem, prevremenim penzionerom, štedljivom škrticom, i majkom koja tek osmu godinu radi kao pomoćni radnik u nekoj osnovnoj školi. Zato joj otac često prebacuje:
– Šta ti je trebalo da se zapošljavaš posle četrdesete? I zašto radiš? Pa tvoje kolege iz firme, učitelji i profesori, ne rade. Štrajkuju! A ti ni na to nemaš pravo!
– Ti da ćutiš! – uzvratila bi. – Svoje samoproklamovano pravo na nerad dobro si iskoristio. Bolje bi bilo da se sada prihvatiš posla i da pomogneš ovom detetu kao što rade tvoje kolege, penzioneri! Gde je tvoja firma? Nema je! Dobijaš novac od plata nas, koji radimo i zarađujemo…
Otac bi me pogledao preko naočara za čitanje sitnih, novinskih slova i na licu bi mu se pojavio osmeh ponosa. Govorio je da meni takva pomoć nije potrebna.
– Lepotice kao ona lako se snalaze. Nose miraz koji nema cenu!
Nisam osećala da je tako. Imala sam mnogo udvarača, lažnih obećanja, taj mali stan u nasledstvo i posao u marketu „Ruža“. Malo, veoma malo. A dani odmicahu kao epizode dosadne serije u kojoj se tek na kraju dogodi ono što samo obećava više uzbuđenja u nastavku. Gotovo sam prestala da verujem u srećan kraj. A onda je počela još jedna epizoda. U početku nije obećavala. Kasnije postadoh žrtva sopstvenih iluzija o životu i nekim ljudima.
Bakšiš od sto evra
– Dobar dan! – čula sam napukli glas mlađeg muškarca koji je krčao kao da se probudio pre desetak minuta. Nisam uzvratila pozdrav. Dovršavala sam prvu popodnevnu kafu u drugoj smeni, iza otvorenih vrata pomoćne prostorije.
– Dobar dan! – ponovio je. – Ima li koga ili da se sam poslužim?!
Baš mu se žuri, pomislih. Nervoza mladih muževa koji odlaze u kupovinu i posle dugo svojim ženama objašnjavaju gde su se i zašto toliko zadržali. Kod one lepe sa Banovog brda. Znaju one i zašto! Ugasih cigaretu i poklopih tacnom šolju. Ustadoh sa ljubaznim osmehom izvinjenja i uslužnosti.
– Dobar dan, izvolite.
Nabrajao je, onako, bez reda. Nije čitao sa papira i nije tražio u gramima već „malo“ i „malo više“. To znači, koliko ja odrežem ili zahvatim. Bez vraćanja. Dakle, nije oženjen, zaključila sam pogledavši ga pažljivije. Visok, snažan i lep. Ispod čekinjastih obrva varniče crne oči u kojima se smenjuju nepoverenje i zainteresovanost za lepoticu dana koji, izgleda, nije ni njemu ništa obećavao. Razmenili smo nekoliko rečenica o salami, čajnoj kobasici, suvom mesu i sirevima.
– Vi kao da slavite? – pokušala sam da stupim u nekakav razgovor. Izbegao je odgovor.
– Ti odskora radiš ovde? – upitao je.
– Već prilično dugo.
– Pa, kako to da se nismo upoznali?
Udvarački raspoloženim muškarcima obično odgovorim da ovo nije mesto za upoznavanje. Njemu rekoh da se i sama pitam kako! To ga je podstaklo. Gledao je u mene zainteresovano. Kao da me želi.
– Znaš šta, lepotice? Ovo nije mesto za upoznavanje – oborila sam pogled kada je izgovorio svoje ime. Izvadio je novčanicu od sto evra i rekao da zadržim kusur. Častio me je trećinom moje plate!
– To je napojnica. Donesi ovo u kafe „Rio“ za sat vremena!
Okrenuo se i otišao. Stajala sam na pragu gledajući za njim. Toliko novca, a tako prirodan. Čak pomalo stidljiv. Uliva nadu i poverenje. Topila sam se uz šum ubrzanog krvotoka kao komad šumeće tablete u čaši vode. Zaljubiću se, a šta se tu može! Dugo mi se nije ukazala prilika da osetim te čari. Čekala sam birajući i tako je prošlo mnogo dana. Pozvala sam kolegu magacionera objasnivši mu o čemu se radi. Reče mi da zaključam i okačim tablu „Vraćam se odmah“.
