Duda Alapača: Savršeno nesavršena

by | 9 septembra, 2020
duda alapača

Nevolja sa savršenim ljudima je uglavnom ta što ne prijaju nama “s felerom“. Skoro sam srela jednu moju koja je, po svim standardima današnjice, mogla poneti titulu apsolutno savršene žene. Znate ono – od malog prsta na nozi do gumice za kosu – sve je na njoj bilo na svom mestu. I nije to bio samo izgled, ni besprekoran ten, skup parfem ni manikir na kome sam mogla samo da joj pozavidim. Bilo je tu i malo diskretnog botoksa i nešto malo uglađenih manira koji su se sticali godinama, nešto malo dece koja su, tako mi se bar činilo, rođena vaspitana. Bilo je tu i nešto malo muža koji je tamo negde radio kao Savetnik za nešto i zauzvrat bio plaćen dovoljno da joj priušti onaj osećaj sedenja kod kuće i nerađenja ničega, bez trunke griže savesti i bez trunke ambicije. (Pročitaj: Duda Alapača: Sve laži sveta)

Ušla je u kola koja su mirisala na novo. Flekice na njenim cipelama bile su cele, netaknute. Gležanj joj je savršeno pratio liniju lista. Njene lokne su izgledale tako prirodno. U vratima nije bilo ni jednog papirića, staklo ispred nje činilo se nestvarno čistim. Njen auto je radio nečujno. Deca su sela pozadi i stavila pojas. Bez galame i vike. Nije morala ni da ih pogleda. Dala je desni migavac, spustila prozor i strpljivo čekala da se uključi. Ja sam ostala da stojim, još neko vreme, taman dovoljno da se zapitam šta to sa mnom nije u redu i zašto se svaki put, kada je sretnem, osećam pomalo neprijatno. Očiglednog razloga nije bilo. Nisam bila ljubomorna. I prerasla sam one godine u kome bi mi bolje pakovanje nabijalo komplekse. Nije do nje, pomislila sam. Do mene je. Teško varim te savršene. Verovatno zato što je malo šta u mom životu ikada bilo savršeno.

Od samog početka je bilo tako. Ja nisam bila savršena beba. Kilo i dvesta, sedmi mesec. Tuga jedna. Slikali me tek za prvi rođendan, kad sam počela da ličim na mladunče čoveka. Celo moje detinjstvo obeležio je niz nesavršenosti – šišali su me na kratko, nosila sam cipele s ortopedskim uloškom i protezu za ispravljanje zuba. Nisam bila ni savršenog zdravlja, hronični bronhitis vukla sam kroz celu osnovnu. Od uspeha – uvek vrlo dobra, nikad odlična. Od drugova – jedva dvoje, troje. Naravno, sličnih meni.

Kad malo bolje razmislim, oduvek me bilo strah od tih savršenih. Od štrebera koji imaju sve petice. Uredno počešljanih. Od onih koji čiste cipele pre odlaska na spavanje. Nikad ne spavaju bez donjeg dela pižame. Ne slušaju muziku koju njihovi roditelji ne odobravaju. Nikad ne kasne kući. Ne šapuću na času, ne prave puškice i uvek uče s razumevanjem. Ne govore ružne reči ni po cenu života. Ne beže s časova. Za jedan asocijalni slučaj poput mene – bili su nekako suviše fini. I pored njih sam uvek imala taj osećaj – da nešto ne radim kako treba.

Trebalo mi je podosta godina da izrastem u pravu sebe, i shvatim da nisu ništa bolji. I da savršenstvo traži izvesne žrtve za koje ja nikada nisam bila spremna. Znate na šta mislim – sve one savršene mame, iz savršenih porodica, žene s misijom, koje ustaju u šest, trče, prave zdrave doručke, zdrave užine, odvoze decu u školu, uvek savršeno sređene i nasmejane kao čirlidersice u sred sezone… Sasvim su sigurno nešto morale žrtvovati. Svoj mir, svoje ja, svoje izbore, pravo glasa – menjale su zarad nekog višeg cilja, meni toliko nepoznatog. (Pročitaj: Duda Alapača: Realno, ne verujem)

Ali, ne slušajte mene. Ja sam izgubljen slučaj. Nikada neću biti savršena. Uostalom, ja želim da budem obična. Želim da ostanem normalna. Ne želim da se iko u mom prisustvu preznaja, sakriva prste u džepove i gleda na sat. Moj auto je pokretna kanta za đubre. Bučna i bezbroj puta ozleđivana u susretu sa žardinjerama i visokim ivičnjacima. U mojim vratima ćete naći sve – od računa za struju, preko slipova s bankomata, do prazne kutije Jaffe. Ja nikad ne znam gde mi je saobraćajna. Moja kosa liči na nešto samo ponedeljkom i to do podne. Ostatak nedelje se dovijam – uz pomoć šnalica, gumica, šampona za suvo pranje. Moja nijansa plave nikad ne vuče sasvim na pepeljasto, uvek se tu nađe trag pigmenta, da uputi na riđe korene. Moje obrve se miču, moje obrve prate ono što govorim i što mi drugi govore. Moj muž nije savetnik ni za šta. Moja dete je rođeno glasno, ćuti još samo kad spava. Da bih je vaspitala, često sam morala da koristim ucenu. I mi u kući često vičemo jedni na druge. To nikad ne traje dugo, uvek se na kraju pomirimo. Moja kuća je najčešće u neredu. Ako mi je ikada i pripalo loše na poslu, dolazila sam sebi uz pomoć snage volje i straha da bi me ko od kolega stvarno mogao dovesti kući. Da bi nas nasred sobe mogle zateći nečije prljave čarape, oprema za fizičko, pribor za likovno ili oglodana kost koju moj pas nosi svud za sobom. Da bi neko mogao videti razbacane jastuke, zarozanu prostirku u kupatilu i četrdesetosam pari cipela u predsoblju. Ali to sam ja. A ja nikad nisam sasvim u vinklu. Moj život nije instagram. U njemu nema ničega što bi moglo da se plasira u reklami za sirni namaz ili omekšivač za veš. Ja nemam šta da prodam. Moj život je naprosto takav – običan i pun života. Sebe uglavnom poklanjam. Ili ne dam nikome.

Trebalo mi je podosta godina da se zavolim, ovako obična, da se, kroz prizmu nekih mojih nesigurnosti, doživim na pravi način. Da prigrlim svoju normalnost. Da naučim da živim sa svim svojim snagama i slabostima. Sa svojim malim borbama i trvenjima. Da oprostim sebi to što ne umem da zasenim prvim utiskom, da se učinim boljom nego što jesam, odmah i sad. Da oprostim sebi što nisam drugačija. Trebalo mi je vremena da prihvatim i ljude oko sebe onakve kakvi jesu. Mog muža, direktnog i neposrednog, srdačnog do granice koja me je na početku užasavala. Moje dete, koje je od oca nasledilo tu istu neposrednost. Trebalo mi je vremena da odustanem od forme i priklonim se suštini. I da priznam sebi da konačno – uživam. (Pročitaj: Duda Alapača: Ptičicaaaa…!)

Dođi, rekla je kroz spušten prozor. Moramo češće da se viđamo. Dođi da vidiš kako smo sredili stan, nisi bila ni jednom. Obećavaš da hoćeš..? Obećavam, rekla sam. Ma ti to svaki put kažeš pa ništa, prekorela me je. Ovaj put hoću. Stvarno hoću. Da ne dođem.

lepotaizdravlje.rsGuliver/getty images

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.