ISTINITA PRIČA: Ljubav preko INTERNETA
Drugovi su me ubeđivali da je fejsbuk odlična stvar i da tako pronalaze stare i nove prijatelje. Negodovao sam, smatrao sam da je to još jedna novotarija koja otuđuju ljude. A onda mi je sinulo! Jedinu devojku koju sam istinski voleo potražio sam na internetu.
Uvek me rastuži jesen. Prošlo je leto koje toliko volim i bio sam potišten. Ali, nije u pitanju samo to, nego i činjenica da sam ponovo sam a preda mnom su dosadni, sivi i kišni dani. Prošlo je dva meseca od kada smo Silvija i ja prestali da se viđamo. Posle godinu dana zabavljanja ona je shvatila da nismo jedno za drugo, da je ona zrela i ozbiljna a ja nezreo i neozbiljan i tako redom… sve mi je to jedne tople letnje večeri „sasula u lice“ a potom je otišla.
Pokušao sam u nekoliko navrata da je ubedim da se vrati, međutim… Morao sam da se pomirim sa činjenicom da više nismo zajedno iako mi ni danas nije jasno zašto me je zapravo ostavila. Mislio sam o tome dok sam se po kiši vraćao s posla tog jesenjeg dana…
Uglavnom pešačim od radnog mesta do kuće s obzirom na to da je udaljenost između maloprodajnog salona aparata za domaćinstvo u kojem radim i mog stana svega dvadesetak minuta hoda. Kući sam stigao skroz mokar i nervozan, malo zbog kiše koja je uporno danima rominjala, malo zbog toga što sam potrošio silni novac na previsoki telefonski račun. Odavno sam se odvojio od roditelja, počeo sam da plaćam svoje račune i da se brinem oko toga kako ću preživeti do sledeće plate.
Višečasovno surfovanje
– Još nekoliko dana do petnaestog – progunđao sam sebi u bradu, potom sam duboko uzdahnuo i odlučio da ne razmišljam o tome. Kao i prethodnih dana, proveo sam popodne surfujući po internetu.
– A šta drugo da radi tridesetogodišnji vuk samotnjak u sive jesenje dane? – upitao sam se naglas sedajući na stolicu ispred računara a da pre toga ništa nisam okusio iako sam s posla došao poprilično gladan.
Tragao sam za informacijama iz najrazličitijih oblasti i to je bilo moja glavna „hrana“. Voleo sam da tragam za tekstovima o svemu i svačemu, da pronalazim dobre filmove, muziku, pa i igrice ponekad, ali nikada me nije privlačila ideja da tražim prijateljske ili romantične veze posredstvom elektronske komunikacije. Internet sam uglavnom doživljavao kao savršeni izvor informacija. Tog popodneva čitao sam nešto o prestanku pušenja i o tome koliko nepušačima smeta duvanski dim… Želeo sam da tih dana ostavim cigarete ali mi to nije polazilo za rukom pa sam pokušavao da na internetu pronađem dobre savete ili bilo šta što bi mi pomoglo da se oslobodim te nezdrave navike. Bio sam toliko zaokupljen time da sam se prepao kada mi je u jednom momentu zazvonio mobilni telefon. Padalo je veče a ja sam surfovao nekoliko sati… shvatio sam to dok sam nespretno pokušavao da izvadim telefon iz džepa jakne. Na displeju je pisalo: „Velibor“.
– Miloše, nisi valjda opet zaboravio gde ti je mobilni? – čuo sam podrugljivo pitanje mog druga Velibora koga smo u osnovnoj školi zvali perfekcionista… Nije se mnogo promenio.
– Ma ne, nisam, spremam neku klopu pa mi je trebalo vremena… – objašnjavao sam dok mi je stomak zapomagao za hranom.
– Hteo sam da te podsetim u slučaju da si zaboravio… – počeo je kao i obično… A malo je nedostajalo da zaista zaboravim…
Muško društvo petkom uveče
Svakog petka, osim kada nas obaveze spreče, moji prijatelji i ja okupljamo se u našem omiljenom novosadskom kafiću.
Posle razgovora sa Veliborom na brzinu sam večerao, potom sam se spremio i pošao. Kasnio sam kao i uvek…
Na ulazu u kafić čuo sam konobaricu Gocu:
– Aaa… evo ga, poslednji član ekipe veselih pivopija – iako nismo uvek pili pivo niti smo se često napijali.
