Nije danas ni moj ni tvoj dan.
Danas je dan prodavačice ruža.
Dok oblačim crnu, usku haljinu sa naborima na bokovima i raskošnim vezom na grudima, pućim pred ogledalom mekanu donju usnu i smeškam se svojim belim osmehom, željno očekujem buket ili dva… ma koga zavaravam… bukete cveća, izlive ljubavi, divljenja. Danas je 8. mart – a ja sam zaboga žena… i to kakva žena… nameštam plave uvojke i zabacujem kosu iza levog uha, blistam, onako voljena – kuća jeste oaza moga mira, spremam je koliko hoću i kada hoću. Izabrala sam da rodim jednog dečaka. Kuvam ponekad, kada mi dođe. Radim posao koji volim iz svog lepo uređenog toplog stana, prepunog ljubavi i igre. Radim. Plaćaju me i cene. Zbog obrazovanja, znanja i zvanja zbog lepote i nežnosti. Solidno. Lepo. Znam za Klaru i u svom srcu nosim njenu veru. Ipak, danas nije moj praznik.
Danas je dan prodavačice ruža.
Nije danas ni tvoj dan – iako spremno očekuješ da te hvale, dok gaziš uspravno svetom dugim nogama i muškim korakom, lišena oblina i ženskih manira. Uplašila si svakog muškarca i stavila mu do znanja ko je taj ko će da vlada. Makar ti postala muško. Nemaš šefa i ne smeju da te plate ni trunku manje.Danas će ti pokloniti cveće i potajno te mrzeti. Zbog tvoje moći. Zavidni i uplašeni. I nije te briga, ti si snažna žena – uspešna i cenjena.Voljena. Posvećena karijeri, ko sme da te prekorava i pita da li ćeš da rodiš? Kuća je tvoja oaza, kuvaš zdravu hranu da hraniš hram svoje duše. Dobro znaš ko je Klara i u sebi nosiš snagu njene volje, ipak danas nije tvoj praznik.
Danas je dan prodavačice ruža.
Danas je njen praznik – prezrene i potlačene – neplaćene, nevoljene, odbačene – žene koja zorom ustaje u 5 da radi, a da ne zaradi. Njoj retko ko donosi ruže. Njene umorne ruke, njene umorne oči. Njene su šanse nikakve… Njoj koja nema novca da ode kada je tuku, vređaju i psuju, njoj koja nema kome da se vrati, njoj čiju imovinu nasleđuje stariji brat, koja pojede krišom šta ostane od ručka kog je dugo s ljubavlju pravila verujući da je to jedino što je čini ženom – vrednom, prihvaćenom. Njoj – kojoj poslodavac brani da rađa da bi radila za minimalac, njoj koju teraju da rađa jer joj je dužnost da postane majka, njoj koja mora da ugađa. Nemoj i bledoj sluškinji kuće. Koja danas neće otići na manikir niti popiti sa drugaricom kafu… njoj koja će umorna ustati i sutra da radi nevidljiva i nema za njega, decu… tebe… mene…Njoj koja ne zna ko je Klara koja je tako naivno i predano verovala u njenu slobodu… Njoj pripada trnje savršenog mirisa cveća koje će doneti tebi i meni!
Nije danas ni moj ni tvoj praznik.
Danas je dan prodavačice ruža.
Ali,danas je osmi mart – praznična je atmosfera – zaboga – koga je briga za neuglednu prodavačicu jeftinih ruža…
Autor: Natalija Sknepnek
Foto: Thinkstock
