Ispovest DRAGANE OGNJENOVIĆ: Sa istinom je lakše

by | 15 novembra, 2009

Odrasla sam na Banovom brdu u Beogradu, u toplini i uz pažnju roditelja i u potpunoj bezbrižnosti dečjih maštarija. Moji roditelji nisu iz modnog biznisa. Vrlo rano su me naučili odgovornosti i važnosti komunikacije i da sve lepe i loše stvari najpre kažem njima.

dragana ognjenovicU tom smislu sam se osećala maksimalno zaštićeno jer sam u porodici imala oslonac, mnogo razumevanja i ljubavi. Danas, od saradnika i prijatelja očekujem da mi, ako se nešto što nije preterano lepo dogodi, to odmah i kažu. Uvek pomislim, ako se nešto loše desilo, bolje da problemima krenem u susret nego da mi privid lepog oduzme prostor i vreme u kome mogu da reagujem.

 

Igre s tkaninama
U ranom detinjstvu većinu slobodnog vremena volela sam da provodim kod kuće. Obožavala sam da se igram tkaninama. Moja mlađa sestra, totalno drugi tip, volela je da se igra sa drugaricama napolju. Sticajem okolnosti, pohađala sam nekoliko srednjih škola. Za mene pojam školski drug ima potpuno drugačije značenje, jer sam shvatila nakon svih ovih promena da sam išla u školu sa velikim brojem ljudi. Maturirala sam u XIII beogradskoj gimnaziji. Forma tadašnjeg školstva mi uopšte nije odgovarala. Bilo je dosta toga što me je zanimalo, a nije se nudilo u izboru predmeta.

 

Paralelne studije
Posle mature zbog dobrih ocena iz škole bilo je nekako najjednostavnije bilo da se upišem na Prirodno-matematički fakultet. Već prvog dana sam znala da to neće biti moj životni poziv. Posle godinu dana upisala sam Likovnu akademiju na kojoj sam konačno dobila priliku da istražujem znanja i veštine koji su me zanimali. Tada nisam htela lako da odustajem od započetih poslova, pa sam paralelno studirala i Prirodno-matematički fakultet i Likovnu akademiju. Iz sadašnje perspektive mislim da je takav napor bio potpuno bespotreban. Matematika mi je ostala u maglovitom sećanju. Danas se ne bih setila ni koliko je koren iz tri. Uživala sam u crtanju na Likovnoj akademiji, ali sam paralelno čitala i sve što je bilo vezano za dizajn jer sam znala da ću se kroz njega umetnički izražavati u životu.


Prva revija

Na prvoj godini Likovne akademije napravila sam svoju prvu reviju u SKC-u. Tada je bilo potrebno ispuniti mnoge profesionalne kriterijume da bi neko došao u priliku da predstavi svoj rad na tom mestu. Bojana Pejić, tadašnji urednik u SKC-u, dala mi je priliku. U organizaciji moje prve revije bilo je mnogo dobre volje i želje da se uvedu novine. Na reviji su, što je tada bilo neobično, radili šminker i frizer. Uglavnom su se do tada manekenke same šminkale, frizirale i nosile svoje cipele. Ovde smo imali sponzora za cipele. Bilo je svakojakih eksperimenata. Ipak, za jednu debitantsku reviju, sve je, na kraju dobro ispalo. Utisci ljudi sa tog događaja su mi otvorili mnoga poslovna vrata kasnije.

 

Devedesete
Nekako mi je uvek bilo jasno da ću za svoj posao morati da se pobrinem sopstvenim radom. Srećna okolnost je što nikada nisam ni podrazumevala situaciju u kojoj bi neko nešto trebalo da mi pokloni. Još samo jedna generacija pre mene radila je u velikim, situiranim firmama. S druge strane, mnogi su verovali da bi po izlasku sa akademije neko trebalo da se pobrine za njihovu budućnost. U devedesetim godinama se raspala država u kojoj smo živeli i s njom je i nestala udobnost, nestao je sistem vrednosti na koji smo navikli i infrastruktura poslovanja. Kada sam postala svesna toga, rešila sam da u posao krenem sama i stvorim sopstvenu robnu marku.

 

DO
U tim vremenima bilo je neobično da preduzeće i modna linija u isto vreme imaju nečije ime i prezime. Mnogi su me pitali šta znači to Dragana Ognjenović? Posle toga su uvek pitali za ime firme. Posao sam učila od početka. Čak i to da je potrebno prebrojati novac kada neko kupi neki komad odeće. Uvek i pre svega mi je bilo važno da neko sa uživanjem nosi ono šta sam napravila.

 

Moda i Srbija
Ambijent za bavljenje modom u suštinskom smislu u Srbiji skoro da ne postoji. Nedostaje strategije države prema proizvodnji uopšte, pa i tekstila, a onda i proizvodnje odeće sa potpisom nekog dizajnera. Nedostaju zakoni i poreski sistem koji bi stimulisao proizvodnju i ljude koji u njoj rade. Nedelje mode izgledaju kao promocija prodaje naših talenata. Žao mi je što se to dogodilo, jer smo inventivan i talentovan narod. Ne tako davno, skoro svaka kuća u Srbiji je imala šivaću mašinu. Zaboravili smo veštinu kojoj u kojoj smo bili odlični. Zanatski rad danas nije na ceni, pa se za njega skoro niko i ne obrazuje. Talentovanim ljudima je potrebna podrška u momentu kada grade karijeru, a ne priznanja kada se dokažu svojim delima. Tu država može da odigra značajnu ulogu.

Tekst u delovima preuzet sa Blic.r

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.