Te večeri tema našeg razgovora bio je Facebook, poznati sajt na internetu koji pruža mogućnost ljudima iz najudaljenijih krajeva da stupe u kontakt, da se druže, zabavljaju, dopisuju, razmenjuju iskustva i informacije.
– Zar to nije fantastično? Eto, ja sam se registrovao pre neki dan i već imam mnogo prijatelja od kojih svakodnevno dobijam veliki broj poruka. Našli su me na Facebooku i ja sam našao njih a, sticajem okolnosti, nismo se godinama videli – rekao je Željko.
– Da, da to je odlično. Možeš da pronađeš osobe koje dugo nisi video, da ih pitaš šta rade i čime se bave, a možeš i da upoznaš nove ljude… – nadovezao se Velibor.
Ubrzo sam saznao da su svi iz ekipe veselih pivopija, sem mene, redovni posetioci Facebooka i, priznajem, malčice sam se zabrinuo. Šta ako narednog petka neko izostane zato što želi da odgovori na brojne poruke svojih novih prijatelja?
Bio sam uljez, jedini koji se protivio takvom obliku komuniciranja i niko nije shvatio da sam zapravo pokušavao da sačuvam našu ekipu na okupu. Nisu uspeli ni posle mnogo objašnjavanja, čak ni posle četvrtog piva, da me ubede da je Facebook super. Na kraju krajeva, redovno sam viđao ljude do kojih mi je zaista stalo i nisam osećao potrebu da posredstvom interneta tražim one koji su otišli iz mog života. Nisam želeo ni da upoznajem nove face… Ko zna, možda je jesen kriva za to…
Video sam Silviju iste večeri, strasno se ljubila sa nekim frajerom… Hmm… baš je brzo našla novog dečka… mislio sam pitajući se: Zar je važno zašto me je ostavila? Shvatio sam da prema njoj ništa više ne osećam… prošlo me je. Nas dvoje zaista nismo bili jedno za drugo…
Kada sam došao kući, zavalio sam se u fotelju i… da l’ zbog piva ili nečeg drugog, tek, počeo sam da premotavam film u glavi i da se prisećam svojih bivših devojaka. Nizale su se u mojim mislima jedna za drugom, sve sam ih voleo, svaku drugačije ali ni za jednom od njih nisam mnogo žalio… u stvari, samo za jednom jesam i to istinski… za svojom prvom devojkom.
Proveo sam mnoge besane noći misleći na Bojanu, na njene zelene oči, na smeđu, kovrdžavu kosu i na usne… tople, nežne, neodoljive usne prve devojke koju sam poljubio. Iako sam znao da to nije u redu, često sam sve druge poredio sa njom. Nijedna nije bila kao Bojana – simpatična, šarmantna, nijedna nije uspela toliko da mi se uvuče pod kožu. Godinama sam pokušavao da je zaboravim i svaki put kada bih pomislio na nju obuzimao me je čudan osećaj, neka mešavina želje, bola, tuge. I u toj kišnoj noći ponovo sam, kao i obično, ubeđivao sebe da je ona deo moje prošlosti, divne prošlosti koja se nikada više neće vratiti. Trudio sam se da ne ramišljam o njoj ali… jesen je uticala na to da posle dugo vremena priznam sebi da je Bojana jedina devojka koja je u mom životu zaista ostavila trag… nezaraslu ranu na mom srcu. I pre nego što sam utonuo u san, opet sam mislio na nju…
Sporazumno smo se razišli
Doselila se iz Banjaluke u Novi Sad. Primetio sam da na odmorima između školskih časova pogledom prati svaki moj korak. Kada sam se jednog dana namerno odvojio od društva sluteći da ona nešto smera, prišla mi je i, ne progovorivši nijednu reč, poljubila me je a ja sam joj uzvratio poljubac i… tako smo se upoznali.