– Neću se vratiti odmah! Ovo je posebna isporuka, na kućnu adresu! – presretoh njegov radoznali pogled i odoh. Ali ne daleko. Šta da obučem? Zar da se, ovako, u belom mantilu i sa tragovima masnoće, flekama i sitnim komadima mesa, pojavim pred njim? Ili, još gore, u izlizanim farmerkama sa novopazarske pijace i ispranoj majci na kojoj jedva da se nazire godina proizvodnje: Sremska Mirtovica – Kros „Politike“ 1998! Onda je bolje da se ne pojavljujem, zaključila sam. Posle desetak minuta isteklo je vreme samosažaljevanja i ja odoh. Ne znam više da li sam skinula radni mantil ili nisam. Kakva sam, takva sam, šta me briga. Drugi put ću biti bolja. Disala sam usporeno ne žureći. Popodnevno majsko sunce grejalo je žareći kao da je avgust. Vazduh topao, asfalt pregrejan, otvoreni prozori kuća, stanova, gradskih autobusa i automobila. Znala sam taj kafić. Bio je na dobrom glasu po gostima koji su dolazili, ali ne i po poslovima kojim se gazda bavio. Mene posao ne interesuje. Zanima me samo Marko koga zovu Lepi.
Život sa Markom
– A, evo naše domaćice! Dobro došla! Najlepša prodavačica u našem gradu! – uzviknuo je, čini mi se sa oduševljenjem momka koji se nada. Ustao je da me upozna sa ostalima. Sedeli su za istim stolom, sve lepotan do lepotana i tri lepotice. Njihovi nadimci kazuju mnogo. Zato je „Rio“ na dobrom glasu. Htedoh da spustim paket na sto i da odem.
– Sunčice, idi u kuhunju, serviraj sve ovo pa se vrati u naše društvo! – očima pokaza momku koji je sedeo do njega da se pomeri i oslobodi jedno mesto. Za mene. U meni nešto zaigra, zatreperi; uskovitlalo se pa ne mogu da se pomerim. Čujem da govore, šale se na njegov račun.
– Lepi, bilo je krajnje vreme. Probiraču!
– Retko zalaziš među običan svet, u studentske menze i domove, na igranke, u butike i prodavnice. Ali kad jednom zađeš, baš nađeš!
– Baš je slatka! Sunčica! Da li tako beše njeno ime? Ili joj već tepaš, od miline!
Očekivala sam da me ne primete kao da sam neka kelnerica, čistačica, a eto, oni sve najlepše o meni. Iznenadila sam se. Prijalo je. Mislila sam da ne pripadam tom svetu odabranih, uspešnih i odlučnih. Ostala sam sa njima do mraka. Onda me je Marko uhvatio pod ruku.
– Odbaciću te do stana. Usput ćemo svratiti kod mene. Čoveka ne možeš da upoznaš dok ne odeš njemu!
Pristala sam bez reči. Usput, sa prednjeg sedišta zelenog džipa bacih pogled na izloge marketa „Ruža“. Još je stajala tabla sa porukom da se odmah vraćam. Prevara. Neću se više vratiti. Čak ni kao kupac!
Markov stan u jednom novobeogradskom soliteru beše jednosoban, momački. Skromno uređen, sa nekoliko knjiga na maloj polici i lošim reprodukcijama na zidovima koje bi što pre valjalo okrečiti. Ne previše sređen ni opremljen. Bez ukusa i draži. Očekivala sam nešto mnogo bogatije. Ipak, rekoh da je lepo u ovom stanu.
– Lepo je, samo što sam sam. Golub samotnjak u oblacima iznad reke Save!
– Zato golub traži golubicu! – dodala sam. Nasmejao se. Zavodila sam ga bez oklevanja i zadrške. Uzvrteo se ne znajući kako da se ponaša.
– Šta si to rekla? – upitao je.
– Priđi, da ti šapnem!
Kao da je samo to čekao. Nisam stigla do šaputanja, do reči. Imao je snažne ruke, mišićavo telo i čvrst zagrljaj. Jedva sam prošaputala da ga želim. A ni to nije trebalo. Ni to nije čuo. Ophrvan požudom, omamljen mojim telom, govorio je da sam prava, najbolja. Nikada nije bio sa takvom devojkom. U to nisam sumnjala sve misleći da jesam ona prava i najbolja. Za njega.
– I, šta misliš o meni? Kakva je to devojka sa kojom već prvo popodne završiš u krevetu?
– Ti si prava! Ti si moja devojka! Imam iznenađenje za tebe – zazvonio je telefon u džepu njegovih pogužvanih pantalona. Nije žurio da se javi. Ne gledajući, pritisnuo je dugme i prekinuo zvuk.
