LJUBAVNA PRIČA: Neobični susret u Vrnjačkoj Banji

Moja supruga Zorica odrasla je u hraniteljskoj porodici. Majka ju je ostavila još u porodilištu, to je „detalj“ koji smo brzo i lako proverili.

Međutim, dugo nismo znali ko je Zoričin otac i ima li ona još nekog svog, rođenog. Neverovatno je to da sam na službenom putu upoznao najbolju drugaricu ženine rođene sestre. Otada moja Zoka ima primarnu porodicu

Zima je odmicala lagano, lagacko, kako to Banaćani kažu. Još jedna momačka zima sa dosadom kao vernim pratiocem. U varoši behu dva kafića, dve kafane i jedan motel. Bioskop prestao da radi, a diskoteku posećivahu oni mnogo mlađi od nas koji se približavasmo tridesetoj. Odrađivao sam posao u firmi koja propada, vraćao sam se kući u kojoj i oko koje nije bilo posla. Čitao sam neke knjige, slušao muziku i ponekad gledao TV program; uglavnom fudbal i košarku. Uveče sam izlazio. Noći sam provodio na isti način: kafići i muzika u hotelu, isto društvo, iste teme za razgovor i poneka nova, neočekivana vest. Privlačila nas je podnošljiva lakoća ponavljanja događaja. Izlaziš očekujući da se dogodi nešto novo, a ponavlja se sve isto, svakoga dana, svake noći. Godišnja doba tako slična onim koja prohujaše. Nije to bila prva takva zima, i prethodna, i ona pre nje behu slične. Sve se ponavlja.
Mom nerazdvojnom drugu Mikiju, komšiji iz ulice lipa i dudova, bilo je prvi put posle srednje škole da provede zimu u našem mestu. Studirao je u Beogradu pet godina, potom je bio u vojsci i još dve godine radio je negde u Bosni. Vratio se i nije hteo ponovo da odlazi. Čekao je posao negde bliže. A lepo sam mu govorio:
– Idi. Ne znaš kako je ovde zimi!
Nije me poslušao. Izdržao je do sledeće jeseni a onda je otišao. Retko dolazi, i to samo leti. On mi je pomogao da ne klonem duhom, da sačekam trenutak koji je važniji od proteklih dana, koji je, zapravo, najvažniji. I ja sam to dočekao. On još čeka tamo daleko, gde zime nisu tako puste, vazduh oštar, a putevi klizavi od banatskog blata. Posle nekoliko dana novogodišnjih praznika, većih količina pića, bolje atmosfere u onim kafićima, ponovo je sve ličilo na pozni decembar. Đaci su pošli u školu. Miki je bio tužan zbog toga. Razumeo sam ga, on je profesor srpskog jezika i književnosti na čekanju koje je sam odabrao. I ja sam bio tužan jer nije bilo nikoga da me oraspoloži. Sedeli smo za istim stolom u kafiću. Utorak veče, jedini gosti.
– Momci matori! – opominjala nas je konobarica donoseći još jednu buteljku vina. – Samo mi smetate ponedeljkom i utorkom. Da nije vas i one dvojice koje zovu Piksi i Diksi, ne bih dolazila na posao! Ionako mi plata ne zavisi od prometa. Ajde, popijte to što imate pa marš preko, u kafanu! Došla je nova, mlada konobarica. Požurite! Neki su stigli pre vas. Izlaze ljudi iako je utorak, veje sneg i duva severac sa Karpata!
Odmah sam joj vratio vino.
– Skloni to u frižider, sutra ćemo popiti!