Nikada neću zaboraviti kako su mi kolena klecala… Nekoliko dana kasnije počeli smo da izlazimo zajedno pa smo zvanično postali momak i devojka. Bili smo tada maturanti, osmaci. Kao srednjoškolci, vodili smo ljubav prvi put. Prvi put i njoj i meni, na starom ali udobnom kauču u stanu njene bake… tako mladi i smotani, nismo tačno znali šta treba da radimo ali smo se ipak snašli. Sećam se da sam tada shvatio zašto svi pričaju o tome celog života. Ja nisam pričao ali sam zapamtio sve… do najsitnijeg detalja i nijednu kasnije nisam voleo tako silno kao Bojanu tada. Za mene je to bio najlepši od bezbroj prelepih trenutaka koje smo nas dvoje proveli zajedno. Uživao sam pored nje još dve i po godine a onda smo se po dogovoru razišli… Bojana je morala da se odseli sa roditeljima u daleku Australiju… i nikada je više nisam video.
Kako je, da li je srećna, šta radi, kako sada izgleda… pitao sam se po ko zna koji put i tog subotnjeg jutra dok sam ležao u krevetu. Kroz roletne su se u moju sobu probijali zraci sunca… kiša više nije padala. Primetivši to, brzo sam ustao u želji da provedem napolju taj neradni, sunčani, jesenji dan. Otići ću nekud, nije važno kuda, samo da nju izbacim iz glave, pomislio sam. Pošao sam u kupatilu ali sam usput zastao ispred računara i seo sam da na brzaka pogledam nešto na internetu… i ostao sam satima. I ne kajem se…
Opet sam čitao nešto o štetnosti duvanskog dima iako sam bio svestan činjenice da mi to neće pomoći da bacim cigarete. Znao sam da mi je potrebna jaka volja i ništa više. Dok sam pogledom preletao preko brojnih saveta namenjenih strasnim pušačima od kojih, kako mi se činilo, nijedan nije bio pravi, u mislima sam bio sa Bojanom. Nadao sam se da će to proći, kao i uvek, međutim… Zapalio sam cigaretu i prepustio sam se sećanju.
Fenomenalna ideja
Sedeo sam tako neko vreme obuzet prošlošću a onda mi je odjednom, kao grom iz vedra neba, pala na pamet fantastična ideja… Facebook, pomislio sam, zašto ne bih potražio Bojanu na Facebooku?! Uzbuđen, brzo sam na tastaturi ukucao njeno ime i prezime i… Posle samo nekoliko sekundi na monitoru preda mnom bila je Bojanina fotografija… Neverovatno! Sjajno! Pronašao sam je! Na fotografiji je bila devojka crne i ravne kose, bila je to moja Bojana. Prepoznao sam je po njenim lepim zelenim očima.
Nekoliko trenutaka sam, ne mičući se, zurio u monitor. Bili su u pravu moji prijatelji, Facebook je zaista super, pomislio sam. Potom sam se registrovao i obavio sve formalnosti u vezi sa pristupom sajtu a onda sam joj poslao poruku. Nadao sam se da će mi odmah odgovoriti. Dok sam čekao da se javi, pitao sam se da li i ona čezne za mnom kao ja za njom, da li je udata, ima li decu, da li me se uopšte seća…
Posle nekog vremena stigao mi je odgovor koji me je toliko obradovao da sam od sreće i radosti počeo da skakućem oko kompjutera… malo je nedostajalo da ga poljubim… Naravno da me se Bojana sećala…
Nastavili smo da se dopisujemo i tako sam dobio odgovore na sva pitanja koja su me mučila godinama i saznao sam sve što me je o njoj zanimalo. Pao mi je kamen sa srca kada sam shvatio da nije udata i da nema dece. Osetio sam olakšanje i kada sam pročitao da nema momka. Pisala mi je da predaje fiskulturu u jednoj osnovnoj školi u Banjaluci u kojoj živi od kada se, pre godinu dana, vratila iz Australije i da od tada silno želi da stupi u kontakt sa mnom ali… Tražila me je na Facebooku, htela je da dođe u Novi Sad da me vidi ali nije imala hrabrosti jer nije znala ništa o meni… Pomišljala je da sam se možda odselio ili oženio i potpuno zaboravio na nju ili…
Narednih dana razmenjivali smo poruke non-stop. Svo slobodno vreme posle posla provodio sam ispred računara dopisujući se s Bojanom. Nisam tražio nikakve tekstove, ni filmove, ni muziku, jedino što me je na internetu zanimalo bile su informacije o Bojani. Planirali smo da se sretnemo.
