Categories Blog

Norin dnevnik: Da li su vaše prijateljice nesigurne ili ste vi…?

Stagnirate li? Ja, na primer, rešavam jedan problem već dvadeset godina. Ko hrčak okrećem kolo i moj život ne ide nikud. A da vam život nekud ide – to znate kada susrećete nove, drugačije probleme – u to sam ubeđena 100%. (I sada će me drugarica novinarka optužiti da pišem rubriku za samopomoć, ona takve nimalo ne voli, ali, Gogi, nije li samopomoć i kad nakon gužve u gradu sednemo u kafić i naručimo kapućino?) Dakle, vi koji me želite saslušati, taj problem je… suviše sam puna razumevanja.

Ležim kod kozmetičarke – ovaj put. Kozmetičarka primećuje – Izgledate mlado, koža vam je bez bora. Ushićena, prepričavam prijateljici na što ona kaže  – To je zato što si ležala. – Molim? – Bore se ne vide kad ležiš…

Autor: Nora Šaponja Žunjić

Igramo igru „šta bi kad bi?“. Pitanje glasi: kada bi imala šansu da se preseliš u Bankok, da li bi to uradila? – Da – odgovaram. – Stvarno? – čudi se prijateljica. (Ona bi da obe ostanemo ovde i da se zauvek igramo.) Tada izlaže argument – Nemoj da se naljutiš na mene, ali ti i nisi više u godinama da se seliš tako daleko. – A, u kojim sam ja to godinama? – pitam – U onim kad čekam smrt?

Ovakve i slične situacije pretresamo na kavi. Svako sa svojim primerom. Tu je i Boris – da dobaci muško viđenje stvari. I on kaže – To pre svega pokazuje koliko su te osobe same nesigurne po pitanju vlastitih godina i vlastitih bora, i treba da vam ih bude žao. Anja i Iva klimaju glavom, slažu se. Ja nešto nisam zadovoljna tim rešenjem, nešto mi dođe da kupim korpicu dinamita. „Ona je nesigurna. One su nesigurne“. Flaster koji ceo život lepim preko tuđih komentara koje sama nikad ne bih izgovorila. I kad saberem ceo svoj život, u par decenija se nakupilo toliko tuđih reči na koje nisam reagovala da su sad postale kao neka planina sagrađena u mom dvorištu – bez građevinske dozvole!! I ta planina mi zaklanja vidik, sputava me da doživim neke druge, lepe stvari – toliko vremena trošim da iskuliram, istolerišem, osetim sažaljenje…

Sledeći put kad se čujemo („Bankok“ i ja) svađamo se. Zapravo, ja vrištim na nju. Zavijam ko oluja, ko uragan na mrtvom moru… – Šta sam ti to rekla? – vrišti i ona. – Pa ja to uopšte ne mislim! – pravda se. Evo, želiš li znati sta iskreno mislim?- Ne, ne, ne! – vičem. Ne zanima me! Ne zanima me! Ni zuc! Ni zuc! Ni zuc! NI ZUC!!! Zabranjeno ti je da išta kažeš!!! Gleda me u čudu. – Ni zuc!!! Veruje da sam doživela nervni slom. Ne prepoznaje me. Mene je malo blam, ali osećaj je fantastičan. Fan-tastičan. (Dvorište ko rukom obrisano.)

P.S. Ako vas zanima da li sam osećala zabrinutost hoću li izgubiti prijateljicu tj. kome će sve ona posle pričati (pa ću izgubiti i ostale drugarice?), odgovor je ne. Onog trenutka kad sam dozvolila sebi da eksplodiram otvorila se budućnost. Sve ostalo bili su filmovi za devojčice.

Pročitajte i…Norin dnevnik: Inače sam vrlo mačo

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA