LJUBAVNA PRIČA: Moja tužna sudbina

by | 13 novembra, 2009

Loša sreća ili sudbina nije dozvolila da Miloševa i moja ljubav procveta. Živeli smo srećno ali bez dece. Tek kad smo se razišli, oformirili druge porodice i dobili potomke, putevi su nam se ponovo ukrstili. Tih nekoliko dana provedenih s njim napunilo mi je „baterije“ za celi život. Rodila sam Milorada, Miloševog sina, mada on to nikad neće saznati, a sadašnji muž, iako sve zna, prihvatio ga je kao svog jedinca

Dete jesenŠta ću, Bog me je takvom stvorio. Nažalost, nisam mogla da biram jer, da jesam, sa ovom pameću i posle svega što mi se desilo, sigurno bih izabrala da budem fizički sasvim prosečna a svakako manje svojeglava. U brojnoj porodici koja se u „osmoj ofanzivi“ doselila u Banat, rođena sam kao najmlađe, neželjeno dete. Mojoj majci je u to vreme bilo četrdeset četiri godine i sigurno joj je beba predstavljala teret, ali i stid, pošto je moja najstarija sestra Bojana već bila isprošena. Ipak, bogobojazna kakva je bila, mama nije prihvatila savet dobronamerne komšinice savremenih shvatanja da ode „onom lekaru“ u grad i da „reši problem“ pa me je, „kada je već Bog tako odlučio“, rodila.
Čula sam tu priču u vreme kada sam pohađala treći razred osnovne škole i, kao sve „tajne“ izgovorene šapatom, urezala mi se u svest.
Moja prva sećanja sežu daleko u prošlost, bilo mi je četiri godine kada su me otac i majka, odlučivši da grade novu kuću, poslali tetki u Plavnu. Naravno da je mami bilo teško da dirinči po celi dan i istovremeno da se brine o detetu koje ne ume ni čarapice da obuje. Tetka Jela, starija tatina sestra, bila je divna, tiha žena, tugovala je za sinom nestalim u ratu i kćerkom miljenicom koja je poginula na Sremskom frontu. Ja sam joj bila, kako je govorila, melem na dušu. Pošto je bila vrsna krojačica, tetka mi je tog dugog, čini mi se najdužeg, leta u životu sašila čitavu „kamaru“ prekrasnih haljinica, suknjica, bluzica… A teča Obren, američki penzioner, pobrinuo se za sve ostale „detalje“ – cipelice, sandalice, lutke, ukosnice. Bio je ogroman, dobroćudan i drag pa me je svuda vodio sa sobom: i kada je išao berberinu, i kada je poželeo da prošeta, pa čak i u obilazak desetina hektara svoje obradive crnice. To sam najviše volela: upregnuo bi Zelenka u predratne paradne kočije, poseo bi me pored sebe u udobno kožno sedište pa sam, kao princeza iz bajke, svisoka posmatrala svet oko sebe. A teča je bio tako ponosan kad mu poznanici doviknu:
– Pomaže Bog, Obrene! Ko ti je ta mala lepojka?
– E, ovo je Milena, Jelinog brata Vukašina kćer. Došla je da svom teči ulepša starost – zatim bi ošinuo kandžijom i Zelenko bi pojurio seoskom kaldrmom.
Bila sam prefrigano dete i brzo sam shvatila da je tetka „slaba“ na mene pa sam to obilato koristila. „Isterala“ sam svaki svoj hir i omiljena rečenica bila mi je: „Ja ‘oću kako ja ‘oću!“

 