Susret u Novom Sadu
Nekoliko puta čuli smo se telefonom i dogovorili smo sve detalje našeg susreta. Zbog Bojaninog melodičnog glasa drhtao sam sve vreme dok sam pričao s njom. Želela je da dođe u Novi Sad a ja sam jedva čekao da je ponovo vidim. Jedne večeri sam, kao omađijan, buljio u njene fotografije na internetu zamišljajući je u svom naručju i baš kad sam se trgnuo shvativši da je petak, zazvonio mi je telefon. Bio je to Velibor:
– Pa, dobro, Miloše, zar svakog petka treba da te podsećam… – dramio je.
– Stižem za desetak minuta – rekao sam.
Kada mi je donela pivo, Goca se, naravno, opret našalila na moj račun, a moji drugari su se nadovezali pokušavajući da saznaju šta me to toliko zadržava u kući. Posle nekoliko gutljaja piva počeo sam da pričam svojim radoznalim prijateljima kako sam provodio vreme protekle nedelje. Kad sam završio, podigao sam čašu i uzviknuo:
– Živeo Facebook!
– Živeo! Živeli! – nazdravili su mi.
Niko iz ekipe nije poznavao Bojanu sem Velibora.
– I? Kad ona dolazi? – upitao me je.
– U nedelju! – rekao sam uzbuđeno.
S kišobranom u ruci pošao sam u nedelju na stanicu da dočekam Bojanu. Bio sam veseo, razdragan, uzbuđen i kiša koju nimalo nisam voleo nije mogla da mi pokvari raspoloženje. Štaviše, tog dana su mi kišne kapi izgledale romantično, dirljivo… i u trenutku kada se Bojana obrela preda mnom, jesen je postala drugačija, toplija, vedrija… kao da je, iako siva, počela da poprima ružičaste tonove. Odjednom je sve što nas je okruživalo u mojim očima postajalo svetlije, sjajnije, življe. Ona slatka tinejdžerka stajala je nekoliko koraka od mene u svom zrelijem i ozbiljnijem izdanju i mnogo mi se dopala. Nosila je strukirani bordo mantil, bila je visoka i zgodna, crne, kovrdžave kose koja kao da je, tako divlja i sva u loknama, bila zaslužna za to što su Bojanine oči bile još zelenije. Toliko sam čeznuo za njima… Znao sam da je Bojana lepa ali baš toliko… Kada me je ta lepotica strasno zagrlila i poljubila, sivilo je potpuno nestalo…
Proveli smo zajedno ceo dan. Zagrljeni ispod kišobrana obišli smo delove grada koje je Bojana želela da vidi. Kada smo se umorili od šetnje i kiše, seli smo u kafić preko puta naše osnovne škole. Dugo smo sedeli prisećajući se događaja iz naše davne prošlosti. Osećao sam se odlično pored nje. Bila je spontana, opuštena, duhovita i bilo je lako s njom razgovarati o svemu, otvoreno i iskreno, bez ustezanja. U jednom momentu sam joj rekao:
– Voleo bih da ti pokažem kauč koji sam nedavno kupio… podseća na onaj stari, babin…
– Hmm, jedva čekam da vidim… Hajde, idemo – rekla je smešeći se.
Nešto kasnije bio sam ispunjen ljubavlju prema njoj i znao sam da je ona žena sa kojom želim da provedem ceo svoj život.
Čudesna je jesen, rekao bih… Kiša pada dan za danom pa ponekad pomislim da nikada neće stati a onda odjednom, kad se najmanje nadam, sunce počne da se promalja kroz oblake a ponekad se i duga pojavi na nebu pa to sumorno godišnje doba postaje podnošljivije, šarenije, drugačije…
– Posle kiše će, kad-tad, izaći sunce… – rekla mi je Bojana jednom.
Eh, šta bismo nas dvoje da nije Facebooka i interneta. Još uvek se svakodnevno dopisujemo jer nismo u mogućnosti da stalno budemo zajedno. Međutim, kako stvari stoje, to će se uskoro promeniti… Bojana i ja ćemo živeti zajedno u Banjaluci ili u Novom Sadu ili… ma, dogovorićemo se.