Ovako se razvija psiha deteta…

by | 13 septembra, 2013

Roditelji uglavnom obraćaju pažnju na fiziološki razvoj deteta: pamte datum kada je prohodalo, sećaju se slatkog puzanja i prvih pokušaja da se osloni na nožice… Međutim, jednako su važne i faze psihičkog sazrevanja dece…

psiha1

Kada je o psihičkom razvoju beba reč, neophodno je odmah raskrstiti sa starom zabludom da deca na svet dolaze kao prazne table koje postepeno treba ispisivati utiscima, slikama, doživljajima, a potom iskustvom, znanjem i osećanjima.

Istina je zapravo suprotna – bebe dolaze na svet pune iskustava i sećanja na svoj boravak u maminom stomaku: čule su mamin smeh, zapamtile boju očevog glasa, uživale u otkucajima majčinog srca, proživljavale njene strahove i strepnje u vezi sa ishodom porođaja, ali i mnoge druge. Osetile su toplinu ruke spuštene na stomak i još mnogo, mnogo toga. Nakon rođenja, psihički razvoj deteta prolazi kroz nekoliko tipičnih faza o kojima će ovde biti reč.

Faza do prvog osmeha

Ova faza traje od rođenja do pojave prvog pravog osmeha, jer tek tada možemo da zaključimo da dete počinje da pravi razliku između sebe i majke. Do tada je sebe i majku doživljavalo kao jednu osobu. Ovaj osmeh predstavlja znak da beba postaje svesna svog okruženja, shvata da postoje oči majke koje je nežno gledaju i usne koje joj nešto lepo tepaju i govore. Ovaj period završava se u trećem mesecu bebinog života, a malo potom javljaju se tzv. anaklitički strahovi.

Prvi strahovi

Dete je svesno likova iz svog okruženja koje često susreće, pa je na njih i naviklo. Međutim, strahovi se javljaju prilikom susreta sa nepoznatim osobama. Sva deca reaguju na pojavu stranaca, neka u većoj, a neka u manjoj meri, ali to ne treba da brine roditelje. Naročito ne treba da donose zaključke o tome da je beba netrpeljiva prema gostima, nedruželjubiva i slično.

Ukoliko se osobe koje dete ne poznaje, što je veoma često, preterano ushite videvši bebu i počnu da je dodiruju, podižu i grle, reakcija bebe biće naročito burna. Ovakva reakcija sasvim je normalna, a majka treba da uteši i umiri bebu, pruži joj sigurnost u zagrljaju i pusti je da se privikne na gosta. Apsolutno je pogrešno prisiljavati bebu da bude prisna s neznancem, te mu je gurati u krilo, zagrljaj i slično. U uzrastu od šest do osam meseci javlja se strah, što je sasvim normalna i prolazna pojava. Dete se jednostavno plaši novog jer mu je nepoznato.

„Ne“ faza

Oko petnaestog meseca života deca već pomalo hodaju, izgovaraju reči, uveliko se smeju i ulaze u tzv. „ne“ fazu: ljupko malo stvorenje tako odsečno i samouvereno izgovara „ne“, stavljajući do znanja svima da je to „ne“ apsolutno i nepromenjivo. Treba naglasiti da ovo „ne“ zaista to i znači, i nije puko ponavljanje reči koju je dete čulo bezbroj puta.

U ovoj fazi dete ne samo da će odbijati da učini ono što se od njega traži, već će upravo raditi suprotno, tek da proveri do koje granice može da ide. Roditelji su u pravu kada kažu da dete radi suprotno, mada zna da tako ne treba, ali nisu u pravu kada kažu da su deca bezobrazna. Nisu bezobrazna, samo uče i treba ih pustiti da to rade. Ova faza završava se do druge godine života ili nešto malo kasnije, i ma koliko se činila nepodnošljivom, ona je normalna i neophodna faza u životu svakog čoveka. Objašnjavanje, doslednost i saglasnost zlatno su pravilo za roditelje dece ovog uzrasta.

Faza „ogledala“

Dete ovladava zamenicom „ja“ u uzrastu oko druge godine. Do sada je o sebi govorilo kao o trećem licu i koristilo je svoje ime, npr.: „Miša se kupa“. Sada umesto Miša kaže: „Ja se kupam“. Ovo je faza sticanja integriteta i individualnosti. Dete je ličnost svesna sebe, svojih potreba, želja, namera… Ono zna šta hoće da jede, a šta neće, tačno zna da li želi nešto da obuče ili ne, zna gde mu se ide, a gde ne. Takođe, pojedine boje i oblike voli, i lepo zna da kaže koju igračku želi da ima.

Edipalna faza

Negde oko treće godine deca ulaze u fazu u kojoj polako počinju da prave polne razlike. Oni upoznaju svoju polnost, ali i polnost druge strane. Dečaci shvataju da se razlikuju od devojčica i obratno. Ovo prihvatanje različitosti ujedno je i prihvatanje realnosti. Dete shvata da nije centar sveta i da ne može da ima sve što poželi.

Tada, na primer, shvata da mama nije samo njegova. Pokazujući interesovanje za seksualnost, deca postavljaju različita, često nezgodna pitanja i susreću se sa zabranama koje jednostavno moraju da prihvate. Dečak će, na primer, da shvati da mama nije samo njegova, a devojčica to da tata neće biti njen princ, a ona njegova princeza jednom kada poraste. Ova faza naziva se edipalnom i traje do pete-šeste godine života.

Ono što je veoma važno za roditelje jeste to da treba ovu fazu da prihvate kao apsolutno normalnu i da na pitanja svoje dece odgavaraju iskreno i tačno, koristeći pri tom objašnjenja i reči primerene uzrastu deteta. Dete će, na primer, pitati kako je došlo na svet. Stare priče o rodama i kupusu su ovde suvišne. Detetu treba objasniti da se tata i mama vole, da imaju potrebu da se zagrle, poljube, da se iz njihove ljubavi začne dete koje raste u maminom stomaku…

Konačno, postoje lepe knjige i slikovnice u kojima su na detetu razumljiv način objašnjene ove delikatne teme. Inače, u edipalnoj fazi deca počinju da se „zaljubljuju“. Doći će iz vrtića i reći da su se zaljubili u nekog tamo i da će se jednom venčati. Ovo je samo znak da je dete bilo obasuto lepim osećanjima i da ume da prima i pokazuje osećanja. Ova faza završava se u predškolskom uzrastu. Naravno, psihički razvoj deteta se nastavlja, ali tu je već reč o deci starijeg uzrasta, kojima se uglavnom bavi psihološka stručna literatura, a ne časopisi.

Izvor: Life Content

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.