Categories Travel

Pitali smo svetskog putnika: Kako postati putnik i prestati biti turista?

Suštinska razlika između putnika i turiste je u tome što putnici vide ono što vide, a ne ono šta su došli da vide – to čine turisti! Putnici ne idu utabanim stazama, dopuštaju da ih grad zavede, ne nose mape i visoko vrednuju ekskluzivnost manje poznatog. Kako biti pravi putnik namernik, otkriva nam Momčilo Antonijević u svojoj knjizi Kako sam postao putnik i prestao da budem turista

 

“Turisti ne znaju gde su bili, putnici ne znaju kuda idu”, bila je prva velika istina koju je Momčilo Antonijević spoznao kada je rešio da postane putnik i prestane da bude turista. Momčilo je novinar, ekspert za lekovito bilje, doktorand kulturologije, kulinar, TV autor i svetski putnik koji ne propušta nijednu priliku da se otisne na Island ili Filipine, u Indiju, Izrael, Jermeniju, Gruziju, Kinu, Andaluziju, na Nepal, Svetu Goru, u Pariz ili Rim, baš kao i na Homolje, u Vlahovo ili u zatureno selo Drežnik. Njemu nije strano da stopira i kampuje, pa i da se izgubi na putu svojih avantura. Budući da je prošao zaista mnogo toga, donosi storiju kako da i mi učinimo isto…

KAKO JE SVE POČELO

“Krajem 2013. shvatio sam da je moj život dosadnjikav. Većina mojih prijatelja ne bi se složila sa tim, ali džaba. Ja znam. Nema tu velikih, zabavnih avantura koje se pamte, prepričavaju, pomoću kojih se muvaju devojke i pronalazi inspiracija za pisanje. Zato sam odlučio da sebi zadam zadatak koji će to promeniti: igraću malo na ivici sopstvene zone komfora. Probaću nešto što dosad nisam hteo ili smeo. Za početak, odabrao sam nešto lako i zabavno, ali ipak izazovno. Neko voli da jede, neko da kuva, neko da duva ili pije, neko da radi sklekove. Neko voli seks, neko novac, neko voli da uvek bude u pravu. Ja volim putovanja. Nije da ne volim i sve nabrojano, ali za putovanja živim. Možda zato što su putovanja prava prilika za isprobavanje novih jela i lokalnog piva, upoznavanje novih fantastičnih ljudi. Na njima se obično i mnogo hoda ili pliva, a i šanse za neobavezujući seks (ponekad i za prave romanse) uglavnom su veće nego kod kuće. Pre svega, putujući učimo da nismo jedini ni najpametniji.

TRI KLJUČNA PRAVILA

Prema mojoj definiciji, putovanja su za mene oduvek bila avantura, ali tada sam odlučio da to nije dovoljno, te sam usvojio nekoliko novih pravila: 1. Na sledeće putovanje krećem sam (što nikada nisam). 2. Putovaću sa vrlo malo novca, i to negde daleko (za šta će vam pored čvrste odluke biti potrebna i sreća, ali i snalažljivost). 3. Neću ići u hotel, a ni kod prijatelja. Dok sam smišljao ova pravila, setio sam se Borhesovoh poetskog testamenta u kome osamdesetpetogodišnji pisac kaže: ‘Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim, bio bih manji čistunac. Više bih se izlagao opasnostima, više putovao, više sutona posmatrao, na više se planina popeo, više reka preplivao. Išao bih na mesta na koja nikada nisam išao, jeo bih manje pasulja, a više sladoleda, imao više stvarnih, a manje izmišljenih, problema. Ja sam bio jedan od onih što nikada nikuda nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana, padobrana, a kad bih ponovo mogao da živim, putovao bih lakši.’ Odlučio sam da ne pravim Borhesovu grešku, prtljag će mi biti krajnje minimalan. Pravila su uspostavljena i avantura može da počne…

