Duda Alapača: Izvini Kika

by | 22 decembra, 2021
duda

Meni su četrdeset i tri.
Influensere ne pratim. Ni modu čak. Na malo se toga primam u ovim godinama.
Ne čitam žutu štampu. Ne gledam crne hronike. Bolest, starost i smrt me više ne plaše kao nekada. Prihavam to sveto trojstvo kao sastavni deo ovog našeg života. Osim kad umre neko mlad. A danas je umro neko mlad. Pročitali ste, znam. “Ubila se poznata srpska influenserka Kika. Bila je jutjuberka i gejmerka. Prijatelji se opraštaju od nje na mrežama.“ RIP, Kika, pisali su ispod.

Nije mi bila poznata. Nisam znala ko je, čime se bavi, kako izgleda, koliko godina ima.

Sad znam da je bila mlada, lepa i nesrećna. Biće da i to trojstvo, danas više nego ikada, ide u paketu. Biće da svoju decu ne poznajemo onoliko dobro koliko bi trebalo. Biće da su depresivnija nego što mislimo. Biće da nam ne pričaju toliko toga. Biće da se stide sebe, svojih tela, svojih lica. Biće da trpe prilične pritiske. Biće da im se na mrežama servira sve – od toga kako da se ponašaju, šta da nose, koliko da jedu, do toga na koju stranu da začešljaju kosu. Biće da ne znamo u šta gledaju kad nas nema. Ni koga prate. Ni koga lajkuju. Ni zbog koga su spremni da učine…toliko toga.

Biće da im nismo na vreme objasnili da mreže nisu mesto za lečenje kompleksa. Ne služe za obračun s ostatkom sveta. Ne služe za vređanje. I često nemaju veze s mozgom. Da to što tamo vide, nije stvarni svet. Nije život. Barem ne onakav kakav treba da bude, kakav, s ove naše,žive strane, jeste.



Biće da smo zaboravili da im kažemo da je ok ponekad biti i tužan i debeo i neraspoložen i visok i mršav i svakakv.

Da je ok i zaplakati. Izaći na ulicu bez šminke. Nositi nemarkirano. Zaboravili smo da im kažemo da je ok i ostati bez para, posla. Da je ok živeti na periferiji, raditi u Maksiju, prati čaše u kafiću za džeparac, voziti se gradskim prevozom, mirisati na sapun. Da je ok krenuti od nule. I iz minusa čak. I ići korak po korak, stepenik po stepenik. Jer život ne trpi prečice i ne voli hvatače krivina.

lapača

 

Biće da smo zaboravili kako to izgleda kada te neko pita “kako je bilo u školi“ ili “gde ćeš“, “s kim ćeš“, “ ko je, ko su mu mama i tata“, “gde živi“…? Ono “kakav je đak“ da i ne pominjem. Više ne znamo ni ko su nam deca ni s kim se druže. Ne znamo gde im to društvo živi. Ne znamo kako se prezivaju. Roditelje im nikada nismo videli. Da se, daleko bilo, nešto desi, ne bismo znali koga da pozovemo.

Pročitajte i… Duda Alapača- Bleja na gajbi? Ma, važi…

Biće da smo negde dobro zakazali. Mi, veliki, prepustili smo ta naša mala, emotivno nezrela, krhka stvorenja na milost i nemilost sajber psihopata i društvenih mreža. U širem smislu – prepustili smo ih društvu u kome živimo. Društvu koje ni sami ne možemo da razumemo, sa svojih četrdeset, pedeset, šezdeset i kusur.

Biće da smo se nadali da sistem neće doći po svoje.

Onaj isti sistem koji smo sami stvorili, na koji smo prećutno pristali, otprilike baš u njihovim godinama. Biće da smo im prećutali da reč takođe ume da zaboli. Više nego bilo šta drugo. I da paze šta govore i šta pišu, tamo gde misle da ih niko ne čuje, sakriveni iza nadimaka, deformisani od filtera i snepčetovani do neprepoznatljivosti.

Biće da smo zaboravili da se tuga ne prevodi sa rest in peace, još manje sa RIP ili OMG. Da smrt mladog bića nije vest koja se “izneveruje“. Biće da treba da ponovimo gradivo. Skupa sa svojom decom. Ako nas obore na popravni – nije do njih. Do nas je, rođeni.
Do nas je, Kika.

Tekst: Daniela Bakić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.