Naplatio sam svoj dug

Gospođica Isidora, hladna, promišljena i lukava, u svoju postelju uvlačila je neoprezne i lakomislene muškarce koji su joj se potpuno prepuštali. Moj direktor Pjer Paolo Živković bio je jedan od mnogih koje je zavela. Iako sam bio zaljubljen u nju, nisam se usudio da se približim Isidori ali sam, neočekivano i sasvim slučajno, postao njen ljubavnik…

Izazovna gospođa je posle samo dva sata shvatila da sam bio njen ljubavnik. Doduše, samo jedno popodne, ali to beše dovoljno da prihvati primirje sa oholim mužem i prizna kapitulaciju u ratu u kojem je dobijala bitke na bojnim poljima prekrivenim belim čaršavima, šarenom ćebadi i mekim jastucima. Postelja beše zamka u koju je hvatala neoprezne i lakomislene muškarce čineći sve što je njeno srce želelo, razum nalagao a oku se dopadalo.

U tom svetom trojstvu dvoprezimene gospođe Isidore samo jednom je srce nadjačalo raspalivši prejaku želju i ona je izgubila.

Da sam slučajni pobednik, saznao sam jedan sat pre nje kada, na početku ulice u kojoj je živela, sretoh kolegu samostalnog savetnika, mog tadašnjeg šefa, prezimenjaka, čoveka koji je imao mnogo novca i koji je, uprkos ogromnom bogatstvu i tobožnjoj sposobnosti da od jednog dinara napravi pet, bio škrt. Pretvarao se da je začuđen što me vidi a bio je srećan iako ga je do susreta sa njom delilo šezdeset minuta.

Ni pomislio nisam da mu kažem da je u zabludi pa mu samo otpozdravih ne pretvarajući se da sam začuđen i pođoh u šetnju ulicama velikog grada. Ipak, nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja što ga je prouzrokovala ta čudna žena iako je iznenađenje bilo njen pojas za plivanje rekom života; to sam shvatio prekasno i nisam prestajao da se čudim svaki put kada sam pomislio na nju. A razmišljam o njoj, još uvek, često. Ipak, priču treba početi iz početka, od onih dana kada je lakomislenost bila naš jedini pojas za plivanje rekom života, kada još ne bejasmo nasukani u plićaku.

Bio sam na dnu piramide

Zaposlio sam se po završetku više ekonomske škole u trgovinskom preduzeću „Jadran“ kao beznačajni referent u ogromnoj kancelariji sa devet stolova, kao likvidatorov pomoćnik, potpisivač.

U službeničkoj hijerarhiji preduzeća bio sam na dnu piramide. Ispod mene, potpisivača, samo šoljice, metla i dva usisivača.

A na vrhu punački ali okretni, zalizani i glatki, direktor Pjer Paolo Živković uvek zamišljen, prepun brige, tolerantan i dobrodušan u prisustvu nadređenih, a vrlo grub, nezgodan i nepristupačan prema svima ostalima. Svi su ga poznavali kao licemera i lažljivca ali se najčešće događalo da poveruju njegovim obmanama.

Bio je čovek neoprostivih pogrešaka i grehova i jedino je umeo da zavodi lažnom pohvalom. Laskanje je uvek bilo na visokoj ceni pogotovo kada laskavac, kakav je dvoimeni direktor, veruje da su njegove reči istinite, a ljude kojima laska dovoljno vrednim da im se ulizuje.

Naravno, u pitanju su bili muškarci na višem položaju i privlačne žene. Samo njih je kupovao lažnim novcem koji je imao vrednost jer „roba“ koju je pridobijao beše veoma sujetna.

Jedini u „Jadranu“ Pjer Paolo Živković imao je samo prva četiri razreda osnovne škole i diplomu o završenom kursu u Orašju na Savi, diplomu vrednu čitave jedne karijere u kojoj će se vinuti do vrhova upravljanja trgovinom, uvozom i izvozom, spoljnotrgovinskom saradnjom sa inostranstvom, mada su eksport i import bile jedine strane reči čije je značenje razumeo uz one dve u njegovom imenu.

Gospođica Isidora Kozarac govorila je tri svetska jezika, spracijalizirala finansije, ekonomsku kibernetiku i menadžment na visokim školama u Beogradu, Briselu i Milanu ali, propustivši kurs u Orašju na Savi, nije mogla da se zaposli u rodnom gradu.