PRVA STANICA – IZRAEL

Getty Images

Na put sam pošao u organizaciji Companionse udruženja, koje je osnovalo nekoliko mladih strastvenih putnika. Oni sami planiraju putovanja i ne treba im vodič – bitno je samo da se oformi grupa, jer na taj način se dobijaju značajni popusti. U njihovoj ponudi pisalo je Četri dana u Tel Avivu, tri u Jerusalimu, smeštaj i avionska karta za 200 evra i – odmah sam se upecao! Tel Aviv me je podsetio na Barselonu ili Solun. Sa terase se vidi Sredzemno more, palme i Karmel pijaca, gde možete popiti sveže ceđeni sok od nara i pojesti odličan falafel za 13 šekela. U neposrednoj blizini je i Jemenitska četvrt, gde se iz malih kućica koje podsećaju na seoske kolibe često može čuti pesma (za Jemenite kažu da su veoma muzikalni). Šetnja promenadom pored mora idealna je za prvo upoznavanje s Tel Avivom. Modernim, čistim ulicama okruženim blistavo belim zgradama šetaju se nasmejani ljudi. Niko ne viče. Niko ne trubi iz autombolila. Gotovo svi govore engleski. Vazduh je iznenađujuće čist. Kada iz Tel Aviva, kosmopolitske metropole, stignete u Jerusalim, jedan od najstarijih naseljenih gradova na svetu, zapitate se kako je moguće da se dva mesta udaljena nepunih sat vremena vožnje toliko razlikuju. Religija je u Jerusalimu na prvom mestu, a stari grad je podeljen na četvrti – hrišćansku, jevrejsku, jermensku i muslimansku. Položio sam čelo na Hristov grob i satima posle toga osećao sa neopisiv mir za koji se nadam da ću uvek uspeti da prizovem u sećanje u nekim budućim burnim i naoko bezizlaznim situacijama. Osim toga, upoznao sam divne ljude. Video fantastična mesta. Ceo Izrael je fantastičan – živi dokaz da se pustinja može pretvoriti u lepu zemlju.

“ČLANSKA KARTA” ZA JEFTINE ARANŽMANE

Da biste putovali sa companionsima, trebalo bi prvo da postanete njihov kompanjon. Logično. Neophodno je da vas preporuči neko ko već nosi tu titulu osvedočenog svetskog putnika. Nakon toga, morate napraviti lični profil na njihovom sajtu i odgovoriti na mnogo, na prvi pogled neobičnih, pitanja poput: Da li ste spremni da na aerodromu čekate na let i po osam-devet sati? Osećate li se ugroženo u nepoznatoj zemlji? Da li vam je problem da delite iznajmljeni stan s nepoznatim ljudima? Volite li sami da se obavestite o lokalnim znamenitostima, običajima i kulturi ili vam je, ipak, draže da vam to sažvaće turistički vodič? Da li ste spremni da stopirate ili kampujete u stranoj zemlji? Kako se pitanja nižu, bićete sve sigurniji da radite pravu stvar!

PUT U INDIJU: LEKCIJA STRPLJENJE

Getty Images

U Indiji se niko ne nervira. Nikada. Ako upadnete u zamku i počnete da obraćate pažnju na sitnice koje bi vas kod kuće sigurno izbacile iz takta, gotovi ste. Indiju možete baš da volite ili baš da ne volite, ali jedno je sigurno – ‘istrešće vas iz gaća’ još na aerodromu. Nama sa Zapada veoma su neobične, egzotične, čak bizarne neke stvari koje Indusi naprosto podrazumevaju. A njima je, sa druge strane, neobično zašto neko pravi toliku frku oko jedne delimično štorkave čaše u restoranu. Njima je sasvim normalno da hranu koju naručite dobijete nekada za pola sata, a nekada i za dva. Dakle, lekcija broj 1. u Indiji glasi: opusti se i uživaj, kosmos je na tvojoj strani. Lekcija broj 2. ima veoma veliku praktičnu vrednost: u restoran se ide kad još nisi ogladneo. Lekcija broj 3 kaže: ne idi u restoransku kuhinju u Indiji, život u iluziji je lakši. Većina restoranskih kuhinja tamo nikada ne bi prošla evropsku sanitarnu kontrolu. Ako samo malo povedete računa i jedete isključivo termički obrađenu hranu, uživaćete u fantastičnoj indijskoj kuhinji.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA