Tugu lečim pićem

Oduvek sam bio praktičan i racionalan. Poštovao sam roditelje uzvraćajući im kako sam najbolje znao i umeo za to što su mi omogućili udoban život. Kada sam se prvi put zaljubio, zamalo da ih razočaram. Da se to ne bi desilo, prihvatio sam njihov savet i trudio sam se da zaboravim devojku koja i danas ima posebno mesto u mom srcu.

Moji snovi nikada nisu bili preterani. Po prirodi sam vrlo praktičan tip koji ne dozvoljava da mu ishitrene ideje poremete jasno zacrtani cilj. Moji roditelji su oduvek bili imućni ali su se, uprkos tome, trudili da moja sestra i ja ne postanemo snobovi. Na tome sam im danas zahvalan mada mi se čini da bih im dugovao još više zahvalnosti da ne moram da pišem ovu priču jer patim zbog nekih postupaka. Da su me naučili da budem opušten i da ne analiziram svaku situaciju do besvesti „da me neki loši ljudi ne bi izlevatili za pare“, danas bih bio drugi čovek. Bio bih srećan i sigurno ne bih, po ko zna koji put, bio prinuđen da kopam po uspomenama.

Rodio sam se u Lazarevcu gde sam završio osnovnu školu, a zatim upisao gimnaziju u centru Beograda. Prvih godinu dana srednje škole pamtim po svakodnevnom trčanju za busom i brojanju stanica koje su preostale na putu do škole i nazad, do kuće. Po nagovoru moje starije sestre Snežane, tata nam je po uspešno završenoj školskoj godini iznajmio mali stan na Zvezdari. Nije bio luksuzan, ali je bio dovoljno komforan da svako u svojoj sobi može da radi šta mu se prohte.

Samački život

Istina je da sam ja u svojoj sobi više učio, dok je Snežana u svoju dovodila jednu po jednu drugaricu, ali o tome tatu, naravno, nikada nisam obavestio. Pred Snežaninu veliku maturu, kada su danonoćna tračarenja sa drugaricama ostavila neizbrisiv trag na njenom, jedva dovoljnom, uspehu, otac je odlučio da je kazni povratkom u Lazarevac i poslom u našoj poslastičarnici, a meni je, zahvaljujući činjenici da sam odličnim završio razred, iznajmio jednosobni stan na Vračaru povećavši svotu namenjenu za džeparac. Poslušao sam njegov savet da budem štedljiv, da pazim sa kim se družim i da se trudim da ne narušim roditeljsko poverenje.
Lako sam se navikao na samački život. Mama mi je vikendom donosila klopu koju sam uredno raspoređivao za svaki dan u nedelji. Kako sam tokom trajanja nastave često ostajao bez apetita, novac nisam trošio čak ni za užinu. Retko sam izlazio ili, bolje reći, uopšte nisam poznavao noćni život Beograda.
Dok su moji ortaci iz razreda uveliko obilazili poznate diskoteke i splavove, ja sam sedeo kod kuće uz udžbenik ili TV. Nije da sam bio škrt, jednostavno nisam razumeo njihovu stalnu potrebu za islascima. Ali, kad su počeli da pričaju o devojkama koje su u trećoj godini gimnazije postale glavna tema naših muških razgovora, priznajem da sam se zainteresovao za te, gorepomenute, izlaske. U početku se nisam najbolje uklapao jer, pre svega, nisam pio i nisam pušio. Govorili su mi da se opustim, da je život jedan, ali me je, ma koliko da sam se trudio, proganjao jedan glasić koji je govorio da ne smem da budem bahat i da treba da mislim i na sutra.
Jedne večeri, kada mi je sasvim prekipelo zbog sopstvenog ustezanja ali i zbog nagovaranja mojih drugova, opustio sam se i napio kao zver. Ne znam koliko sam vinjaka popio, ali znam da sam sutradan jedva držao glavu na ramenima. Tada sam rekao sebi: nikada više. I zaista nisam, sve do pre četiri meseca.
Treću godinu gimnazije završio sam odličnim uspehom i odlučio sam da, s obzirom na to da sam mogao da biram, leto provedem u Beogradu.

