Sudbina se poigrala sa njim

Između Milivoja i njegove sada bivše žene Živane nije bilo ničeg više od zajedničkih poslova i prećutnog pomirenja sa sudbinom koja je udesila da, nezadovoljni, žive jedno kraj drugog. Njihove prve komšije, Đura Radojkov i njegova vitka, prsata žena Rosa, kasnije se ispostavilo, imali su sličnih problema. Niko ne zna kako je došlo do toga ali zbližiše Đura i Živana i Milivoj i Rosa…

U našem selu, maloj banatskoj varoši, nesrećni parovi, supružnici koji to jedno drugom nikada nisu bili, liče jedni na druge. Kao srećne porodice. Kao naš nekadašnji komšija Milivoje i njegova bivša žena Živana. Često pričam o njima. Kada sam u zavičaju, spominjem ih svakoga dana. Podstičem komšije da kazuju o Milivoju i Živani. Uvek otkrijem nešto novo, do tada nepoznato, zaključujući da njihove sudbine – sve što im se dogodilo i oni u svemu tome – nisu ni prve ni jedine. U mom kraju se ne sećaju da je toga ranije bilo. Kažu, to sa njima beše prvi i jedini put. Mirno selo, mirni, tihi ljudi, severni Banat, dva godišnja doba – doba blata i doba prašine! Ne poznajemo živote komšija, ne uočavamo, ne posmatramo dovoljno pronicljivo, izvodimo pogrešne zaključke i ne primećujemo nesreću koja nadolazi.

Nije želela decu

Živana i Milivoje živeli su u drugoj ulici, graničile su se naše bašte, pa su moji roditelji često, zajedno sa njima, radili; kupovali su i prodavali, razmenjivali, pozajmljivali i vraćali, pomažući u poslovima kopanja, branja, utovara i istovara kad god je zatrebalo. Bili su drage i dobre komšije, deo mog detinjstva i rane mladosti… onaj lepši, koji budi prijatne uspomene. Oboje behu niskog rasta. Milivoje tih, bled i neprimetan, mršavio je svake godine sve više ali je ostao vitalan, brzih pokreta i veselog duha. Njegovo uvek glatko lice petnaestogodišnjaka davalo mu je u četrdesetim izgled ostarelog mladića. A Živana beše pričljiva, okruglog, rumenog lica na kojem su se isticale plišanocrne oči i usne oblika jagode. Gojila se polako i ravnomerno ne narušavajući vitkost struka, sklad prevoja i kukova. Starila je neprimetno, bez ružnih znakova koji naruše lepotu žene. Samo su se na njenom licu množile bore, kao godovi na stablu bagrema.

Nisu imali dece. Ona nije želela.

– Da bude kao ti, kepec celog života! Svi ste vi Čunakovi takvi. Nedostaje vam bar pedalj! – odgovarala je britko i zajedljivo kada bi on spomenuo da uzalud toliko zapinju, štede i rade. Nije vredelo. Trpeo je jedva podnoseći. Ulicom nikada nisu koračali ruku pod ruku. U društvu komšija, rodbine i drugih ljudi, u razgovorima koji su se vodili, ni po čemu se nisu razlikovali od ostalih. Čudno je bilo ono što se događalo po povratku kući kada ostanu sami. Živana nije umela da ćuti, uvek je napadala.

– Opet se ti, nesrećniče, petljaš u ono što ne poznaješ! Ti znaš kada će benzin da poskupi! Daješ savete!

Milivoje se pre povlačenja branio:

– Pa, pročitao sam u novinama!

– Pročitao si, pa šta! To danas svako ume ali da razume ono što je napisano ne može bilo ko! A ti, ne samo što si za pedalj kraći od normalnog čoveka nego ti je i pamet bar za toliko kraća!

Kipteo je od besa jedava se uzdržavajući da je ne udari. I tako svakodnevno, s povodom ili bez ikakvog razloga. Čudno je da niko od komšija nije to primetio ili, ako jeste, nije shvatio koliko su to ozbiljne stvari. Zaokupljeni svojim brigama, kajanjem zbog propuštenih prilika u prošlosti, dosadom svakodnevice i strepnjom pred danima koji dolaze, ljudi ništa nisu primećivali.
Jedino su deca, koja su rasla upoređujući se sa najnižim čovekom i najnižom ženom u kraju, otkrivala nepoznate detalje iz života Čunakovih. Otkrivali su se u srdžbi koju su ispoljavali reagujući na dečije nestašluke. Bio sam jedan od radoznalih i ne baš uvek dobrih dečaka, tako sam doznao nešto više.
Poželeh još više. Uspeo sam. To je donelo nemire i slutnju nesreće. Nesreće više nema ali me pohode nemiri iako je proteklo mnogo godina.