U nekoj kancelariji nekog od direktora kojima je nudila svoj entuzijazam, znanje i sposobnosti očekujući zauzvrat samo rešenje o prijemu na radno mesto, srela je Pjera i izvrsno je zapazila da on samo laska. Uzvratila je na isti način. U toj međusobnoj razmeni s jedne strane, na ženskom tasu, beše korist, na drugom, muškom, neutoljena sujeta. Laži iz koristoljublja ne bi prevagnule da gospođica Kozarac nije uputila poziv gospodinu Živkoviću da ručaju u „Skadarliji“.

Ponuda lepoj koleginici

Iznenađenje beše toliko snažno da gospodin prestade da joj laska i poče da se hvali govoreći da je bio sa mnogim lepoticama, da im je pomogao u mnogim važnim, krupnim, ali i beznačajnim stvarima.

– Vidite, Pjer, svoje draži dosad nikome nisam ponudila i niko mi nije pomogao – reče veoma prisebno provocirajući očekivani odgovor.

– Ja ću vam pomoći – odgovori direktor narastajući kao kovački meh pod navalom vrelog vazduha.

– Da postanem svesna svojih draži i svoje privlačnosti? – namerno je, ispitivački, povisila ton.

– Ne… Ovaj, da! Ne… – zbunio se nadmeni direktor. U njegovoj glavi je bučalo, pritisak se povećavao.

– Pa, onda, kako ćete mi pomoći?

– Mislim, najpre, ono što mogu! – progovori pa potom zastade crveneći pod oštrim pogledom lepotice koja odglumi sažaljenje pred njegovim priznanjem sopstvene nemoći iako je bila svesna činjenice da je on, u svakom pogledu, moćan.

Pjer Paolo se samodopadljivo zasmejao.

– Ja, naravno, mogu sve, ali, je l’ te, nekim redom… Usluga, pa protivusluga… Znate, oboje smo na neki način trgovci!

Nije joj se dopao osmeh sladostrasnika koji je bljesnuo na njegovom licu, ali je osetila da je postao njen plen i odlučila da mu priredi još veće iznenađenje.

Pozvala ga je u svoj stan pod izgovorom da ga uveri u stepen svoje stručnosti, kao i da on pogleda njene diplome, stručne radove i elaborate.

Gospodin kursista iz Orašja na Savi nije pokazao zanimanje za stvari koje nije baš najbolje razumeo iako im se, na priprost način, divio. Blizina raskošne lepote vrelog tela koje je širilo mirise divljeg kestena i jorgovana uzbuđivala ga je previše, do granica do kojih je mogao da sačuva kontrolu pokreta. Rasli su žudnja i napetost, osetio je vrelinu i posegnuo za kravatom da olabavi čvor a potom je skinuo sako. Ona mu pomože otkopčavajući najpre gornje a potom lagano, jedno po jedno, uz osmeh i nemi zov poluotvorenih usana, svu ostalu dugmad. Potonuo je u kratkotrajnu, maglenu vatu naslade mašući krilima iluzije da ju je osvojio, zadobio, ali istinski osvajač postade Isidora, a on njen dužnik…

Narednog dana u kancelariju do naše unesoše sto, fotelju, ormar i pisaću mašinu, rekoše da je primljena neka, vrlo stručna, gospođica Kozarac na novootvoreno radno mesto samostalnog višeg stručnog savetnika za komercijalu i računovodstvo.

– A ko će sada da nam kuva kafe? – upita moj prezimenjak i kolega likvidator čudeći se naglom pretvaranju mini-kafea u kancelariju ekskluzivnog savetnika.

Nije dobio odgovor.

Rekao sam ono što sam mislio

Dva dana posle toga stigla je lepa, otmena dvadesetosmogodišnja savetnica gizdavog hoda i očiju koje su se menjale kao voda u sva tri agregatna stanja. Odmah nam je uputila prekor zahtevajući da je od danas čeka gorča kafa u sedam i deset.

– A ko će da nam kuva kafe? – ponovi pitanje moj prezimenjak.

Ona ga pogleda, i time sve bi rečeno.

Likvidator je dobio vrlo jasan odgovor, postao je njen kafe-kuvar, a to je značilo korak bliže novopostavljenoj višoj savetnici. Primetno polaskan prekorom zgodne devojke, obećao je da će sve biti u redu, od sutra!

Ali, za nepunih nedelju dana stvari su postale ozbiljne.

Zaljubio sam se u nju, svi su se zaljubili u nju, ali privlačna, privilegovana savetnica, inače puna duha, nije htela da se zabavlja, nije bila zaljubljena, nije uzvratila i ništa nam nije dala.

