Kukavičluk i bekstvo od teškog života
Damir i ja postali smo roditelji u vreme kada smo bili srednjoškolci a kako ni njegovi ni moji roditelji nisu želeli da nam pomognu, sami smo se snalazili. Živeli smo u nemaštini i jedva smo sastavljali kraj s krajem brinući se o našem sinu Zlatanu. Umorna od takvog života, pala sam na šarm vlasnika cirkusa koji je gostovao u našem gradu i sa njim sam pobegla od svog jadnog života ostavivši petogodišnjeg jedinca. I kajaću se dok sam živa…
Život čine prilike, čak i one koje ne iskoristimo… U ljudskoj prirodi je da žali za propuštenim šansama i da se pita da li je one koje je prigrlio, trebalo da prihvati. I uvek se, šta god izabrali, tasovi na vagi klate malo na jednu, malo na drugu stranu… Još ako misli, đavolji pomagači noću kad san neće na oči, maštu povedu prema onoj nepovratno izgubljenoj prilici, žal se uvećava a tuga zagospodari… Tada se setim Zlatana, njegovih zlatnih uvojaka, toplih očiju i osmeha sa rupicom na bradi.
Rodila sam ga kad mi je bilo 20 godina, bio je plod velike ljubavi između Damira i mene, a rodio se samo deset meseci nakon što smo se upoznali. Ljubav kao ljubav, pronašla nas je potpuno nespremne. Ne za ta čarobna osećanja, nego za posledice strasti kojoj smo se bez razmišljanja prepustili.
Nadali smo se čudu
Bila sam na završnoj godini srednje škole, a Damir je radio u očevoj automehaničarskoj radionici. Kao početniku, plata mu je bila mala, sasvim sigurno nedovoljna za samostalni život. Živeo je sa roditeljima u jednosobnom stanu, baš kao i ja. Naravno, nije bio lud od sreće kad sam mu rekla da sam u drugom stanju, međutim… Ni slutili nismo da će se svi problemi ovoga sveta sručiti na nas. Samo smo hteli da se volimo, mladi smo bili za bilo kakve obaveze…
Meseci su prošli pre nego što smo odlučili šta nam je činiti… Bili smo uplašeni i kao da smo se nadali da će malo biće, koje se borilo za život u mojoj utrobi, nekom magijom nestati. Kada smo se osvestili, bilo je kasno, tačnije, rizično za bilo kakvu intervenciju iako smo i Damir i ja priželjkivali da nas neko oslobodi tog tereta.
Poludeli su i moji i njegovi kad su saznali…
– Dovela si nas pred svršeni čin – urlao je moj otac. – Ne znam kakav sad savet očekuješ od mene… Tu kašu sama si zakuvala pa se sama iz nje vadi…
– Lepo si udesila svoju budućnost – majka je bila malo blaža, ali jednako ironična. – Umesto da se zaposliš posle srednje škole, ti ćeš, ćero, u pelene…
Nije bilo smisla da im pričam o ljubavi u tom momentu, zato sam ćutala i plakala. Mešale su se suze istinskog straha za budućnost sa onim pokajničkim…
Ni Damir nije bolje prošao.
– Kad si bio dovoljno zreo da napraviš to dete, budi sad muško, pa ga podigni – bile su reči njegovog oca. Majka mu je krišom, da otac ne vidi, u ruke tutnula nešto novca.
– Da imaš za kiriju – rekla je time mu jasno dajući na znanje da on nema više šta da traži pod njihovim krovom. Iako na prvi pogled surovo, to je bilo logično jer je četrdeset kvadrata bilo pretesno i za njih troje.
Zid ćutanja
Tako smo se Damir i ja, sa dva kofera u rukama, obreli pred vratima podstanarskog stana. Nismo imali mnogo novca pa ni neku mogućnost izbora, te smo izabrali najskromniji, bolje rečeno, najbedniji. Siva zgrada u predgrađu i trošni stančić u prizemlju bili su sve što smo sebi mogli da priuštimo. Nedostajalo je u njemu osnovnih komada nameštaja, a ono što nam je mrzovoljni i nervozni gazda dao raspadalo se, ali nismo razmišljali o kupovini novog.