Dopao sam se novoj konobarici

Izašao sam, pretrčao drum i ušao u kafanu. Retko smo svraćali na to mesto, uglavnom kada je prenos neke noćne utakmice. Imali su veliki televizor. Ovde su dolazili momci stariji od nas, okorele neženje, razvedeni i oni pred razvodom. Lole i bekrije. Čim sam ušao, počeli su da mi dobacuju. Nisam se obazirao. Moj ulazak je događaj koji će sutra i narednih dana prepričavati smišljajući šale. To je bezazleno, čak simpatično. Otkud ja u njihovoj kafani, a ne igra „Partizan“?! Šta to znači? Znali su odgovor. Seo sam za prvi slobodan sto. Miki je stigao kasnije. Pogledao sam prema šanku i ugledao nju. Pozdravih je. Iako je nova i mlada, sigurno zna da se ovde svi poznajemo. U kafani je kao u kući. Uzvratila je pozdrav. Onda sam dugo gledao u nju. Nije uzmicala. Naslutila je da nisam kao ostali. Mahnuh joj da dođe za naš sto. Ona gotovo dotrča ne skrivajući simpatije za koje kažemo da su „na prvi pogled“. I unese među nas miris jorgovana, razbukta nemire u meni.
– Dobro veče, lepotice! – rekoh joj kad se zaustavila. – Blistaš!
– Blistam, ali kakvim sjajem? – odgovorila je.
– I mirišeš. Kao da je samo za mene – šalio sam se. Nisam želeo da joj se dopadnem ali uvek je tako. Dopao sam joj se. Provocirao sam.
– Ne preteruj, nego šta želite da popijete? – upitala je.
– Dva crna vina – Miki je preduhitrio moju nameru da još ćaskam sa njom pa, tek kada počne da se nervira, da naručim kafu. Nismo se dugo zadržali. Sat i po, možda dva.
– Šta je sa ovim devojkama, prilaze ti kao omađijane?! – upitao je Miki.
– Vole da čuju nešto lepo o sebi. Vole laskanje a onda nema problema! – odgovorih. Propratio je moje reči osmehom i rekao da pođemo. Do one druge, usputne kafane. Da zatvorimo krug. Pozvah je da platimo. Donela je račun, prišla je bliže pruživši ruku koju nežno uzeh i poljubih. Pocrvenela je. Ustao sam i rekao da ćemo se videti.
Koračali smo dobro poznatim ulicama koristeći prečice. Seoski psi, pušteni s lanca, nisu lajali za nama. Dobro su nas upoznali. Razmišljao sam o mladoj devojci. Miki je ćutao znajući šta je okupiralo moje misli, ukrotilo jezik i moć govora. Nije me prekidao. Sutradan, na poslu, saznao sam njeno ime i prezime, dan, mesec, godinu, mesto rođenja i u kakvoj je porodici odrasla. Momci misle da su te informacije put do uspeha. Ne znaju da je to sve što su dobili od nje. Nema više!

