Pitali smo psihoanalitičara: Kako pomoći detetu da prevaziđe anksioznost izazvanu pandemijom?

by | 24 septembra, 2021
Anksioznost izazvana pandemijom

Anksioznost izazvana pandemijom kod dece – veliki je problem današnjice. Posebno je to izraženo ovih dana, tačnije, od početka školske godine, otkako je sve više dece zaraženo COVID-om 19. Informacije o drugarima koji su oboleli od COVID-a 19 i prelazak na onlajn nastavu kod osetljivije dece mogu stvoriti utisak neizvesnosti i pojačati anksioznost. Odgovor na pitanje „šta možemo preduzeti da pomognemo svom detetu“ i ovog petka donosimo u saradnji sa stručnjacima Doktok platforme za besplatne zdravstvene konsultacije.

Piše: Jasmina Vrbaški, psihološkinja. Specijalistkinja je medicinske psihologije, psihoanalitičarka Psihoanalitičkog društva Srbije. Radila 10 godina u Institutu za mentalno zdravlje. Trenutno živi i radi u Italiji.

Pandemija, razne katastrofe (elementarne nepogode, ratovi, prisilne migracije) kao i individualni traumatični događaji (smrt bliske osobe, razvod roditelja, gubitak posla…) izazovi su za psihološko funkcionisanje svakog pojedinca, a naročito za decu i adolescente.

Kako anksioznost može da se ispolji

Deca i adolescenti koji su tokom života imali bolne separacije, gubitke bliskih osoba ili hospitalizacije suočavaju se s većim izazovima u suočavanju s anksioznošću i strahom koje nosi pandemija. Neka deca će se povući, neće znati kako da objasne svoja osećanja i biće im teško da se povežu sa tekućom situacijom. Neka deca će biti plačljiva, teže se uspavljivati ili se buditi noću. Adolescenti mogu da ili postanu izrazito zavisni od odraslih ili da nekritično i impulsivno traže nezavisnost kroz ulaženje u rizične situacije, negirajući tako opasnost pandemije.

U kojoj meri će dete biti anksiozno tokom pandemije zavisi od njegovih ranijih traumatskih iskustava, kao i ranih kapaciteta za suočavanje sa stresom izgrađenih kroz odnos sa majkom u najranijem uzrastu.

Kako da pomognemo detetu

Načini da se detetu pomogne su: strpljenje i smirenost. Dakle, ne evakuisati svoje strahove i paniku u dete. Otvoren razgovor, prilagođen uzrastu koji će dati odgovore na dečja pitanja, tokom kog odrasli može biti psihološki i emocionalno prisutan da čuje dete i da ga razume. Zatim, važno je davanje poruke da su tu odrasli, da oni misle o tome kako da reše situaciju i da će u tome uspeti, ali da je neophodno vreme.

Osećanje sigurnosti i poverenja u svet odraslih, u autoritete, u institucije gradi se vrlo rano, u najranijem odnosu sa majkom. To bazično poverenje je osnova svih kasnijih suočavanja sa nepredvidivim traumatičnim situacijama.

Dominantna emocija tokom nepredvidivih i katastrofičnih događaja je upravo nemoć, osećanje nemoći i anksioznosti kod odraslih. Roditelji ne moraju da znaju sve odgovore i normalno je da se plaše, ali je važno da prihvataju da su oni taj svet odraslih koji treba da pruži detetu i adolescentu utehu, nadu i doživljaj da ipak postoji neka struktura u svakodnevnici, neka predvidivost i neka snaga odraslih da se suoče sa neizvesnošću i daju osećaj sigurnosti.

Veoma je važno, koliko god da su odrasli preplavljeni strepnjom i brigom, da to ne prenose na dete i adolescenta.

Slušajte svoje dete i razgovarajte s njim

Odrasli treba da budu spremni da strpljivo, smireno, odmereno i verbalno podele sa svojom decom ono što se dešava, jer najgora je tišina puna napetosti i strepnje, neverbalna atmosfera terora neizvesnosti, kada dete oseća roditeljeve emocije, ali ne zna kako da ih razume, ne zna šta one znače, nego ostanu sirove i neobrađene. To otvara prostor raznim katastrofičnim fantazijama i scenarijima koje dete proživljava. Zato je važno da roditelj sluša svoje dete i da s njim razgovara.

Osmislite svakodnevne rutine

Osim toga, važno je da postoji svakodnevna rutina u koju su uključeni i deca i adolescenti, što u kućnim obavezama, odlasku u park, vremenu kada se bude ili idu da spavaju, jer to vraća osećaj moći i sigurnosti. Ta rutina unosi mir, daje poruku da je svet predvidiv, samim tim da je siguran i da ipak postoji neko osećanje moći i kontrole nad situacijom.

Kod mlađe dece svakodnevne rutine od vremena kada se bude ili spavaju, kada se jede ili ide u park, daju poruku da roditelji čuvaju taj spoljašnji svet da ne izmakne kontroli. Rutina daje smisao izolaciji, kompenzuje neodlazak u školu koji je takođe rutinski i daje smisao danu koji često može da sklizne kod adolescenata u besmisleni bezvremeni vakum.

Uvek mora da postoji nada

Važno je i da postoji nada, da se vrati u sećanjima na ranije traumatične i stresne situacije i na činjenicu da su prošle. Kao i da dete i adolescent poveruju da odrasli radi sve da zaštite porodicu i da ceo svet radi na tome da se okonča pandemija. Bez ulivanja lažnih nada, kroz prognoze kada. U redu je i ne znati, ali je važna poruka da će proći.

Podstaknite radoznalost i istraživački duh

Mlađoj deci treba otvoriti prostor da pitaju sve što ih interesuje i plaši vezano za pandemiju, dakle treba podržati radoznalost i njihov istraživački duh. To postaje onda teritorija o kojoj može da se sazna, a ne teritorija u koju ne sme da se uđe. Mlađa deca će imati tendenciju da pitaju više puta možda svaki dan ista pitanja vezana za pandemiju, ali to je kao kada traže da im se iznova ispriča neka strašna bajka, jer što se više ponavlja, više se strahom ovladava.

Ako je možda prisutna neka repetitivna dečija igra u kojoj se vidi da se dete muči sa osećanjima vezanim za pandemiju, učestvovati u igri i pokušati povezati ono što ona predstavlja sa detetovim osećanjima. Ili jednostavno samo biti tu, ali prisutan. Možda sa adolescentom otvoriti prostor za razgovor, čuti njegovo mišljenje, saslušati njegovo shvatanje situacije i predviđanja, jednostavno staviti osećanja iskreno i otvoreno da postoje.

Pročitajte i… Lenguišing – osećanje 2021: Kako ga prepoznati i izaći s njim na kraj?

Ron Lach via Pexels

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.