Preko noći je borba za egzistenciju zamenila bezbrižnost, a ljubav, do tada vodilja u našoj vezi, pomerila se na periferiju ustupivši mesto svakodnevnim problemima.
Maturirala sam samo mesec dana nakon početka zajedničkog života sa Damirom. Gledala sam školske drugarice kako se raduju prvim radnim mestima i samostalnosti uporedo sa mojim stomakom koji je rastao iz dana u dan. Sedela sam u kući čekajući umornog muža da se vrati s posla i da mi ostavi prljavo radno odelo da ga operem. A kad bih završila, nisam uživala u maženju u muževljevom naručju, nego sam brinula svoje brige… Pitala sam se u šta ću spustiti bebu kad je dovedem u memljivi stan, šta ću joj obući… Damir je svoje brige čuvao za sebe… Bile su slične, ali ja sam bila trudna a on brižan, pa je tako zid ćutanja počeo da se podiže između nas dvoje… Da smo bili koju godinu stariji, znali bismo da se razgovorom mnogo toga može rešiti… Znali bismo i da je tišina kojoj smo se prepuštali početak kraja ljubavi u koju smo se samo nekoliko meseci ranije kleli…
Odnose sa roditeljima popravili smo vremenom, nisu oni imali izbora kad se već sve desilo, ali i dalje nismo mogli da računamo na njihovu pomoć. Živeli smo od Damirove plate, platili bismo kiriju, mesečne obaveze i snabdeli se hranom. Za drugo nismo imali…
Nisam mogla da se otrgnem maštanju o bezbrižnim danima, kao ni Damir, uostalom. Sve češće smo se svađali, s razlogom ili bez njega, pa se nametnuo zaključak da smo karakterno različiti. Ranije se nije činilo tako, ali nismo zajedno provodili 24 sata pa nismo mogli znati…
Do pojave prvih kontrakcija, bilo mi je preko glave prljavih odela, tuđeg trošnog stana, loših odnosa sa mužem i spajanja kraja s krajem. Zato sam jedva čekala taj smotuljak… Htela sam da me neko voli jer to od Damira više nisam očelivala…
Dala sam mu ime po svojoj želji, htela sam da bude zlatno dete, a došao je kao blago u moj učmali život. Zlatan…
Ljubav prema detetu
Od prvog dodira, od momenta kad mi ga je babica dala u ruke, osećala sam da me razume… Nije, kao ostale bebe, imao zamagljen pogled, nije stalno plakao… Gledao me je sa razumevanjem, kao da jedva čeka da mu se požalim… I Damir mu se mnogo obradovao. Čak sam stekla utisak da naša ljubav nije nepovratno izgubljena kada sam videla koliko se, prvih dana po izlasku iz bolnice, trudi oko nas.
Međutim, taj bljesak bio je varka… Čim je splasnulo početno oduševljenje našom bebom, izgubila se spona između nas dvoje i ostala je samo ljubav prema detetu. Međutim, i tada mnoge stvari u našem životu nisu bile dobre… Dete je zahtevalo novac koji nismo imali, pa je nervoza bila veća nego ranije. Otežavajuća okolnost za mene bila je to što pred detetom nisam smela da je ispoljim pa sam je skrivala u dubini duše, ali od sebe nisam mogla da je skrijem…
Jedino je dete u mom životu napredovalo. Kosa mu je bila svaki dan zlatnija, osmeh širi i veseliji, a nožice nestašnije, brže. Sve ostalo kaskalo je za njegovim korakom: i odnos između Damira i mene, i naša materijalna situacija. Prihodi su nam bili isti, a rashodi su rasli iz dana u dan. Nije bilo govora o mom zaposlenju jer Zlatka nije imao ko da čuva, a novac za vrtić bio nam je misaona imenica.