Zaprosio sam Zoricu

Pravilno sam postupio i ona razmišlja o meni. Svakodnevno sam odlazio u kafanu u kojoj je Zorica radila. Bila je mlada, na pragu devetnaeste godine; tek što je završila srednju ugostiteljsku. Odvojila se od svojih staratelja pokušavajući da se osamostali. Dopala mi se njena odlučnost. Bila je lepa, hrabra i otresita. Nije tugovala iako je imala razloga za to. Mnogi posrnu. Ona i dalje korača. Žena koja je rodila Zoricu ostavila je bebu u porodilištu. Iskrala se da kupi cigarete i nije se vratila. Kasnije su je usvojili plemeniti ljudi, tetka Stoja i čika Jovan iz Vrbasa. Odrasla je u mnogobrojnoj porodici uz braću i sestre sa kojima je u pravim rodbinskim odnosima. Pomažu jedni drugima, brinu, podstiču i redovno se viđaju. Onako kako bi mi, u krvnom srodstvu, trebalo da činimo. Malo mi je u početku njene priče zasmetalo to što je takve sudbine. Osetio sam nelagodu koja je brzo iščezla pod naletom zaljubljenosti. Nisam oka odvajao od Zorice. Dočekao sam trinaesti februar, njen rođendan. I tada je sve počelo.
Obećao sam joj da ću doći kod nje ali nije mi poverovala. Ali ja sam došao. Čestitao sam joj rođendan i predao poklon u kutiji. Porumenela je od sreće. Dok sam joj stavljao ogrlicu oko vrata, ogledala se u ogledalu na zidu sobe izvijajući se kao mačka, ljupka i dražesna. Jedinstvena. Srce mi je tuklo pod rebrima, raspalilo je damare u meni. Ona me je žudno poljubila, odmakla se i nestala na vratima sa dražesnim osmehom na licu. Brzo se vratila, sva u plavom. Oči tamne i duboke. Samo se povremeno zacakle, zaiskre zvezde u njima, i ja osetih mirise ranog proleća koje mami na lutanje, oslobađa svih stega i obzira. Spustila je kafu i piće na sto. Uzeli smo po čašicu, kucnuli se, ispili po gutljaj i onda je ona doletela u moje krilo, u zagrljaj. Posle se sve brzo odvijalo. Nisam imao vremena ni godina za ponavljanje nekadašnjih veza, zabavljanja, svađa i pomirenja. Zorica je upala u mreže prve prave zaljubljenosti. Miki je jednom predložio da se verimo.
– Da ne otežete. Kad ljubav počne da bledi, nema više vremena!
Dva dana kasnije zaprosio sam Zoricu. Otputovali smo u Vrbas kod njenih roditelja, dobili blagoslov i zakazali venčanje u subotu, šestog maja. Miki je prihvatio kumstvo poželevši nam troje dece. Žurilo nam se. Bila je u blagoslovenom stanju.
Prošla je zima, odmaklo proleće. Mene je kopkalo to što Zorica ne želi da sazna svoje poreklo, biološke korene. Zbog naše dece. Čudni su putevi sudbine, ukrste se na nepredvidljivom mestu, u trenutku kada se tome najmanje nadaš. Zapravo, to ne očekuješ. Razumem zašto to ne želi, ali ona ne razume zašto ja to želim. Brzo smo saznali ko je i gde živi žena koja ju je rodila. Htela je da dođe, da nas poseti. Odbili smo. Nije htela da kaže ko je Zoričin otac. Na displeju njenog telefona ostao je naš broj. Često je zvala, molila, ali ime tog čoveka nije izgovorila. Posle su se njeni pozivi proredili i najzad je prestala da zove. Rekla je samo to da je te godine živela u Subotici. A to je veliki grad, potraga bi bila uzaludan posao. Zorica je postala nervozna i razdražljiva.

