Pitali smo psihoanalitičarku: Šta je ono što žene ne bi trebalo da zaborave?

by | 11 marta, 2022
što žene

Verujući u to da osmi mart ne sme biti jedini datum kada se razmišlja i piše o ženama, o našem fizičkom, ali i mentalnom zdravlju, zapitali smo se šta je to što žene nikada ne bi trebalo da izgube iz vida?  Odgovor smo dobili od stručnjakinje Doktok platforme za besplatne zdravstvene konsultacije.

Piše: Vesna Brzev Ćurčić, specijalistkinja medicinske psihologije, psihoanalitičarka

Ne zaboravi, lepo je biti žena!



Da li vas je ovo podsetilo na čuvenu rečenicu Gertrude Stajn iz 1913. godine: „Ruža je ruža je ruža”, kao deo njene pesme Sveta Emili. Korišćena je mnogo puta, citirana, tumačena, a u osnovi podrazumeva da su stvari onakve kakve jesu.

Kada upotrebimo imenicu žena, javljaju se brojne, uglavnom slične asocijacije na tu reč. Jedinstveno za sve te asocijacije je da je žena – žena, sa svim atributima, kao i pozitivnim ili negativnim konotacijama koje ta imenica nosi.

Da ne idemo u daleku istoriju i kroz šta su sve žene prolazile. Neke stvari se ipak ne menjaju, npr. roditeljstvo, prijateljstvo, privrženost porodici porekla i sopstvenoj, potreba da budu socijalno vidljivije, obrazovanije, samostalnije, rodoljubive. Kada bismo zavirili u porodične istorije i preistorije žena, našle bi se tu i ratnice, osvajačice, vladarke, požrtvovane majke, negovateljice, monahinje, ratarke, lekarke, učiteljice, finansijske savetnice, avijatičarke, manekenke, ali i profesionalne ispijačice prepodnevnih kafa, žena sa idejom da je dovoljno što su žene… Sve su to bile, a i danas su – žene.

Šta je onda različito? Npr. više ne važi predrasuda da su lepe žene glupe i obratno. Potom, da negovane žene ne brinu o svojim porodicama. Besmislica! Ako piju kafu sa svojim drugaricama, sigurno ogovaraju. O, užasa! Činjenica da su žene danas daleko samostalnije, ekonomski, emocionalno, sa većom seksualnom slobodom, većim pravima u društvu (kako je to krvava borba bila), slobodne da odlučuju o svom životu, svom zdravlju, svom naraštaju, svom izgledu i pravu na sve moguće izbore u životu. Spisak ovim nije iscrpljen.

Reklo bi se da je današnjim ženama lakše. Hm, zavisi iz kog ugla se na to gleda. Stojeći u istoj vrsti sa muškarcima, kao da smo malo zaboravile na to da život nije test izdržljivosti, maraton gde je važno stići prvi, bojno polje sa kog se ne sme uteći, da smo baš u svemu istovetni. Možda i jesmo, ali da li je to baš neophodno i da li to znači da ako kažemo da nešto ne možemo, ne umemo ili eto, nećemo, to utiče na sliku o nama kao ženama?

Žena danas može, ako hoće, da menja gumice na slavinama, popravlja brave, otpušava vodovodnu cev ispod sudopere, nosi teret iz prodavnice, ustaje nebrojeno puta noću jer dete plače ili mu je dosadno (stvarno, nekada plaču iz čiste dosade, malo bi da se druže), smišlja recepte za kolače, operiše pluća u sali stojeći na nogama duže od jednog radnog vremena, neguje, upravlja velikom kompanijom, bavi se aktivno politikom, osvaja sportske medalje, brine o migrantima, piše…

Šta žena ne bi trebalo da zaboravi? Upravo to da je žena. Da nađe vremena u vremenu koga nema, da preventivno poseti lekara, obrati pažnju ne samo na bol koji ne razume, nego i na svoje emocionalno stanje, prihvati da ne treba da stigne svuda i na svako mesto, poneguje svoj izgled sebe radi, ne drugih radi. Sjajna opaska da žena posle četrdesete ne treba da koristi ogledalo nego izlog zapravo je više tužna nego smešna. O tome se i radi. Ogledalo služi da se zaista u njemu pogledamo, ne kao Snežanina maćeha (groznog li imena), nego kao ono što smo mi. Izrastak u kosi, podočnjaci, osmeh koji se izgubio ili pretvorio u grimasu, pokazatelji su da je vreme za nas – žene.

Nije samo 8. mart dan kada i mi same treba da se setimo ko smo. To što su ulice prepune cveća i što u već sitne sate neko kući nosi kaktus, poslednju biljku iz komšijske cvećare svojoj partnerki, nije pokazatelj brige o nama. Ili priznanja. Očekivanje priznanja je prilično maglovita stvar, posebno kada ga dobijamo jednom godišnje. Ali, kako da očekujemo priznanje od drugih ako same nismo svesne svoje uloge i značaja, ne samo u životima onih oko nas, nego i u našim životima?

Uputstvo iz aviona, o tome kome se prvo stavlja maska, velika je životna lekcija. Ako nama nije dobro, ako smo tužne, nezadovoljne, neostvarene, nesrećne, ne može da bude dobro ni onima oko nas. Ovo nije sebično, egoistično ili narcisistično. Ovo je uputstvo ne samo za 21. vek, nego i za vekove koji dolaze. Da ne zaboravimo na decu, kafu sa drugaricom, lekara, frizera, novu knjigu i dobro obavljen posao. Da ne zaboravimo da – žena je žena je žena. Ima li ičeg lepšeg od toga?

Savetuje vas VESNA BRZEV ĆURČIĆ, specijalistkinja medicinske psihologije, psihoanalitičarka

Stručnjakinja sa 46 godina kliničke prakse, Vesna Brzev Čurčić je radila u KBC Dr Dragiša Mišović, a sada u Savetovalištu Psihološki krugovi u Beogradu. Radni vek posvetila je radu s mladima, a sada i sa starijim uzrastom. Bavi se prevencijom nasilja nad decom i mladima i radi sa žrtvama nasilja. Ima više od 90 objavljenih stručnih radova. Koautorka je tri monografije. Bila je saradnica Politikinog zabavnika, Bazara, Elle-a i sada Lilly magazina i portala Tosamja.rs. Autorka je nekoliko profesionalnih scenarija za TV serijale o mladima.

Pročitajte i… „Pod stresom sam, šta da radim?“ Potražili smo savet stručnjaka

 

Anastasiia Shevchenko via Pexels

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.