– Moja devojka ne treba da radi u onoj prodavnici. Od sutra si domaćica u „Riju“. Važi? Uzvratila sam poljupcem. Marko je bio zadovoljan. Te večeri obiđosmo nekoliko butika. Želeo je da me počasti. Nisam pitala čime se bavi ni kako zarađuje. Svi nešto preprodaju. Pri tom gube i dobijaju. On je imao firmu koju je često isticao. Bio je svakoga dana na putu, u autoomobilu je provodio po nekoliko sati ali smo se često čuli telefonom. Upoznala sam njegovu majku. Nije kritikovala sina koji je napustio studije i koji neće da radi poslove od kojih žive obični ljudi.
– Mladost je mladost, treba da se proživi. A moj Marko misli i na buduće godine. Štedi. Ulaže. Pogledaj, draga Sunčice! Ovaj stan i sve ovo što vidiš, sve to je on kupio.
Bila je njegov ortak u poslovima. Prodala je stari stan i auto da bi mogli da počnu. Otac, oficir one nekadašnje narodne armije, živeo je daleko od njih, nezadovoljan i nemoćan da bilo šta promeni, da se prilagodi. O njemu su retko pričali.
Naša veza smatrana je ozbiljnom. Trajala je nekoliko meseci.
Prljava igra
– Uloži novac u neki lakši posao ovde, u Beogradu! – predložila sam. Bio je uznemiren. Pokušavala sam da ga oraspoložim.
– Nema takvih, lakih poslova. Nema lake zarade!
Vozio je autoputem prema Nišu. Često sam putovala sa njim. Obično je bio dobro raspoložen, međutim, poslednjih dana nije tako. Ćuti, nosi svoju muku i ništa ne kazuje. A samo što ne eksplodira.
– Moram nešto da ti kažem. Učini jednu stvar za mene, za nas! Da li hoćeš? – upitao je.
– Ne znam mogu li. Znaš i sam da se ne mešam u tvoje poslove.
– Znam, ali dogovorili smo se da počneš. Dva butika koja sam već kaparisao, to je za tebe!
– Dobro, valjda mogu to da učinim! – pristala sam.
– Slušaj, jedan tip, zdrav i ispravan, pritiska me i ucenjuje. Sada idemo njemu. Udesićemo kao da si me ti prevarila sa njim i onda je moj. Propadaju sve njegov ucene! Ja ću njega da ucenjujem!
– Bože, Marko – zgranula sam se – zar ja da budem sa drugim muškarcem pored tebe! Nikada!
– Hoćeš, hoćeš, ako me odstrele! Za mnogo manje dugove to rade! Sa kim ćeš onda? Ili ako me ćorkiraju? Da li bi čekala pet-šest godina?
– Šta to pričaš? – povisila sam ton. Nijednom nismo tako razgovarali. Mislila sam da se bavi poštenim poslovima, onim za koje kažu da su unosni. Uvozi robu, ovlašćen je za to. Skupo je platio potrebne dozvole i sada zarađuje.
– Slušaj! Stižemo do njega. Bićemo na ručku, ja odlazim, kao, dobio sam hitan poziv, a ti ostaješ. Uveče se vraćam po tebe!
Ne znam šta da mu odgovorim. Ponavljam da to ne mogu da učinim. Zašto baš ja? Zar je toliko zaglavio?
– Pazi, tip je zgodan i u svakoj prilici bi ti se dopao. Učini još to za mene i posle krećemo u posao. Samostalne trgovinske radnje, tvoja struka!
Ćutala sam šapućući sebi u bradu da to ipak neću moći da učinim. Marko je moje ćutanje shvatio kao pristanak na dogovorenu prevaru iz kotistoljublja. Skrenuo je sa autoputa i brzo smo stigli do nekog kosmajskog zaseoka. Tip o kojem je pričao nije ostavio utisak. Shvatila sam. Da nisam ovako pristala, učinila bih to pod pretnjom i ucenom. Posle šamara i udaraca. Ovako je manje bolno. Imam ih obojicu. Učine li nešto, zapretiću. Ako progovorim, malo će biti i deset godina strogog zatvora! Pričala sam sama sa sobom, povređenog ponosa, narušenog samopoštovanja. Tešilo me samo to da o ovome niko neće saznati. Svima nam je stalo do toga da ostane tajna. Među nama. Ostalo je, ali to nije uteha. Ja ne mogu da zaboravim.
Još mi stoji knedla u grlu
Kasno se vratismo u Beograd, pola sata pre ponoći. Zaustavio je negde ispod nadvožnjaka na Autokomandi, pre semafora.
– Sada možeš da ideš! Završili smo sve poslove i više nemamo ništa. Ti i ja! Završili smo! –
pogodi me kao udar groma. Neočekivano, snažno, preglasno!
– Kako to? Zašto? – kao da nisam čula.
– Još pitaš. Zbog onoga! – rukom je pokazao unazad, preko glave, prema Kosmaju.
– Pa, zbog tebe, zbog tvog spasenja, pristala sam i učinila! Tako si rekao. Dao si reč i obećanje! Zar je moguće da ti to ništa ne znači?
– Nisi ti zato pristala već iz straha i kukavičluka. Pala si! Nisi prošla kod mene. To je to! Sad, marš napolje, i drži jezik za zubima! Nemoj da sam čuo da pričaš o meni. Sve što si videla i saznala čuvaj za sebe! Je li to jasno?
Počeh da jecam a jecanje se pretvorilo u plač. Pružio je ruku preko mojih nogu, otvorio je vrata, otkopčao moj pojas i gurnuo me napolje. Pala sam na stranu, kraj vrata. Potom gume zaškripaše i on se izgubi u mraku. Ode zauvek. Bilo je prolaznika, dobaciše mi poneku psovku, veoma ružno, prostački. Jedan muški glas govorio je da to ne čine. Udaljiše se. Pomerila sam se do ivice kolovoza, na travu. Nisam htela da ustanem. Nisam imala snage da potrčim, da nestanem iako bi to bilo najbolje. Sve dok mi ne priđoše mladić i devojka. Upitali su da li sam povređena. Šta se dogodilo? Da li mogu sama?
– Nisam povređena. Hvala vam! – ustala sam. Noge su me slušale. Pratili su me desetak koraka, a onda su ubrzali. Produžiše dalje, ispred mene. Behu tako lepi i privlačni… Osmeh je ozario za trenutak moje lice. Uputila sam ga njima. Okrenuše se i mahnuše, onda su ubrzali. Tako smo se rastali. Zaustavila sam taksi i rekla da vozi na Banovo brdo. Sa onim prvim, teško isceđenim, osmehom javila se nada u oporavak, u ozdravljenje. Zar jedna greška da uništi sve? Godine, nadu i zdravlje! Neće nikada! Bol mine. Rane zacele. Samo još ožiljci ostaju, neizbrisivi tragovi koji opominju. I gađenje prema tipovima koji, kao Marko, brzo stiču novac, brzo ga gube i troše, pa se opet nekako domognu gomile para. Rđavi momci i veoma loši ljudi…
Pronašla sam novi posao prodavačice daleko od Čukarice, na drugom kraju grada, tamo gde se Dunav udaljava, i ponovo sam počela da živim životom skromne devojke koja je upoznala čak i put kojim se ne ide. Lice Marka zvanog Lepi videla sam samo još jednom. Početkom aprila pozvaše me u stanicu milicije. Bili su veoma pažljivi i ljubazni unapred se izvinjavajuči što će morati da mi postave nekoliko pitanja. Na stolu glavnog inspektora bila je jedna fotografija.
– Ti ga poznaješ!
– Prilično dobro – potvrdila sam.
Sačekao je nekoliko trenutaka kao da očekuje da ću nešto da upitam.
– Obično odmah pitaju: „A šta se to dogodilo?“ Vama kao da nije prijatno što vidite ovo lice?
– Nimalo mi nije prijatno – odgovorila sam.
– Onda nam reci ko je on? Koliko znaš o njemu? Gde je živeo? Čime se bavio? Znamo mi odgovore na ta pitanja, ali hoćemo da ih potvrdimo i da saznamo još nešto!
Ispričala sam svoju priču, od upoznavanja u marketu „Ruža“ do hladnog i mokrog pločnika, stotinak metara pre prvih semafora na skretanju kod Autokomande. Rekoh da se ne plašim. Pojaviću se, ako zatreba, i na sudu. Govoriću istinu. Zahvališe mi se a inspektor dodade:
– Naravno, ako zatreba pravosudnim organima. Oni su sada na potezu. Niste samo vi doživeli neprijatnost, nepravdu i nesreću.
Prošlo je nekoliko meseci i mirno šetam beogradskim ulicama, Marko je sada na odsluženju zaslužene kazne. Ako je za utehu, sve je dobro kako je moglo da bude.