Milivojev život

Milivoje je odrastao u našoj ulici, u kući sa mnogo dece. Zvali su ga Poni i nije voleo igre loptom jer bi pre početka, kada su najjači dečaci naizmenično birali igrače, uvek na kraju ostao on i – lopta. Svako bi izabrao loptu i početni udarac. U školi je ponavljao dva puta i tako je uspeo da dogura do golmana školskog tima.

– Dobar si golman! Ali bar da porasteš još ovoliko! – rekao je nastavnik fizičkog vaspitanja razdvajajući pri tom palac i kažiprst desne ruke toliko da se Milivoju učinilo da to nije mnogo. Porašće! Čekao je strpljivo. Ali nije dočekao. U šesnaestoj godini završio je osmi razred i počeo je da radi na farmi poljoprivrednog kombinata.
Dve godine kasnije otišao je u armiju. Nadao se mitraljezu ili minobacaču, a oni ga regrutovaše u kuhinju. Zbog visine! Odslužio je vojni rok i vratio se poslu i momačkom životu. Sa devojkama je imao sreće i uspeha jer im je bio simpatičan. Verujući da je bezazlen i bezopasan, rado su ga prihvatale. Posle su se čudile koliko je opasan. Među takvim devojkama ne beše one koje bi ga posebno zainteresovala i privukla i zato je prešao tridesetu ne pomišljajući na ženidbu.
Nije bilo one prave… Jednoga dana komšinici Dari u goste došla sestra od tetke iz Crepaje. Nižeg rasta, malo starija od Milivoja, ali zgodna i privlačna. Zainteresovao se za priju iz komšiluka. Dva puta su zajedno izašli, šetali su korzoom Velikog sokaka i potom bili u bioskopu. Nije htela na igranku. Posle su dugo sedeli na klupi ispred kuće. Posle sedam dana prija je otputovala. Svakdnevno je razmišljao o njoj, o Živani. Tetka Dara je rekla više u šali:

– Poni, hoćemo li u Crepaju?

Nije očekivala da komšija odmah pristane. Otputovali su i Milivoje je zaprosio Živanu, zatražio je blagoslov od njenog oca. Ona je pognula glavu govoreći da to neće da učini. Ne poznaje tog čoveka.

– Spremaj se i idi! Trideseta ti je odavno prošla! – rekao je otac. Poželeo im je srećan put i obećao da će pomoći. U autobusu do Kikinde nisu progovorili ni reč. U maloj kući Čunakovih, među ljudima koji su ih dočekali kao mladence, Živana se usiljeno smeškala razvlačeći usne u nešto što je trebalo da liči na osmeh.
Milivoje nije znao šta treba da kaže, da učini. Kada su ostali sami, rekoše jedno drugom: „Laku noć“. Ona leže u široki bračni krevet i okrenu se zidu. On je dugo sedeo u mraku pitajući se da li je možda pogrešio. Zaspao je bez odgovora. U osvit zore nevesta je ustala, obukla se i iskočila kroz prozor na ulicu. Probudila je Daru zamolivši je da telefonira ocu. Stari banatski domaćin je znao da vesti koje stižu sa prvim petlovima ne donose ništa dobro. Ustao je i podigao slušalicu. Živana mu reče da se vraća kući. On je odbio i tu nije bilo pogovora.

Ugledavši je kako je prvog jutra poranila, komšije su zaključile da se Milivoju osmehnula sreća. Živana je stekla dobar glas u selu, glas koji se daleko čuje.

„Ne vredi kola na silu gurati“

Njihove prve komšije behu visoki, kršni Đura Radojkov i njegova vitka, prsata žena Rosa. Sa njima je Živana bila vesela i pričljiva. Smejala se prihvatajući svaku šalu, čak i one koje bi Milivoje izgovarao. On je bio srećan zbog toga. Postali su bliski sa komšijama a da nisu znali kako i zašto se to dogodilo.

Kada je Milivoje prešao na radno mesto portira, počeo je da radi u sve tri smene. Znajući da je komšija na poslu, Đura je jednog popodneva ušao u dvorište male kuće i pokucao na vrata.
– O, to si ti komšija! – obradovala se Živana. – A ja baš pomislila da vas pozovem na kafu. Gde je Rosa?