Čudni su putevi Gospodnji

– Nemam nikoga! – ponavljala je. – Tata i mama imaju mnogo dece, previše da bi svakom unučetu bili baba i deda. A ti planiraš troje! Slušaš kuma Mikija. Zašto on nema petoro?! Ima braću, sestru i tetke. Koga ja imam? Nemam nikoga svog!
Moja objašnjenja behu uzaludna. Nije vredelo. Bolje je da se sklonim dok sve prođe. Sindikalni petodnevni odmor u Vrnjačkoj Banji došao je u pravom trenutku. Uplatio sam prvu ratu i otputovao. Čini mi se da je i njoj laknulo što me neće svakodnevno gledati.
Prve večeri po dolasku prošetao sam prelepim gradom i svratio da popijem kafu u restoranu kraj mosta ljubavi. Behu zauzeti svi stolovi pa sam ljubazno zamolio mesto za jednim za kojim su sedeli mladić i devojka. Prihvatili su da ih počastim pićem a potom smo se upoznali. Bili su mladi bračni par iz Crvenke.
Ne volim da menjam kafane. Sutradan sam prvu jutarnju kafu popio na istom mestu, za istim stolom. Uveče sam dugo šetao i pre skretanja ka hotelu ugledao sam onaj par za stolom. Javio sam im se i žena je mahnula da dođem. Već smo postali poznanici. Zapamtili su moje ime i ime varoši u kojoj živim. Raspričali smo se. Ženu je posebno zanimalo da vidi neku Zoričinu fotografiju. Imamo sam je, kao svi zaljubljeni, u novčaniku.
– Hoću da pogodim pol deteta. Pomalo se razumem u horoskop i astrologiju! – rekla je ne skrivajući radoznalost. Oklevao sam. Zorica je jedanaest godina mlađa od mene. Na fotografiji koju sam imao to je još više izraženo.
– Daj da vidim, zašto oklevaš? Mora da ti je žena vrlo lepa ili veoma mlada?
– I jedno i drugo! Kako si pogodila? – rekoh vadeći novčanik iz džepa. Pogledala je i zaćutala. Uozbiljila se. Preko njenih očiju i lica pade senka kao zavesa.
– Ne mogu da verujem. Ista moja Ruža! – brzo je sliku spustila na sto. – Ti možda poznaješ Ružu iz Subotice? – upitala je. Zbunio sam se.
– Ne znam nikoga iz Subotice. Ko je ta Ruža?
– Moja najbolja drugarica iz osnovne i srednje škole! Jedva čekam da je ponovo vidim. Ona studira u Novom Sadu. Bože, koliko je volim da se obradujem i kada vidim da neko liči na nju!
Onda je zaćutala. Bio sam nedlučan da bilo šta upitam. Mlada žena je mislila na svoju najbolju drugaricu, protekle godine i sve one koje behu pre njih.
– Daj da pogledam još jednom tu sliku? – reče pruživši ruku. Dadoh joj i ona se ponovo, ovoga puta duže, zagleda u nju.
– Ima li tvoja Ruža brata ili sestru? – upitah iznenada. Trgla se; naglim pokretom glave okrenula se prema meni rekavši da sam previše radoznao. O tome nije smela da priča. Zbog Ružinog oca i Ružine majke.
– To znači da možda ima! – rekoh.
– Ne znam! – slegnula je ramenima.
– Ali, Ruža je odrasla. Sigurno želi da sazna istinu! – bio sam uporan.
– Želi! Mislim, želela je. Nismo se videle dve godine! – reče kao da saopštava neku tajnu. Tiho, u poverenju.
– A zašto to vas toliko zanima? – umešao se njen mladi, snažni muž. Glasno, u nepoverenju.
– Moja žena je kao beba ostavljena u subotičkom porodilištu. Odrasla je u jednoj porodici u Vrbasu i još uvek ne zna ko je njen biološki otac. Sa majkom se čula. Ona nije htela da kaže. Zanima nas da saznamo, samo toliko.
– Sa Ružom nije baš tako. Njen otac je, kako bi se to reklo, ugledan i uticajan u Subotici. Čak i u Novom Sadu! Ruža je vanbračno dete iz kratkotrajne veze Ružinog oca, čika Miće, i jedne lepe studentkinje, Crnogorke iz okoline Vrbasa. Bilo je tu neke velike drame između Miće i roditelja te devojke, ali sve se sleglo. Rodila je bebu, isporučila ju je Mići i nastavila studije. E, sad, priča se da su se ponovo viđali. Svašta se pričalo i u svemu je bilo i laži i istine!
To je to, pomislio sam i upitao da li Ruža zna za majku i da li možda ima brata ili sestru.
– Ima, po ocu, a priča se da ima sestru rođenu u Subotici!
– Kako se to priča? – poskočio sam sa stolice.
– Zapravo, o tome ne sme da se priča. Otac ne dozvoljava!
– Znači, tu ima nečeg! – zaključih.
– A zašto to tebe toliko interesuje?
– Zbog moje žene. Rođena je u Subotici. Majka, lepa Crnogorka iz okoline Vrbasa, student ekonomije, porodila se i ostavila bebu u porodilištu! – ustao sam da krenem. Onda sam zastao. – Molim te, daj mi Ružin broj telefona.
– Samo fiksni, u njihovom stanu u Novom Sadu.