Ponekad sam sanjala o tome da neki razdragani ljudi dolaze po mene… Nije bilo ni Zlatka, ni Damira, ni naše buđave garsonjere, sedela sam na ringišpilu i smejala se, smejala… Budila sam se sa prijatnim osećajem u želucu… Nestajao bi čim bi krevet u poluraspadnutom stanju poda mnom zaškripao…
Zlatku je bilo pet godina kada je u naš grad došao cirkus. Da veliki šatori nisu bili razapeti u blizini našeg stana, ne bih mu spomenula taj šareni svet u malom. Nismo imali novca ni za osnovne stvari, a cirkus se tu sigurno nije ubrajao. Ovako, ugledao je svetinu koja hrli da vidi akrobacije, čuo je priče oduševljene dece i počeo je da me moli da odemo. Smišljala sam najrazličitije izgovore, ružila cirkus i pretvarala se da ga ne čujem, ali nije vredelo, nije odustajao. Morala sam da ga odvedem… Nauštrb mesa koje sam tog meseca precrtala na trpezi, ali nije moglo drugačije.
Ne znam da li je više bio impresioniran Zlatan ili ja… Tačke koje su akrobati izvodili bile su perfektno uvežbane, izazivale su ovacije i opšte oduševljenje. Cirkusanti su bili veseli, složni i zgodni. Pomislila sam da su srećni, pa sam se setila svog bednog života… Početak tačke sa životinjama odagnao je loše misli…
Dobro uvežbani konji, slon, majmuni, zebre, smenjivali su se, ali ja u tom trenutku nisam bila oduševljena njima. Krotitelj životinja privukao je moju pažnju. Muškarac u najboljim godinama, sa tek ponekom sedom u šarmantnoj bradi, držao se kao kralj. Glas mu je bio siguran, a stas prav. Imao je figuru na kojoj su mogli da mu pozavide mnogo mlađi od njega. Prvi put od kada sam upoznala Damira, neki muškarac privukao je moju pažnju. Uznemirila me je pomisao na to… Bila sam žena sa malim detetom u naručju zagledana u krotitelja životinja u cirkusu. Nešto mi je u tom prizoru bilo bizarno, ali istovremeno uzbudljivo.
Svi su mu zadivljeno aplaudirali, i publika i ostali članovi cirkusa. Suvereno je vladao svojim terenom i delovao je kao ostvaren i zadovoljan čovek, za razliku od mene, za razliku od Damira…
Duše su nam se prepoznale
Kada je predstava završena, publika je pohrlila iz šatre ali je mene Zlatan povukao na drugu stranu. Ugledao je procep na ceradi i kroz njega zebru koja mu se najviše dopala tokom prestave.
– Hoću još malo da je vidim, mama, dođi…
– Zlatane, ne smemo tamo da idemo… – pokušala sam da ga zaustavim.
– Prođite, prođite, gospođo, slobodno… – čula sam glas koji je samo koji minut ranije, izgovarajući komande životinjama, izazvao prve žmarce u meni. Usiljeno sam se nasmejala. Taj čovek me je baš uznemirio… Zlatan je jedva dočekao te reči i već se zabavljao sa zebrom, dok me je čovek zainteresovano gledao.
– Nećete mi reći da ste majka ovom dečaku?
Nasmejala sam se, rumenilo mi je oblilo lice, odavno nisam dobila kompliment.
– Jesam…
– Zašto onda, lepa gospođo, niste srećni? Mladi ste, imate zdravo dete, a na vašem licu lako je pročitati nezadovoljstvo…
Nešto me je steglo u grlu. Pokušala sam da progovorim, ali reči nisu potekle.
– Kažite slobodno – prišao mi je i za ruku me poveo do obližnje klupe na koju smo seli. – Često čovek može među nepoznatim ljudima da pronađe razumevanje kojeg nema u odnosu sa nekim koga godinama poznaje… Često je dovoljan samo pogleda da se duše prepoznaju…
Svakom rečenicom gađao me je direktno u srce. Kao da je imao ugrađen skener koji je prodirao direktno do moje duše, ma, kao da mu je tog predvečerja bila na dlanu…
– Nisam srećna – rekla sam nesigurnim glasom. – Čudno je da to vama sada i ovde govorim, ali… nisam od života dobila ono što sam očekivala… Htela sam da živim slobodno, nesputano, lepršavo…
– A uhvatili ste sebe jednog jutra među četiri zida, zatrpanu obavezama koje mrzite… – nadovezao se.
Zlatan nije gledao u nas, pa sam dopustila suzama da kliznu… Šarmantni gospodin prešao je nadlanicom preko mog obraza. Osećala sam se jadno… Ustala sam naglo, morala sam da pobegnem od sebe… Uhvatila sam Zlatana za ruku i žurno krenula prema izlazu.
– Dođite i sutra – povikao je za mnom krotitelj. – Čekaću vas…
Krotitelj mog srca
Cele noći nisam mogla oka da sklopim. Sav jad mog života, kojem sam odškrinula vrata pred nepoznatim, pokuljao je… Lila sam suze na svojoj strani kreveta, a Damir je na svojoj mirno spavao. Neprestano sam razmišljala o čoveku koji me je privukao kao magijom, o tome kako je pročitao moju dušu… Nisam mogla a da ne pomislim na sudbinu kad se već sve desilo na tako volšeban način… Uznemiravala me je pomisao na poziv da opet dođem u cirkus, ali nisam smela da se prepustim nabujaloj reci…
Dan sam provela sa Zlatanom ali bila sam odsutna… Nisam imala strpljenja da smišljam igrice kojima smo se inače zabavljali, pa sam ga samo ljubila i mirisala njegovu kosicu… Bio je neobično miran…
Dok povečerje nije palo na grad, uspevala sam da zadržim prividnu mirnoću. Moje muke počele su kada sam u daljini čula da je počela predstava… I opet sam, uznemirena, šetala po stanu kao lav u kavezu… Sve dok nisam začula poznati duboki glas… Knedla mi se pojavila u grlu, ogromna, gotovo da nisam mogla da dišem… Srce u grudima kao da je htelo da iskoči… Uzela sam Zlatana u naručje, svom snagom sam ga zagrlila, poljubila u kosicu i ostavila ga da se igra. Nije primetio da je zagrljaj bio grčevit, vratio se svojoj zanimaciji… Damira ni pogledala nisam…
Zgrabila sam jaknu zalupivši vrata stana za sobom. Trčala sam do šatora. Predstava je već bila završena pa sam se jedva progurala kroz reku ljudi na izlazu… Došla sam na isto mesto… Čekao me je…
– Znao sam da ćeš doći – rekao je pomilovavši me po kosi.
Sledećeg dana sa cirkuskom svitom napustila sam grad.
– Pridruži mi se u ovoj našoj pustolovini – bilo je dovoljno da kaže Robert, krotitelj životinja i mog srca, i ja sam već mislima bila daleko od grada u kojem se moj život sunovratio. Samo sam pomislila na Zlatana i brzo sam to odagnala jer sam znala da bi me moglo ubiti. Tuga što ga ostavljam bila je nemerljiva, ali nisam mogla da celog života budem talac tuđe sreće.
Napustila sam sve
Novi izazov bio je pred nama, novi grad, nova publika, jer, sada sam bila deo cirkusa.
Preko noći postala sam Robertova ljubavnica i prodavačica karata na ulazu. Život mi je postao dinamičniji, lepši… Bila sam voljena žena i, prvi put u životu, korisna. Zarađivala sam novac koji nije bio veliki, ali meni dragocen. Nisam ga trošila, odvajala sam ga na stranu potajno planirajući da ću jednog dana iznenaditi Zlatana i da ću u njegovim okicama opet ugledati sjaj ako je nekad i bio ljut na mamu što ga je ostavila…
Gradovi su se smenjivali, svaki lepši od prethodnog. Iako je način života koji sam odabrala realno bio nomadski, nisam imala vremena za suštinsko propitivanje, malodušnost ni dosadu.