Leto je krivo za sve

Nije bilo loše, za promenu, ne otići na more i osetiti čari beogradskih vrućina. Bio sam bezbrižan. Dane sam ispunjavao odlascima na Adu sa ortacima iz razreda koji su, kao i ja, ostali preko leta u gradu. Bilo je milina voziti se polupraznim busevima, ne juriti kroz mnoštvo sveta koji svakodnevno trči na posao i, napokon, ne sedeti nad knjigom koju bih, da sam otišao sa roditeljima na more, svakako morao da ponesem.
Krajem avgusta, dok sam zadovoljan posle celodnevnog provoda na Adi čekao bus, prišla mi je plavokosa devojka.
– Izvini – rekla je – imaš li upaljač?
– Nažalost, nemam – ukapirao sam da mi je prvi put u životu bilo žao što nisam pušač.
Nasmešila se u znak razumevanja i nastavila je da se osvrće pogledom tražeći nekog eventualnog pušača u blizini. Mehanički, i sam sam počeo da se osvrćem u potrazi za plamenom za kojim je vapila njena nezapaljena cigareta. Kada sam konačno primetio čoveka koji je pušio, nisam časio časa. Otrčao sam do njega, pripalio sam cigaretu i, boreći se s kašljem koji me je napao već prilikom povlačenja prvog dima, vratio sam se do one devojke.
– Izvoli – rekao sam sav zadihan.
Podignutih obrva, gledala me je nekoliko sekundi dok sam pokušavao da uspostavim normalno disanje.
– Nisam strastveni pušač da moraš toliko da se trudiš – rekla je. – Hvala ti.
– Nema na čemu – odgovorio sam. – Bilo mi je zadovoljstvo.
Zapalila je cigaretu o cigaretu, povukla je dim i vratila mi ono đubre kojim zamalo da se ugušim koji sekund pre. Mogao sam da je bacim, ali sam pomislio da bi bilo interesantnije glumiti pušača. Kad sam se ponovo zakašljao, rekla je da ne želi da se meša jer me ne poznaje, ali da primećuje da mi pušenje smeta. Dobrodošla mi je ta njena konstatacija jer sam već u sledećem trenutku rekao:
– Možda baš želim da se ti umešaš, pa zato namerno kašljem.
Nasmejala se tako da su svi okupljeni ljudi na stanici pogledali u nas, a ja sam, osećajući blam, molio Boga da se zemlja otvori i da me proguta.
– Izvini – rekla je brišući suze od smeha – nisam htela da ti se smejem, ali način na koji si to rekao, i izraz lica koji si složio, nisu mi ostavili drugu mogućnost. Izvini još jednom.
Šta sam mogao da kažem? Ispao sam debil. U trenutku kada sam pokušavao da iz malog mozga izvučem neku pametnu rečenicu koja bi me bar malo izvukla iz novonastale situacije, nežno je dodirnula moju ruku i rekla:
– Nemoj, molim te, da se ljutiš. Zaista nisam htela… Evo, u znak izvinjenja, vodim te na piće.
Ćutao sam misleći da će opet, na neki način, napraviti budalu od mene.
– Je l’ idemo? – upitala je nežno me opet dodirnuvši po ruci.
Dok mi je od njenog dodira lagana jeza prožimala telo, čuo sam sebe kako, kao u bunilu, govorim:
– Idemo na piće, ali dozvolićeš da ja platim.
– Samo opušteno – rekla je. – Za početak, ja sam Una.
– Drago mi je, Bojan.

Trčao sam za Unom

Od tog dana pa do prvog septembra saznao sam o sebi više nego za prethodnih osamnaest godina. Prvo i najvažnije, saznao sam da o životu pojma nemam, kao i da ono što sam mislio da je provod nema veze sa pravim uživanjem i zadovoljstvom. Tih dana, čini mi se, nisam spojio ni dva sata sna. Trčao sam sa Unom po gradu. Vukla me je na Kališ, pa na ludu vožnju u luna-park, i sve je začinjavala poljupcima koje ću pamtiti dok me bude. Pokazala mi je svoju kolekciju narukvica koje je sama pravila od konca, recitovala mi je pesme koje je napisala. Upoznala me je, kako je govorila, sa njoj najdražim ljudima, pokazala mi je kako da pivsku flašu bez problema otvorim viljuškom, ali i trik koji vešti ljudi primenjuju kad žele da piju, a neće da se napiju.
Upijao sam svaku njenu reč, uživao sam u svakom njenom pogledu, divio sam se svemu što zna i ume. Pomislio sam u jednom trenutku da bih lako mogao da zaboravim na sve obaveze koje me očekuju od prvog septembra samo ako bi ona to zahtevala. Imao sam dovoljno ušteđevine sa kojom nisam mogao da uradim ništo spektakularno, ali mesec-dva lagodnog života moglo je da nam bude zagarantovano tom sumom. Međutim, ona je bila izričita:
– Zezamo se dok se zezamo, kad počne škola, moraćemo da se saberemo. Biće sve drugačije, videćeš – rekla je.
Kada je došao taj prvi dan septembra i kada je razredna spektakularnim govorom predstavila novu učenicu koja će četvrtu godinu pohađati u našem razredu, nisam znao da li da se smejem ili da plačem od sreće.
– Ćao svima – rekla je moja plavokosa kratko. – Ja sam Una.
Pogledom je brzo preletela preko naših glava i spontano je sela na prvo upražnjeno mesto, iza mene.
To je, dakle ono njeno „biće drugačije“, mislio sam, samo je zaboravila da mi napomene da će biti još bolje. Do kraja prvog časa sedeo sam kao na ekserima. Nisam mogao da dočekam zvono pa da pred svima pokažem da je baš ona, Una, devojka u koju su se svi muškarci zagledali kada je ušla u učionicu a devojke počele da ljubomorno skupljaju usne, baš moja i samo moja devojka.
Do kraja prvog velikog odmora već je čitava gimnazija, od tetkica do profesora, znala da smo nas dvoje u vezi. Bio sam ponosan, srećan i važan što sam konačno imao nekoga kime mogu da se pohvalim pred društvom. Do kraja dana, kada se nekim čudom razredna opet pojavila u učionici, moja euforija nije spala.
– Bojane – rekla je razredna. – Primećujem da si danas veoma dobro raspoložen. Volela bih da vidim tvog oca.
– Mog oca? Zašto? – upitao sam zbunjeno. – Šta sam uradio?
– Nisi ništa… još, ali da ne bi uradio… Pozovi ga, molim te, važno je da ga vidim.
– Dobro – rekao sam.
Nekom ludom srećom, moj otac je toliko bio zauzet poslom do kraja oktobra da mu nije padalo na pamet da dolazi u školu i da razglaba sa razrednom, i to baš u završnoj godini kad problema, po pravilu, nije moglo da bude. Iskreno govoreći, taj njegovo posao bio mi je sasvim dobrodošao jer nisam primetio da sam za nepuna dva meseca uspeo da pojedine rubrike u dnevniku „zakitim“ kečevima, a one druge da ostavim potpuno prazne.
Na tromesečju me je razredna zvanično obavestila, pred celim odeljenjem, da će, ukoliko se moj otac ne pojavi u dogledno vreme, zahtevati da me ostave neocenjenog na kraju prvog polugodišta, što će značiti da ću morati na polaganje razrednog ispita jer sam u međuvremenu prikupio i užasan broj neopravdanih časova.