– Na poslu! – odgovorio je prolazeći pored nje. Ne promače mu njen vragolasti osmeh i sjaj u očima. Pogladivši brkove, zatražio je jednu lozu i seo na krevet. Osećao je da među njegovim prvim komšijama nema ničeg više od zajedničkih poslova i prećutnog pomirenja sa sudbinom koja je udesila da, nezadovoljni, žive jedno kraj drugog. Znao je to po sebi i svojoj ženi Rosi. Ne vredi, nije išlo. A kada ne ide, ne vredi kola na silu gurati jer su krenula – nizbrdo! Samo su kvarili ono malo dobrote što je još bilo u njima. Osmotrio je Živanu. Vrcka i sve nešto priča, kao, promuklim glasom. Hoće, samo ne bi da ispadne da to ona priželjkuje. On joj stavlja do znanja da je želi i dopušta da se nećka i uzmiče do rumenila u licu i drhtaja mekih usana. Onda, kod Đure Radojkova, uzmaka više nema!

Sat kasnije ležao je u krevetu grleći levom rukom toplu, oznojanu komšinicu dok mu je u desnoj, između kažiprsta i srednjeg prsta, dogorevala cigareta. Otpuhivao je kolute dima prema ogromnom lusteru pitajući se čemu on u ovoj kući služi. Bio je miran, tih i zadovoljan. Živana je osluškivala otkucaje njegovog srca, bejahu sve tiši. Kafa na šporetu se hladila. Poštar je dozivao dva puta i otišao. Osetivši da tone u blaženstvo sna, prodrmala ga je podviknuvši mu da ne spava.

– Obuci se i idi. Svrati sutra! – reče.

– Ne mogu. Ona moja radi popodne! Može prekosutra, u isto vreme! – uštinu njen obraz i izađe na ulicu.

Rosina trudnoća

Dok je pred prodavnicom na uglu ispijao drugo pivo, Rosa se znojila prikupljajući otkose deteline na njivi pokraj tovilišta. Obilazeći po krugu kombinata, portir Milivoje ugledao je komšinicu i… osetio je uzbuđenje. Zbuniše ga snažni i ubrzani otkucaji srca. Morao je da se javi i da upita treba li joj pomoć.

– Samo čaša hladne vode! – odgovorila je ne prekidajući posao. Brzo joj je doneo. Rosa odmah sede na travu. Dograbivši jednom rukom bocu, drugom se raskopčala i prosula vodu niz čelo natapajući košulju ispod koje se ocrtaše bujne grudi. Podvrisnula je od hladnoće koja se naglo proširila po vrelom telu i od saznanja da je komšiji otkrila deo svoje bujne nagosti. Milivoje je izvukao maramicu da bi njome upio bičeve vode koji su se u tankim mlazevima slivali niz Rosinu kožu.

– E, baš tako, moj komšija! Ti znaš šta je meni potrebno! – reče kolutajući očima. Prinela je njegovu ruku licu, položila ju je na obraz dopuštajući da sklizne nanuže. Svlačio ju je nespretno i sporo i njoj se učini nežnim i pažljivim muškarcem, kakvog je oduvek želela.

– Poneću u ponedeljak bocu vode! – rekao je.

– Zašto tek u ponedeljak?

– Radimo u istoj smeni!

Plašili su se samo jednog: da ih ne otkriju! Niko nije posumnjao celog leta. Odmakao je septembar, Rosa je shvatila da je zatrudnela. Ne mogavši da sačeka dan kada su ponovo u istoj smeni, odmah je otrčala da ga pronađe i da mu kaže užasnu vest. On se silno obradovao. Otac! Biću otac! Skakao je od radosti i sreće.

– Ti si poludeo! Kako možeš da se raduješ? Nikako to ne smem da učinim!

– Smeš. Kako to misliš da ne smeš?

Zamislila se. Zaista, ko joj to pravo može oduzeti? Niko! Sme! Ako toliko toga nije smela da učini, ovo zaista može. I učiniće. Rodiće to dete!

– Dobro, rodiću! Ali niko nikada neće znati da je to tvoje dete. Zapamti! Niko i nikada! Jer, ako Đura sazna da dete nije njegovo, ubiće i tebe i mene!

Milivoje je stajao pokušavajući da pokretima usana izvuče neku reč iz presahlog grla i zgrčenih usta. Nije se plašio Đure ni pretnji. Ima i goreg – da se rastane od svog deteta pre rođenja! To nije mogao da prihvati. Pokušavao je da je ubedi i privoli. Izlaz uvek postoji. Nije htela.

– Šta ću ako bude povukao na tebe, tako kratkog? Nestaćemo i dete i ja! Zato idi, idi što dalje! Da te moje oči više ne gledaju, nesrećo jedna!

On je otišao, povlačio se. Nestajao kao oblici i stvari u crnoj noći, bez svetlosti, bez nade da će dočekati svanuće, pucajući pod nepodnošljivim teretom postojanja. Svi šavovi, svaka nit dok se nije raspao. Dogodilo se to drugog dana otkako se Živana nije vratila. Posle doručka majka mi reče da odnesem jedno pismo Milivoju.

– Nema ih ovih dana. Kapija je sinoć bila zaključana. A ti možeš da preskočiš i zadeneš pismo za vrata!

Otrčao sam prečicom, kroz baštu i dvorište. Vrata behu otvorena. Povikao sam ima li koga.

– Ja sam u sobi! – prepoznao sam glas našeg poštara i ušao pre nego što je on povikao da sačekam napolju nagovestivši da se nešto strašno dogodilo. Oči dečaka ne smeju to da vide. Beživotno telo komšije visilo je na užetu okačenom za kuku sa koje je prethodno skinut onaj ogromni luster. Između bosih nogu i poda bio je razmak… jedan pedalj! Okrenuo sam se, zatvorio oči i zaplakao. Za mnom je koračao stari poštar ponavljajući jadikovku što nije stigao samo malo ranije. Posle su svi plakali i pili za pokoj duše raba božijeg Milivoja Čunakova koga su zvali Poni. Onda sam se setio pisma…

Oproštajno pismo

Pre nego što ga položim kraj uzglavlja pokojnika, poželeh da pročitam. Majka se usprotivila rekavši da to nije lepo. Onda je neko stariji od rodbine pokojnika rekao:

– Neka dete pročita! Ionako onaj kome je namenjeno to više ne može!

Tako ja pročitah, naglas. Svi su čuli:

– „Milivoje, otišla sam sa Đurom Radojkovim u novi brak i novi život. Ponela sam samo ono što sam sa sobom donela. Ovo među nama ispade nesreća koju nismo želeli i ne treba tako dalje da živimo. Znamo Đura i ja da se već poduže ti i Rosa sastajete i nećemo da se mešamo u vaš život pa zato nemojte ni vi u naš. On će doći po stvari koje nije mogao da ponese. Zbogom i oprosti mi sve loše i rđavo što sam ti učinila kao što sam i ja oprostila tebi. Živana.“

Početkom narednog proleća Rosa je rodila sina i svi u njemu prepoznaše oca Milivoja. Zovu ga Mile Čunakov iako je upisan pod majčinim devojačkim prezimenom. Rastao je sa nama nekoliko godina, onda se mnogi putevi raziđoše. Ja sam nastavio školovanje u Novom Sadu, a oni su se preselili u Kikindu jer je Rosa dobila posao u livnici. Iako sam uvek pitao za njega, nismo se sreli sve do prošle godine i to sasvim slučajno na autobuskoj stanici, ispred perona sa kojeg obično polaze autobusi kikindskog „Autoprevoza“. Razgovarao je sa jednom devojkom. Čim je spomenuo rodno mesto, prišao sam bliže. Ona ga je upitala ima li koga tamo od rodbine, odgovorio je da ima.

– Moj pokojni otac imao je dvojicu braće i tri sestre. Neki su u inostranstvu. Ne znam ima li koga u selu, ne znam ko je od njih još živ. Nisam sa njima u kontaktu jer je to teška priča!

– A da li bi voleo da ih upoznaš? – upitala je devojka. Nije odmah odgovorio.

– Pa, voleo bih. Ali ne znam kako da učinim taj prvi korak!

Tada sam prišao, izvinio sam se što prekidam razgovor i upitao da li je on Rosin i sin pokojnog Milivoja. Rekoh da sam ja njihov bivši prvi komšija. Sećam se njegovog rođenja, prvih reči i prvih koraka. Tako smo se upoznali, sprijateljili. Tog popodneva svratio sam do njih. Ponovo sam video tetka Rosu. Još je bila i lepa i zdrava žena. Ispričala mi je dobar deo ove priče, ono što je znala. Na kraju reče da pozdravim roditelje i sve u kraju. Ne mrzi nikoga ali nema snage da dođe u selo. Otkako ga je napustila, sve je, hvala bogu, krenulo nabolje. Mile bi trebalo da obiđe rodbinu, da ih upozna, ali neka sam odluči kada će to da učini.

Ostalo sam čuo od Đure i Živane kada sam ih sreo na jednoj svadbi u Pančevu. Tu žive, imaju dve kćerke koje ne znaju istinu o tome kako su se njihovi roditelji upoznali. To su prećutali da bi priča bila lepša. Zvao sam više puta Mileta Čunakova da dođe u rodno selo, kao gost. Obradovaće mnoge ljude. Nije važno što je prošlo petnaest godina. Naprotiv, u pravi čas, odrastao je momak, sve zna i razume. Prvo se opirao ne objašnjavajući zašto to čini, a posle je pristao odlažući kratko putovanje. Sve dok nisam upitao:

– A očev grob? Umro je mlad i nesrećan. Mnogo smo ga voleli.

Došao je istoga dana.