Fudbalska hipnoza (Dragi bože, dokle više?!)
D
ragi Bože, ne znam na šta si konkretno mislio kada si stvarao fudbal, ali na nas žene sigurno – nisi. Ne mogu više, ne mogu, majke mi. Budim se uz fudbal, ležem uz fudbal. Ako nije direktan prenos, onda je repriza. Ako nije repriza, onda je sportski pregled. Ja mogu da propustim seriju, ali moj muž utakmicu – nikada. Brak mi propada. Porodična idila se kruni. Ne pričamo, ne ručamo, ne spavamo zajedno, ništa.
Bogo moj, znaš li ti koliko traju dva poluvremena? Pa još i zaustavno? Šta ja da radim dok on netremice bulji u televizor? Kupio je LCD. I to na one čekove što smo ih čuvali za more. Kaže, da bolje vidi. Zašto, onda, ne kupiš naočare, pitala sam ga. Nije to isto, rekao je. Ovako mi bude veća slika. I dok on zuri u veliku sliku, meni se vidno polje znatno sužava.
Život je počeo da mi zavisi od toga da li će Runi pogoditi iz penala. Ne znaš ti kako je meni ta dva sata. Sve staje, zaustavlja se, nema… Ne mogu da pričam s Gagom, ne mogu da slušam muzuku, mobilni je na sajlentu a i Beba je već navikla na „pssssst, tata gleda utakmicu“.
Nema šta nisam pokušala. Sakrivala sam daljinski, vadila baterije, osigurače – i ništa. Ako ne može da gleda kod kuće, parkira se u neku baštu. I ne znam šta mi je gore. Kad je tu ili kad nije. I nije mi samo što gleda, već toliko pojača da sve grmi. Sledeći put ću i ja da odvrnem Sulejmana na najjače, pa će da vidi…
Ajde de, da on gleda utakmicu k’o čovek, nego to nije gledanje – to je hipnoza, trans, delirijum. Nema desno, nema levo, samo napred. Može svet da se sruši, može da se desi bilo šta – invazija vanzemaljaca, nuklearna katastrofa, cunami, zemljotres, sudnji dan – on ne bi trepnuo. Probala sam sve, obletala oko njega, prošetala u tangama kroz kazneni prostor, trčala u okvir gola, grickala mu uvo, vrat, sve redom i – ništa.
Onda sam rešila da budem praktična. Sve što sam mogla da uradim za vreme utakmice – uradila sam. I lakirala nokte, i odradila frenč i skuvala ručak za sutra, okupala bebu, stavila je u krevet, izvadila veš iz mašine za sušenje, bacila đubre, spremila šta ću da obučem na posao, ali, ako ćemo pravo, to i nije najsrećnije rešenje. Ja radim, a on uživa.
E zato, Bože, molim te izmisli neku stvar i za nas žene. Dok ne bude prekasno. Ne mora to da bude serija, nego onako, baš turbo jako, kao što je fudbal za njih, da to NEŠTO bude za nas. Mislim, ako mogu oni, možemo i mi, je l’ tako…? Bože…? Kššššš… Bože, gubiš mi se? Kššššš, kšššššššš, alo, čujemo li se? Šta…? Jedanesterci…? O, ne, zar i kod tebe?!