Vreme otrežnjenja

Posle višečasovnog predavanja koje mi je otac očitao pred celim kućnim savetom, odnosno pred sestrom i majkom, bilo je jasno da će stan na Vračaru otkazati istog sekunda, da ću zaboraviti na džeparac, ali i na Unu. Mogao sam da se protivim i da vičem da ću za koji mesec postati „svoj čovek“ i da neće više moći da me ucenjuje, mogao sam da kažem šta sam hteo, ali ipak sam morao da ispoštujem sve što je tražio od mene. Od stana na Vračaru nije mi bio problem da se odvojim, od džeparca još manje, ali od Une… I dalje je sedela iza mene ali, kao da je i ona prisustvovala predavanju moga oca, potpuno se povukla, otuđila se od mene.
Njenih ocena što se tiče, mogli su svi da joj pozavide, ali je isto kao i ja morala da napiše molbu nastavničkom veću da je zbog velikog broja neopravdanih časova ne izbace iz škole. Ukapirao sam, mada kasno, da je ona devojka koja može dobro da izbalansira i ljubav i obaveze, i da sam bar se u tom pogledu ugledao na nju, ne sumnjam da bismo i mnogo godina po završetku gimnazije bili zajedno. Ovako usledili su meseci mučenja. Nisam smeo da joj se obratim jer sam se plašio da bi samo jedan pogled u njene oči mogao da me vrati u period života koji sam, priznajem, najviše voleo. Poštovala je to moje „ignorisanje“ i nijednim gestom nije mi dala do znanja da nešto treba da učinim.
Do mature sam se „otkotrljao“ na teško stečenim trojkama i četvorkama, a kada je na red došlo matursko veče, bio sam odlučan da joj ponovo priđem i da joj objasnim svoje ponašanje. Međutim, nije mi se ukazala prilika, Una se nije pojavila.

Hoću da kažem: trudio sam se sve do pre četiri meseca kada je u moju kancelariju ušla Una, nekada moja Una.
Jedan pogled na nju, na njeno divno lice i plavu kosu, vratio me je deceniju unazad i bio sam spreman da kleknem pred njom.
– Izvini – rekla je ušavši u moju kancelariju – imaš li upaljač?
– Nemam, nažalost – odgovorio sam.
– Neke stvari se nikada ne promene, zar ne?
– Nažalost – ponovio sam kao omađijan dok mi je prijateljski stezala ruku.
Taj pozdrav vratio me je na autobusku stanicu, u onaj predivni avgustovski dan kada sam je prvi put sreo.
– E, Bojane, vreme je da se nešto promeni – rekla je tutnuvši mi neki paketić u ruke. – Ovo je praktičan poklon za tebe, od danas mog prvog saradnika.
Nisam znao o čemu govori a ona je, kao i uvek, „čitajući“ mi misli rekla:
– Od danas počinjem da radim u ovoj firmi. Biću u kancelariji do tvoje. Kada su mi rekli ko će mi biti najbliži saradnik, prvo mi je proletelo kroz glavu da ću na tebe moći da se oslonim bar kada je paljenje cigarete u pitanju. I, da te ne bih izlagala bespotrebnom trčanju i nasilnom pušenju, odlučih da ti poklonim upaljač.
– Pametno razmišljaš – rekao sam i pokušao da dodam: – Una, dugujem ti izvinjenje…
– Ništa mi ne duguješ, sve je u redu.
– Ali, zaista želim da ti objasnim…
– Bojane, nemoj – rekla je staloženo. – Bilo pa prošlo. Nadam se da ćemo moći da sarađujemo bez prisećanja na prošlost.
– Moći ćemo – rekao sam posle kratkog razmišljanja.