Cirkus je bio pravi grad u malom. Imali smo svoje intrige, preljube, dobre i loše duše. Robert je u neku ruku bio šef parade, pa su mene, kao njegovu izabranicu, tračevi i otrovne strelice uglavnom mimoilazili. On je i dalje u meni izazivao isti onaj nemir, podjednako me je uzbuđivao i intrigirao. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da je pomalo ćudljiv. Umeo je da bude nepredvidljiv i prek. Ponekad bi viknuo glasom od kojeg se ledila krv u žilama…
Ostali članovi cirkuske porodice tada su se sklanjali, pa sam i ja naučila da takve njegove faze treba prećutati i čekati da prođu. Posle je opet bio onaj intuitivni, interesantni čovek. Često nisam znala šta misli ili planira, ali njegovi odgovori uvek su bili dvosmisleni, filozofski, pa posle prvog puta nisam potezala tu temu.
Često sam, i u snu i na javi, u misli dozivala Zlatanov lik. Pitala sam se da li je srećan, možda ljut, koliko je porastao… Verovala sam da se Damir i on bolje snalaze bez mene lišeni jedne frustracije, nezadovoljstva, mrskog izraza na licu.
Svake godine na Zlatanov rođendan brojala sam ušteđevinu i zamišljala kako ću baš sledeće godine, baš na rođendan biti sa njim. Ali nekako smo uvek bili sve dalje…
U jednom gradu ostali smo duže nego što smo planirali. Po Robertovom ponašanju znala sam i zašto… Bio je nepristupačniji nego inače, ali u zanosu, onom zaljubljenoga čoveka… Kada smo napuštali grad, cirkuska svita bila je bogatija za jednu članicu, sličnu meni, samo mlađu, svežiju… Znala sam da, ako želim miran život, čemu sam se potajno nadala, za mene pod šatrom više nema mesta… Iskrala sam se u sumrak uputivši se prema najbližoj autobuskoj stanici.
Tuga i neverica
Kako se autobus približavao mom rodnom gradu, bila sam sve spokojnija. Prošla sam sve ono što mi je nedostajalo, živela sam avanturu i obišla svet, te zaradila novac, ali sada mi je nedostajala bazna stanica, htela sam opet negde da se skrasim. Znala sam da se Damiru i Zlatanu ne mogu vratiti, možda je u njihov dom stigla nova žena… Mogla sam jedino roditeljima da odem iako godinama s njima nisam bila u kontaktu, ali htela sam prvo da potražim dete…
Najlakše je bilo otići na staru adresu. Na vratima je još bila pločica sa prezimenom našeg gazde. Ponadala sam se da je moje dete unutra… Otvorila mi je mlada žena, rekla je da je novi podstanar…
– Čovek koji je živeo pre nas odselio se ima tome dve godine… Bio je sam, ne znam šta mu je bilo sa ženom… Desila se neka nesreća, izgubio je dete…
– Kako mislite izgubio?
– Mali je poginuo tu, pred zgradom…
Zemlja pod mojim nogama počela je da podrhtava…
– Znate li kuda se odselio?
– Ne znam…
Ne znam kako sam došla do kuće Damirovih roditelja. Utrčala sam u radionicu u prizemlju…
– Damire, da li je istina? – povikala sam da nadglasam zvuk mašina. – Gde je Zlatan?
Nije me ni pogledao ali je oporo izgovorio:
– Poginuo je… Igrao se ispred zgrade i potrčao za loptom… Dok si ti lutala svetom…
– Gde je sahranjen?
Nekako sam doteturala do groblja. Do tog momenta mogla sam da se zavaravam, ali slika na spomeniku kao da me je ošamarila. Sa nje su mi se smešile moje oči… Na grobu sam ostala sve dok nije pala noć…
Otišla sam roditeljima. Primili su me, nisu druge dece imali… I oni su bili ljuti na mene zbog kukavičkog bekstva od teškog života… Ljuti su i danas, i oni, ali i svi koji me poznaju. Ni ja sebi nikada nisam oprostila, ne dopuštaju mi to one okice koje mi titraju pred očima i kada su otvorene i kad usnim.