Jednoga dana, kada sam bio sam u kancelariji i pio kafu misleći na nju, vrata se otvoriše iako beše rano pa nikoga nisam očekivao, i ukaza se direktor Živković. Nisam se namrgodio, ali pre nego što sam imao vremena da mu postavim i najkraće pitanje, reče mi:

– Punišiću, imao sam čast da večeram sa vama na slavi doktora Ilića!

– Ah, da, izvinite, nisam vas primetio.

– To nije neobjašnjivo jer su vaše oči sve vreme bile uprte u gospođicu Kozarac!

– Moguće, ali pošto ste to primetili, priznajte, direktore, da je veoma privlačna!

Nisu mu se dopali moji odgovori. Sa rukama iza leđa zauzeo je izazivački, islednički stav.

– Nije mi teško to da priznam jer, na moju sreću a tvoju nesreću, Punišiću, to je i njoj poznato!

– Znači, zaljubljeni ste u nju! Sjajno! – pokušavao sam da ovom razgovoru dam malo muškog, prijateljskog šarma ali direktor se namršti.

– Mali, ne zezaj, i kloni se nje da te ja ne bih uklonio!

E, sad sam i ja postao opasan. Ne podnosim pokušaje prezira i poniženja koji ranjavaju ponos.

– Kome, bre, ti pretiš?! Koga opominješ, matora vrećo? Budi mangup pa je osvoji! Gledao sam je celo veče, pa šta? Gledaj i ti, ako treba, kupiću ti naočare! Zabole me uvo za neosvojivu gospođicu Kozarac… – nekako se smirih jer on se povuče koračajući unazad tako da je verovatno čuo kada sam dodao: – Misliš da ne znam kako je dobila posao, kako si je iskoristio i zloupotrebio! Hej, pojavila se neka lešinarka na konkursu za čistačicu! Hoćeš li i sa njom kao sa savetnicom?!

Izgubio sam posao

Preterao sam, ali beše mi krivo što mu ne rekoh sve jer mi se za to sigurno neće više ukazati prigodna prilika.

Uzvratio mi je na fin, elegantan način gospodina, što od njega nisam očekivao. Nije prepričavao naš dijalog, nije se žalio, samo mi je smestio sitnu caku sa čekovima i potom rekao:

– Učiniću ti veliku uslugu! Dobićeš otkaz!

Zahvalio sam mu se i otišao. I dalje sam ga mrzeo, ali mnogo manje nego ranije.

Vratio sam se u Beograd i za tri godine završio studije na Ekonomskom fakultetu. Preduzeće „Jadran“ postade daleka, pomalo groteskna prošlost, ali ne i zaborav. Nastavih da živim u velikom gradu snalazeći se, iščekujući da će neka od brojnih molbi biti uvažena i da ću i ja postati radnik na neodređeno vreme.

Tako prođoše još dve godine i onda se dogodi slučaj koji se može nazvati čudom. Sretoh se sa Isidorom koja već beše Pjerovica, Paolina Ž! Ugleda me u holu poslovne zgrade „Elektrokomerca“, moćne uvozno-izvozne firme u kojoj se zatekoh tragajući za informacijama o rezultatima konkursa za prijem diplomiranih ekonomista sa poznavanjem engleskog jezika. Zastade i odmeri me podižući tamne neočare tankih, zlatnih okvira.

– Oh, da li ja to dobro vidim? – osmehnu se i raširi ruke u zagrljaj koji ja izbegoh. To samo poveća njenu zainteresovanost za mene. Objasnih joj da sam poslovno u „Elektrokomercu“ i da mi je potreban generalni direktor.

– Nema problema. Ja odlazim, ali nazvaću ga za pet minuta i reći ću mu da te primi. Drago mi je da mogu toliko da učinim za bivšeg kolegu iz „Primorja“.

– „Jadrana“, gospođice Kozarac – ispravih je.

– Gospođo Živković – opomenu me izgovorivši to kao titulu ali glumeći ponos i likovanje.

– Viđate li nekog iz „Jadrana“? – upitah je želeći da je zadržim još nekoliko trenutaka jer ne beše prijatno stajati i razgovarati sa ženom lepe spoljašnjosti, hladnom kao komad mramora ali veselog pogleda sjajnih, nermirnih, lutajućih očiju.

– Da, da, ali samo onog Punišića, onog što beše prepisivač, što se glupirao pred Pjerom, pa dobio nogu! Samo njega! Ali nisam ga pitala za tebe! Čujem da imaš neku firmu, da ti dobro ide!

Nisam znao šta da joj kažem pa slegnuh ramenima u nešto neodređeno što može da bude potvrda, sumnja ili poricanje izrečenog.

Mnogi su brkali mene i mog bivšeg kolegu, a sadašnjeg šefa za koga sam u njegovoj firmi radio, ali niko nas nije, kao gospođa Isidora, zamenio.

