Nepodnošljiva lakoća postojanja

by | 19 aprila, 2009

psihoDa li ste se ikad zapitali šta je to što nas pokreće da se bezgranično dajemo svojim bližnjima, ili, pak, da bezuslovno zahtevamo nešto od njih? Kako naći meru u traženju i primanju tuđih emocija, brižnosti i razumevanja… Evo nekoliko primera iz života i odgovora stručnjaka.

 

Pismo čitateljke: Odrasla sam u porodici u kojoj se sve deli – radosti, tuge, obaveze, bez mnogo reči, pompe ili naredbi, pa sam pretpostavila da će tako biti i kada se budem udala i zasnovala sopstvenu porodicu. Međutim, u jednom trenutku sam shvatila da sam „natovarila“ sebi previše obaveza, koje mi nekad teže a nekad lakše „padaju“. Sve češće osećam da gubim prostor u kojem postojim samo ja i moje potrebe. Imam utisak da bi se sve raspalo u trenutku kada bih se, maker nakratko, odvojila od kuće, od dece i njihovih potreba, jer sam ih navikla da uvek mogu da računaju na mene. Plašim se da sam zaboravila da postojim i kao individua, kao „osoba za sebe“.


Priča iz ordinacije: Klijent je na psihoterapiji zbog toga što je neraspoložen, zbog besa, tuge i griže savesti koju oseća zbog potrebe da donosi samostalne odluke u porodičnom biznisu koji vodi zajedno sa roditeljima. Deluje vrlo razumno, veruje da možda ponekad i da pogreši u proceni, ali želi da ima pravo na sopstvene greške. Međutim, iako je vrlo često postizao uspehe u poslu, roditelji ga i dalje kontrolišu.


Priča iz života: Moja prijateljica je celoga života bila „dobra devojčica“, „dobar đak“, „dobra drugarica“, osoba od poverenja. Jednostavno, svi su uvek mogli da se oslone na nju. Vremenom je, u krugu svojih prijatelja, postala simbol predanosti i požrtvovanosti. Zbog posvećenosti bratu i porodici, nije studirala, a kada se udala, stalno je bila razapeta između dece, braka i primarne porodice. Nakon svakog „opredeljivanja“ za potrebe jedne od „stranaka“, upadala je u kliničku depresiju. Sve češće je razmišljala o tome da njen život nema smisla, da je neostvarena kao osoba, da ništa ne vredi zbog toga što je izneverila „druge“, da je „nesposobna“ i da bliske osobe ne mogu da računaju na nju.

 

Postoje ljudi koji beže od obaveza, ali i oni koji srljaju u njih. To je, verovatno, još jedna od kosmičkih ravnoteža koja teži da samu sebe stvori, ali i razori. Zavisnički odnosi među ljudima uvek se zasnivaju na zavisničkim potrebama obeju strana. Ni „spasilac“ ni „žrtva“ ne mogu postojati u takvom obliku samostalno, niti bez „nevolje“ ili „progonitelja“ – oni samo u međusobnom odnosu zauzimaju svoje pozicije. Jedino tada „igra može da počne“!

Kako odoleti iskušenju?
Zavisnost od drugih ljudi, u manjoj ili većoj meri, karakteriše svako ljudsko biće. Potreba da budemo u inetrakciji i relaciji sa okolinom pokreće nas i definiše kao pripadnike ljudske vrste. Retko kada je jednostavno proceniti ko je zavisna ličnost, takve pozicije često „šaltaju“ sa jednog učesnika na drugog, ili trećeg, a između spasioca i žrtve zasnivaju se komplikovani zavisni odnosi… Oni koji su skloni da se daju, lako će se upecati, kao i oni kojima treba spasilac. Ko se ne bi „primio“ kada mu mama ponudi da uradi domaći zadatak umesto njega, drugarica da prepriča lektiru, ili, kako odoleti onima koji ponude razne usluge iz „sive zone psihologije“, ali i etike, koje nam pružaju zaklon od neke nevolje, muke ili teskobe… Retki su oni koji jasno znaju koje su njihove psihološke pozicije, potrebe i stavovi, koji umeju jasno da razlikuju odnose sa prijateljima, partnerom i kolegama. S druge strane, nalaze se oni koji ponudu da im se pomogne ili učini neka usluga vide kao izraz naklonosti, ili kao sasvim zgodnu priliku da izbegnu gnjavažu!
Zavisničke crte ličnosti nisu uvek jasno prepoznatljive, mada se neke daju „lako pročitati“, jer pokazuju nesamostalnost, zahtevnost i nespremnost da se uloži trud. Ali, postoji i druga strana, na kojoj su oni koji su tu da se ponude, poture, podmetnu ili nametnu. Spremnost ili potreba da na sebe preuzmemo obaveze koje nam po „automatizmu“ ne pripadaju, nije uvek garancija da pripadamo grupi zrelih, niti da smo autentično spremni da prihvatimo odgovornost za posledice svog uplitanja i uticaja. Upravo to ljudske relacije čini tako komplikovanim, raznovrsnim, bogatim, bolnim i teškim…


„Pozorište u kući“

Uloge koje „igramo“ tokom života nejčešće ne biramo sami. Mnoge dobijamo još i pre nego što se rodimo, jer se prenose kroz generacije, a neke nam prikače i tokom odrastanja u krugu porodice, u zavisnosti od širih relacija u koje smo se, svojim rođenjem, „umetnuli“, kao i od oblika ravnoteže koju smo narušili… Nekima od nas životni obrazac predodređen je redosledom rođenja u porodici, ili ključnu ulogu odigraju neki usputni događaji koji zadese porodicu, a od koje, po zakonima prirode, zavisi nejač. Skoro da je uobičajen obrazac da jedno dete dobija ulogu „odgovornog“ za ostalu decu, bilo da je najstarije, najjače, bilo da se prikači na neki kulturološki streotip: „brat pazi sestru“, „žensko dete da bude u senci muškog“, „jače i zdravije da brine i štiti slabije i bolesnije“… Time se detetu navaljuje ogroman teret odgovornosti, ali ne samo prema jednoj osobi – on je „uvek spremni spasilac bližnjih“ koji (a da toga nije ni svestan) živi po „ugrađenom“ obrascu, kao da je dresiran ili kodiran.

Šta nas to pokreće?
Takve uloge deca nastavljaju da igraju i kada odrastu, birajući partnere, prijatelje i zanimanja koja će ih učvrstiti u toj poziciji.
Motivi koji stoje iza spremnosti da se brzo uvučemo u nečije obaveze mogu biti šaroliki, jasni, svima dobro znani, usvojeni „zdravo za gotovo“, ali i podsvesni, automatizovani. Neke osobe uživaju u moći koju imaju utičući na tuđe živote, u kontroli koju uspostavljaju nad drugima i u njihovoj zavisnosti od njih. Drugi, pak, podsvesno „opravdavaju“ svoje postojanje i maskiraju nisko samopoštovanje, dokazuju svoju vrednost u koju i sami sumnjaju. Treća grupa takvim ponašanjem potvrđuje sebi da postoji, četvrti vode sizifovsku bitku za konačno iskupljenje, slobodu i samostalnost…

Neprestana igra
Da li ovo znači da osobe koje pomažu drugima imaju u sebi malo ili nimalo plemenitih motiva? Naravno da ne! Pre će biti da se, u besomučnom davanju i pružanju pomoći, lako zaboravi ko je spasilac a ko žrtva! Znači da nije zgoreg preispitati sebe kada dajemo, ali i kada uzimamo, i zamisliti se nad onima koji nam nešto nude, koliko dobijamo ili gubimo… Ono što dugujemo i sebi i ljudima koji nas okružuju jeste da im damo šansu da se iskažu, šansu da greše, uče i ispravljaju svoje pogreške. Plemenitost može krasiti naša dela, naši motivi mogu ostati tajna i nama samima, i tek ponekad nam stigne „račun“ za preteranu revnost… Kao u priči naših čitateljki koje su postale „nezamenljive“, jedna i ne razmišljajući u šta se upušta, a druga jer smatra da „nema prava“ drugačije da postoji osim da stalno dobija potvrdu da je „važna“ i da „zaslužuje“ da bude voljena. Ova razmišljanja posvećujem svima onima koji smatraju da ne smeju da dozvole sebi male potrebe, svoj kutak i svoja lična zadovoljstva, koji ne umeju da uživaju kada se posvete samo sebi, jer su se sasvim predali i prepustili životima drugih ljudi.

dr Mirjana Milović-Tatarević, psihijatar

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.