Duda Alapača: Sad više nije ništa

Javila mi se u dva. Mama, mogu napolje, pitala je. Možeš. Gde ćeš biti? Ispred zgrade. S kim ideš? S Jovanom. Ponesi telefon..! Važi, mama, rekla je i poslala mi poljubac. U četiri mi je stigla poruka od Vlade. Gde je Beba, pitao je. Ispred zgrade, napisala sam. Nije. Zovi je na mobilni. Zvao sam, ne javlja se. Zovi je opet. Zovem je već sat vremena i ne javlja mi se. Kako ćemo, pita me frizerka. Opet na paž ili…?

Piše: Duda Alapača

Prva misao: diši. Duboko diši. Tu je ona negde. Samo ne čuje telefon. Igra se dete, šta bi drugo… Druga misao: ne paniči. Pozovi je. Treća misao: zovi policiju. Izlišno je reći da je između prve i treće misli prošlo dvadesetsedam sekundi.
Mi, majke, inače nemamo mnogo strahova, sve nekako pregrmimo, i sve prođe. Ali – ništa na ovom svetu, ni visoka temperatura, ni odrano koleno, ni napad bronhijalne astme – ne može biti tako strašno kao trenutak u kome pomisliš “nema mi deteta“. Nema mi deteta je među najgora tri straha koje jedna majka može da iskusi. O ona druga dva ne želim ni da mislim.
Nema mi deteta. Tri reči zbog kojih se svet zaustavlja a život skraćuje za decenije.

Iz iskustva govorim. Prvi put sam je izgubila, pre osam godina, na prepunoj plaži u Budvi. Drugi put, pre pet, u šoping centru u Budimpešti. I treći put sad, juče. Izvini, moram hitno da idem, kažem i ustajem sa stolice. Ali, mico, nisam te ni isfeni… Drugi put, kažem i izlećem iz salona poput furije. Zovem Vladu. Ni on mi se ne javlja. Zašto imaju te glupe telefone ako se nikada ne javljaju na njih…?!

Sve je u redu, ponavljam. Gledaš previše filmova, Dudo. Dete ti se igra ispred zgrade, to je to. Zaigrala se, skače, deca galame, ne čuje. Zovem Vladu. Ima li je..? Nema. Jesi zvao Jovanu? Jesam. Ni ona se ne javlja. Gde si ti..? Blizu, stižem za pet minuta. Dudo..? Molim…? Ne pa-ni-či… Ne paničim. Lažeš, znam te. Pa šta očekuješ da ti kažem? Da mislim o tome kako je sve u redu? Da širim pozitivne misli oko sebe? Hoćeš da ti kažem o čemu sad razmišljam…?

O tome kako su je možda oteli. Dudo, u kom si fazonu, prekida me muž. U fazonu sam da su je oteli, ubacili u auto bez tablica i sad su već negde na granici s Mađarskom. Ona je u gepeku, omamljena i s lepljivom trakom preko usta. Da li si normalna..?! Nisam. Nađi mi dete kako znaš.
Zovem mamu. Kad god mi je teško, zovem mamu. Nema Bebe, kažem bez uvoda. Javila mi se da ide napolje da se igra i sad je nema. Vlada je već ispred zgrade, ja idem ka kući, mama, poludeću, svisnuću… Čekaj, prekida me mama. Sećaš se kad si se ti nama izgubila na Svetom Stefanu..?

Kako da se sećam, mama, imala sam tri godine…? Nema veze, isto je tako bilo, u jednom trenutku si bila pored mene, samo što sam se okrenula da platim nekakvu đinđuvu od korala, ti si se izgubila…  Tata je preskakao po šest stepenika da te nađe, opasno je to vreme bilo, stranci na sve strane, koga god pitaš – niko ništa nije video, niko ništa čuo… Mama, znam tu priču… Ne znaš. Mala si bila. Moram da idem, mama, imam drugu vezu. Halo..? Vlado…? Gde…? Stižem.

Ulećem u kuću. Beba sedi za stolom. Radi domaći. Ne viči na nju, kaže mi Vlada. Telefon je ostao u rancu, nije čula. Svo vreme je bila kod kuće. Jesam ti rekao da će biti sve u redu…? Sve je u redu, vidiš… Pa što sad plačeš, Dudo…? Mama…? Šta ti je…? Ništa. Mama, stvarno te pitam, šta ti je…?! Tata, šta se desilo, šta je mami..? Sad joj više nije ništa.

Duda Alapača: Jer sutra je 8.mart