Odlučio sam da tragam

Zahvalih se i odoh. Jedva da sam upamtio njen lik. Srešćemo se, bio sam siguran. Otišao sam u poštu i pozvao Zoricu.
– Imam lepu vest za tebe! – kazah ne upitavši je kako se oseća.
– Vraćaš se odmah! – uzvratila je.
– Da, to je prva lepa vest. Posle ima jedna koja je još lepša!
– Dobro, čekam te!
Istog dana otkazao sam dalji boravak u Vrnjačkoj Banji, spakovo kofere i uveče sam bio u svojoj kući. Sve je bilo u redu. Odmah sam ispričao priču Ružine najbolje drugarice. Zorica nije poverovala. Protivila se mom predlogu da proverimo o čemu se radi. Ali, čim je otišla u spavaću sobu, okrenuo sam onaj broj. Javio se čika Mića. To sam i očekivao. Bio sam oprezan. Predstavih se kao prijatelj Ružine najbolje drugarice iz srednje škole.
– Aha, ona crnokosa Jovana! – setio se.
Zamolio sam ga da mi da novi broj Ružinog mobilnog telefona. Odmah ga je izdiktirao gunđajući o tome kako su današnje devojke lenje i neodgovorne. Eto, najbolje drugarice, a nisu se čule ni videle duže od dve godine! Bio je veoma ljubazan taj čika Mića. Prekinuvši vezu, odmah sam pozavao Ružu. Bio sam veoma uzbuđen. Lepo sa predstavih i objasnih da sam pre neki dan upoznao njenu drugaricu.
– Stvarno! – obradovala se. – Kako je Jovana? Gde je, šta radi?
Rekoh ono što sam znao.
– Ali, ne zovem te samo zbog toga. Izvini, možda će biti malo neprijatno, ali ću ti reći!
– Samo kaži! Šta tu može da bude naprijatno?! – podstakla me je i ja, tako, rekoh sve! Očekivao sam da prekine vezu, da spusti slušalicu. Sve sam očekivao samo ne da kaže da nije iznenađena.
– Godinama slušam tu priču za koju moj otac kaže da je izmišljotina i budalaština. Ali, doći ću ja do vas da sve proverim!
– Dođi! – rekoh – Zorica je u devetom mesecu trudnoće.
Ona odgovori da pozdravim ženu, uzdahnu i poče da plače. Posle mesec dana dobili smo kćerku. Ruža je nazvala da čestita i obećala je da će doći čim prođu ispitni rokovi, sredinom oktobra. Ne rekoh ništa Zorici. Hteo sam da je iznenadim. Nisam uspeo jer je primetila da sam uznemiren, užurban, da nešto spremam.
– Danas dolazi devojka iz Novog Sada. Tvoja rođena sestra!
– Daj da vidim i to čudo! Bilo ih je mnogo u mom kratkom životu! – mirno je odgovorila.
– Videćeš! – rekoh još mirnije. A kada sam upitao gde su one moje nove cipele, reče da ostanem sa bebom.
– Idem ja na stanicu da je sačekam!

Naša proširena porodica

Obukla se na brzinu i otišla. Izašao sam za njom. Popeh se do druma, do mesta sa kojeg se vide autobusi koji dolaze. Gledajući, počeo sam da plačem od radosti i uzbuđenja koje nisam uspevao da stišam. Bilo je to osamnaestog oktobra jeseni gospodnje 2004.
Zorica i ja sada imamo troje dece. Naša deca imaju tetka Ružu, baba Stoju i deda Jovana. Znaju da postoje druga baba i još jedan deda koji takođe znaju za kćerku i njeno troje dece. Samo ne znaju kako da učine taj prvi, teški korak. Da izgovore teške reči izvinjenja koje ne bledi. Zorica ne oprašta, ali nema ništa protiv ako njene kćerke to nekada učine. Sudbina se postarala da ispravi grešku dvoje uplašenih ljudi.