Tek što se ona uz srdačni stisak ruke pozdravi sa mnom, pozva me sekretarica da „dođem gore“ jer me generalni čeka.

Kada sam ušao u njegovu kancelariju, on beše okrenut leđima nekim grafikonima koji su visili po belom, bočnom zidu. Rekoh „dobar dan“ i on se naglo okrete prepoznavši mi glas!

„Sigurno mu one moje uvredljive rečenice još odjekuju, još se sa njima rve čim me je prepoznao“, pomislih pa se pokajah što sam ovako glupo uleteo u zamku koju postavih sam sebi.

Posmatrao me je radosnim pogledom deteta kome se neočekivano ukazala prilika da se domogne željene poslastice.

Nisam se dvoumio

Preskočio je pozdravljanje i odmah rekao:

– Izvoli, Punišiću, slušam te!

Počeh da mu objašnjavam razloge zbog kojih sam došao, a on, čim stadoh, reče:

– Govori, bez ustručavanja!

– Sve sam rekao. Očekujem vaš odgovor!

– Očekuješ moj odgovor, je li? – trljao je rukama bradu razmišljajući kakvu odluku da donese, a potom ih prekrsti i ja naslutih da od zaposlenja ni ovoga puta neće biti ništa.

– Javićeš se mojoj ženi! Ona je zadužena za kadrovska pitanja i neka porazgovara s tobom!

Poče da okreće brojčanik telefona i, kada se veza uspostavila, reče:

– Isidora, popodne će doći Punišić. Znaš ga, onaj iz „Jadrana“… Da, da, evo ga kod mene! Porazgovaraj s njim i reši slučaj! Ja imam sastanak u ministarstvu. Doći ću oko ponoći… Da, da, naravno, i večera. Ajd’ ćao!

Ispisa mi adresu i pruži papirić, ja se zahvalih, a on ne reče ništa. Izađoh kako i uđoh, kao talas. On se mrštio kao da sam uneo neprijatne mirise. U hodniku osetih svežinu i olakšanje.

Kolebao sam se da li da unosim nemir u dvoprezimenu porodicu ili da odustanem, nije prevagnula jedna odluka, i u tri popodne pozvonih istovremeno na oba zvona. Otvoriše se vrata sa natpisom Kozarac-Živković, ona druga samo blago podrhtaše.

Pošto sam proteklih godina često razmišljao o gospođi Kozarac-Živković, ona mene nije čak ni prepoznala zamenivši me sa čovekom koga je želela, bio sam u prednosti i odlučih da tu prednost iskoristim jer, znao sam, pripremala mi je veliko iznenađenje.

Koristeći svoju zavodljivost stizala je, najkraćim putem, do cilja. Ispred nje je uvek grabio njen, njoj nedorasli, muž. Stigli su do vrha i ona odluči da, poput pevača koji je godinama pevao drugima, konačno nešto otpeva i za sebe. Ja sam bio druga, slučajna, polovina dueta.

Ona već beše popila nekoliko čaša crnog vina, zamračila je sobu i odabrala tihu muziku. Privila se uz mene uživajući u prvim dodirima i ja osetih da se više nema kud nego prihatiti igru. I zaigrah prepuštajući se nadolazećoj plimi uzbuđenja koje je živelo u meni od prvog susreta sa gospođicom Kozarac onoga jutra kada je zahtevala da je čeka gorča kafa u sedam i deset.

Čekao sam i ja kao što se iščekuje dragocena, dobrodošla kiša posle niza sušnih dana spojenih u mesece, čak godine; nadajući se bez mogućnosti uticaja na promene, željno, pogleda usmerenog u budućnost kao u neobećavajuće nebo. Njeni poljupci behu kiša u vrtu, a ljubavna igra sa njom kovitlac vazduha pod olujnim oblakom iz kojeg, svakog trenutka, očekujemo prolom.

„Sad će“, pomislih, „njen muž“, jer telefon je neprekidno zvonio ali gospođa Isidora nije se pomerila. Čak ne ustade ni kada rekoh da je vreme da krenem. Samo prošaputa: „Ćao“ i potom uzviknu: „Javi se sutra u ‘E-komerc’!“

Gospođa koja je činila iznenađenja nije slutila da će dva sata kasnije otvoriti vrata, kriknuti i prekriti lice rukama skrivajući senke užasa pred čovekom koga je očekivala i za koga se spremila.

Shvatiće ko je bio njen gost u olujnom popodnevu zamračene sobe, ali to nikome neće ispričati jer je spremala nova iznenađenja.