Tetkina i tečina princeza

Nedeljom bi me tetka posebno lepo obukla jer smo odlazile u crkvu a po povratku kući umela je da se zabrinuto zagleda u mene i tiho, misleći da je ne čujem, govorila je svom Obrenu:
– Bojim se za ovo dete. Toliko je lepa da se svi za njom okreću i šapuću, a tvrdoglava je za četvoro, to joj neće sreću doneti.
– Hajde, Jelo, pa devojčica je! Šta fali da bude lepa? A zašto sam ja baš tebe oženio? Eto, bila si lepa k’o cvet pa mi nije smetalo to što nemaš miraz i čak sam u Bosnu zabasao da te nađem. Doduše, ti si uvek bila krotka, naučiće i Milena da ne može da dobije baš sve što poželi. Neka je, još je mala…
Nije to Jelu moglo da umiri, vrtela je glavom kao da je na dlanu videla moju budućnost, sav moj život.
Koliko sam se radovala povratku u naše selo blizu rumunske granice jer sam se užasno uželela i roditelja, i braće i sestara, toliko sam, više slutila nego znala da zauvek ostavljam za sobom najlepše dane detinjstva.
I, zaista, iz tog perioda do polaska u školu gotovo da ništa ne pamtim. Mislim da sam privremeno, zato što niko od ukućana nije obraćao pažnju na mene, „zaboravila“ na svoju tvrdoglavost.
Zadevojčila sam se u trinaestoj godini i jedva sam čekala da završim osnovnu školu pa da se i te bede rešim. Nisam volela da učim i tata je smatrao da će najbolje biti da me pošalje mojoj najmilijoj tetki Jeli da izučim krojački zanat. I, na veliku žalost seoskih momaka koji su me merkali čekajući da prođe „još koja godinica“ da bi mi se „približili“, preselila sam se u Plavnu.
Uprkos tome što me je teča Obren „kao soko“ čuvao, sa šesnaest godina zaljubila sam se u učiteljevog sina Miloša, tek punoletnog momka beskrajno pitomog i stidljivog. Drhtao je kao prut kada bi navratio kod nas na probu košulje ili odela i uvek je obarao pogled ako bi me slučajno očima okrznuo. Primetila je to tetka ali nije se zabrinula do trenutka kada je shvatila da stalno izmišljam razloge da skoknem u prodavnicu preko puta učiteljeve kuće. A tada je bilo kasno da nešto preduzme jer sam od nje uvek dobijala sve što sam naumila.
Na vreme sam shvatila da se Miloš neće odvažiti da mi priđe i, nestrpljiva da mi se desi „nešto“ čemu ni ime nisam znala, smislila sam način da ga navedem na razgovor. Naime, bilo mi je poznato da slobodne trenutke provodi igrajući šah, pa sam teču nagovorila da me nauči osnovne poteze i – već na prvom seoskom turniru sela sam naspram Miloša.
Zbunjeno me je pogledao pocrvenevši do korena kose, ali se već posle nekoliko poteza pribrao i usredsredio na šahovsku tablu. Naravno, pobedio me je ali to meni uopšte nije bilo važno. Šah je bio moje sredstvo za postizanje cilja a cilj je bio osvojiti Miloševo srce. Posle tog prvog fizičkog kontakta – sportski mi je stisnuo šaku vlažnu od nervoze – sve je bilo lako.
Mislim da Miloš zapravo nije znao šta ga je snašlo a već sam treperila u njegovom zagrljaju, mahnita od ljubavi, čežnje i želje. Ni on ni ja nismo imali nikakvog iskustva pa smo sve sami, instinktom vođeni, otkrivali.
Tetka je pokušavala da sa mnom zapodene razgovor na tu temu, ali svaki put uspela sam da to izbegnem. Pa, šta bih joj rekla? Da Miloš i ja radimo nešto što niko nikada pre nas nije – tako sam mislila jer je bilo previše lepo da bi se drugima dešavalo – da sam srećna samo kada sam uz njega? Nezamislivo mi je bilo da sa bilo kim o tome pričam.
Godinu dana kasnije pobegla sam za Miloša. Pošto sam bila maloletna, nismo mogli da se venčamo, a na tetkine i tatine molbe da se vratim odgovarala sam parafrazirajući svoju omiljenu poštapalicu iz detinjstva da, eto, „‘oću kako ja ‘oću“.
Previše sam volela Miloša, a to je bilo obostrano, da bismo ostali zajedno. Jesmo se venčali čim sam napunila osamnaest, i te prve tri godine sa njim prošle su mi kao u snu. Ipak, nijedan san ne traje večno. Počela sam da brinem zašto ne ostajem trudna i ta briga pretvorila se u opsesiju. Svekrva Dostana zaista me nije popreko gledala, čini mi se da smo se lepo slagale sve do trenutka kada sam otišla nekoj travarki, koja je važila za „vešticu“, u susedno selo da je zamolim za pomoć. Davljenik se za slamku hvata pa sam tako i ja, mlada i neiskusna, pomislivši da je to izlaz, odlučila da pokušam.
I, od tog trenutka sve mi je krenulo naopako: svekrva se ponašala užasno, očima nije mogla da me gleda, Miloš se povukao i samo su tamni podočnjaci svedočili o tome da „niti živi niti mre“. Nije mogao da ostavi majku udovicu a ni bez mene nije umeo da živi. Shvativši da neće dugo izdržati tako razapet, odlučila sam da odem iz te kuće u kojoj sam doživela najlepše i najružnije momente.

 

Brakorazvodna parnica

Vratila sam se tetki i teči na svoj dvadeset treći rođendan. Prihvatili su me, šta su drugo mogli. Ipak, teča Obren nije hteo da se pomiri sa tim da je njegova mezimica „raspuštenica“ pa se brže-bolje pobrinuo za to da me ponovo uda. Meni je bilo svejedno. Potpuno odrvenela, pratila sam šta se dešava kao da se radi o nekome drugom.
Đuro je živeo u Bačkoj Palanci, bio je stariji od mene dvanaest godina, kao jedan od prvih privatnika u ovom delu zemlje imao je sopstveni auto-servis i mogao je da mi priušti sve što poželim. A ja ništa nisam želela osim da me svi ostave na miru…
S jeseni sam se, čim sam dobila „papire“ o razvodu, preselila u Đurovu kuću. Venčali smo se odmah. Iako je bio dobar prema meni, nisam mogla da podnesem njegov dodir. Znao je to, bio je užasno ljubomoran i, čim bi me neka njegova mušterija samo pogledala, a kamoli prokomentarisala moj izgled, umeo je da napravi ršum u kući ali u tim trenucima „pomračenja svesti“ nikada me, priznajem, prstom nije taknuo. Iskaljivao se na pokućstvu. Malo se smirio tek kada je primetio da sam se zaoblila.
U naredne tri godine rodila sam mu prvo Bogdanku a potom Miru i za sve to vreme nijednom me nije odvezao tetki u posetu. Sirota moja Jela dolazila je autobusom dok je mogla a onda je, posle tečine smrti, zanemoćala. Smatrala sam da joj, za svu dobrotu kojom me je obasipala, dugujem bar toliko da uz nju provedem njene poslednje dane pa sam namolila Đura da mene i decu odveze u Plavnu.
Bog mi je svedok da nisam sebi dopuštala ni da pomislim na Miloša a kamoli da me ophrvaju grešne misli ali… Kada sam ga ugledala pred prodavnicom u koju sam došla po hleb, zaboravila sam na sve: i na bolesnu tetku, i na decu koju sam ostavila kod komšinice Bose, i na Đura, mislim da sam i na sebe zaboravila – stajao je preda mnom lep kao greh, sa tek pokojom sedom iznad slepoočnica i sa izrazom beskrajnog čuđenja u tim toplim očima.
– Milena… otkud ti?
– Došla sam da negujem tetku, Miloše… Kako si?
– Eto, guram nekako. A ti?
– Znaš da sam se ponovo udala, imam dve kćerke…
– Znam. I ja sam se oženio, dobio sam sina…
– Izgleda da je Bog bio ljubomoran na našu ljubav pa nam je decu dao tek kada smo se razišli – gorko sam prokomentarisala iako sam znala da je to bogohuljenje. – Kako je Dostana, da li je zadovoljna drugom snajkom?
– Slažu se… ili bar ja mislim tako – refleksno je rukom načinio pokret kao da će da me pomiluje, kako je nekada činio, a onda je zastao u pola pokreta. – Bože, kako si lepa, čini mi se da si sada, ako je to uopšte moguće, još lepša nego što si bila.
– Samo ti se čini, Miloše. Nesrećna žena ne može da bude lepa. U meni, zapravo, vidiš nekadašnju Milenu, vidiš ono što želiš…
– Moramo da se nađemo – prekinuo me je nestrpljivo. – Reci kada i gde, molim te.
Grozničavo sam razmišljala a onda sam se osmelila.
– Dođi večeras posle deset u tetkinu letnju kuhinju.
Brzo sam se okrenula i, kao bez duše, pojurila sam kući. Plašila sam se da ću se predomisliti ukoliko budem razmislila, i ako zaključim da postoji opasnost da ću biti povređena. Srce mi je tuklo neujednačeno a snažno i mislila sam da ću se onesvestiti ako brzo ne preduzmem nešto. Zato sam odmah utrčala u kupatilo i smirila sam se tek pod mlazom okrepljujuće, tople vode.

 

Tajna letnje kuhinje

Kao u bunilu, poslovala sam oko tetke i dece moleći se da niko večeras ne dođe da sedi uz bolesnicu. I, Bog mi je molitve uslišio: kada su konačno svi u kući pozaspali, pošla sam u letnju kuhinju. Miloš me je čekao pod okriljem mraka. Ni otvorila vrata nisam, a već su me dograbile one poznate, drage ruke. Mislim da sam tokom tih nekoliko sati koje smo zajedno proveli, izbrisala sve teške trenutke osetivši se ponovo živom.
– Milena, ne znam kako sam preturio ovih nekoliko godina bez tebe. Kada si otišla, samo sam želeo da umrem. Šta da radimo? Ako opet odeš, ne znam kako će se to završiti…
– Nemoj, Miloše, da nam otežavaš. Znaš da ne možemo ništa da učinimo, tako je kako je. Oboje imamo decu… Ali, znam da ću od ovih trenutaka živeti svih narednih godina.
Bila sam uverena da ne treba više da se viđamo jer je to opasno za oboje. I nisam poslušala svoju intuiciju. Tokom narednih pet večeri, do tetka Jeline smrti, Miloš je redovno dolazio u letnju kuhinju a ja sam dolazila njemu.
Istog dana posle sahrane Đuro je decu i mene odvezao kući, u Bačku Palanku. Tih nekoliko noći provedenih sa Milošem značile su mi sve ali su me istovremeno još jače odvraćale od moga muža. Nikako nisam mogla da podnesem da mi se približi jer mi se činilo da će svojim dodirom opoganiti moja najsvetija osećanja.
Međutim, lud od ljubomore jer je čuo da smo se moj bivši muž i ja sreli – uvek se nađe poneka pakosna duša koja se hrani tuđom nesrećom pa jedva čeka da prenese abrove – Đuro se te noći napio i na silu me je sebi potčinio. Osećala sam se prljavo, jadno, bezvredno i jedina pomisao bila mi je – da pobegnem. Ali, kome? Ocu i majci nisam mogla jer su između nas odavno zahladneli odnosi, nisu mi oprostili prvo preuranjenu udaju a onda razvod. Takvu sramotu Zorića kuća nije mogla da podnese pa je lakše bilo „zaboraviti“ me. A tetke i teče više nije bilo…

Kao u groznici, razmišljala sam o tome šta da činim jer sam znala da ću, ako ostanem, poludeti. I, uprkos svemu, nije mi palo na pamet da se javim Milošu, isuviše sam ga volela da bih ga još jednom stavila u situaciju da bira, a ovoga puta su na drugom tasu moje životne vage bili, osim njegove majke, ta mlada žena i njen i Milošev sinčić. I, uradila sam jedino što sam mogla: otišla sam u tetkinu kuću koju sam nasledila, zatvorila sam se između četiri zida i bolovala.
Naravno, nedostajala su mi deca, ali bila sam sigurna da će se Đuro dobro brinuti za njih, bio je zaista dobar otac. I muž, sada to znam. Pretpostavio je da sam otišla u Plavnu pa je požurio za mnom. Lupao je na vrata, dozivao me je, ali nisam htela da mu otvorim. Dolazio je svakodnevno, ostavljao mi je voće i cigarete, udarci u vrata bivali su sve tiši, a onda sam jedne večeri na pragu zatekla pisamce.
„Molim te, Milena, vrati se kući. Potrebna si i deci i meni. Stidim se, nikada te više neću povrediti. Jesam ljubomoran, ali ti znaš zašto. Za sve oko sebe imaš lepu reč osim za mene. Evo, pristajem i na to da ne možeš drugačije, samo se vrati. Đuro“
Vratila sam se posle dvadesetak dana. Obradovao se, ali se trudio da me zaobilazi koliko je mogao. Strepela sam pitajući se dokad će izdržati…
Dva meseca kasnije saznala sam da sam u drugom stanju. Đuro je verovao da sam zatrudnela one noći kada me je silovao i bio je presrećan. Kad sam rodila sina, tri dana je slavio po kafanama čašćavajući i znane i neznane. Pala sam u depresiju jer sam osećala da je moj Milorad Miloševo dete. Kasnije, kako je rastao, likom i stasom potvrdio je moje slutnje. 

Ne znam u kojem je trenutku Đuro to shvatio, pretpostavljam onda kada je rasprodao sve što smo imali najavivši nam da ćemo se preseliti u Borču gde je već kaparisao kuću. Nisam se bunila, prihvatila sam to kao svoju kaznu. Znam da je moj muž želeo da odemo što dalje od Plavne, što dalje od našeg gradića, da bi sprečio i izbegao eventualno šaputanje.
I – nikada mi nije prebacio to što sam učinila niti je spomenuo da zna. Pekla me je njegova dobrota, želela sam da mu se odužim, da pokažem da to umem da cenim iako se on sve to vreme pridržavao neizrečenog obećanja da mi neće prilaziti. Jedne noći ušunjala sam se u njegovu sobu – a spavali smo svako u svojoj od dana kada sam se vratila iz Plavne – i zavukla sam se pod jorgan pored njega. Trgnuo se kao da ga je struja dodirnula brzo uključivši noćnu lampu.
– Milena, šta to radiš? – bunovno me je upitao.
– Ništa, vraćam se tamo gde pripadam.
Tada sam prvi put videla svog muža da plače i mislim da su njegove suze otopile led oko moga srca. Shvatila sam koliko me voli, šta je sve preživeo i na šta je pristao samo da budem njegova. Konačno mi je bilo jasno da je to prava ljubav.
Jelenu sam rodila narednog proleća. 

Svesna sam činjenice da svog Đura ne volim onako kako sam Miloša volela, drugačija je to ljubav, tiha i duboka, ali on to i ne zahteva. Srećan je što smo ponovo prava porodica. Zakopala sam duhove svoje prošlosti u najskrivenije kutke srca i znam da Milošu nikada neću reći da je Milorad njegov sin. Uostalom, po tome koliko ga Đuro voli, samo je on otac našeg jedinca.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.