Duda Alapača: Podeljena ličnost

Otkako rođenu sestru od tetke nisam uspela da pronađem na fejsbuku, strah me tih društvenih mreža. Ukucam ja lepo njeno ime i prezime, izađe mi njih stotinu. Vrti gore dole – nema je. Kako me nema, kaže ona, ček’, ja ću tebe dodati. Nedugo zatim, eto ti zahteva za prijateljstvo. Otvorim, i imam šta i da vidim. Jest’ ona al ne liči na sebe. Mislim, nije sad da je uživo ona neka lepotica, al’ nije brate ni ružna. A na onoj slici nafrakana, doterana, vidi se – filteri radili – rođena majka je ne bi poznala a ne ja što je viđam jednom u sto godina. Pa mislim se, sestro slatka, kad si ti takav majstor obmane, kakvi li su tek ovi ostali..? Majke mi, mene strah.

Strah me one što se slika, brate, k’o da je krenula da odrobija nekog! To opasan pogled, to prava leđa, podignuta obrva, sačuvaj bože – toj se ne bi zamerala. Strah me i one što se ne uslika uopšte, nego samo metne neke muškatle na profilnu. Kakva je to žena da ne voli da se slika? Mora da je dozlaboga ružna, a kad je ružno, to je biće i iskompleksirano, ni takve mi ne trebaju, samo belaj u najavi. Strah me i onih što im se pola lica ne vidi, kao spontana slika pa vetar duva, kosa leprša, mislim se – jel’ treba da gatam ko si, šta si…? Što se lepo ne uslikaš k’o čovek, nego sve nešto napola. Dobro, nije sad da svi treba da stavimo slike iz lične karte, ipak su to društvene mreže, za druženje, jel’te, nismo u istražnom postupku, al’ ono, da čovek bar liči na sebe, kako bih rekla.

Kad vidim one što se snepčetuju za profilnu, pa tu mi tek nije dobro. Aman, sestro, pa zec li si, pas li si, šta si…? Ni one što slikaju tako neki kolač – ni one nisu bolje. Šta, kao, zna da mesi pa je sad bolja od nas ostalih…? Nema šanse. I one s tamnim naočarima… kao, pola žena-pola misterija… ma nemoj. A od onih u joga pozama me isto strah. To kad može tako da dubi na glavi i da se savije u perecu a posle joj nije ništa – to ne moš’ biti čovek, od ljudske sorte nije. Ima samo da mi govori kako sam debela i kako moram na vežbe. A jok. Ja, kad bi špagu napravila, ne bi’ više nikad ni ustala, špaktlom bi me strugali sa strunjače. I one s crnobelim fotografijama, i te me plaše – to ti odma žali za starim vremenima, danas ništa ne valja, ljudi ne valjaju, niko ne valja, fejsbuk ne valja, ne bi ona ni imala profil, al’ tetka u Beču, kuma u Londonu, pa eto, da nekako ostanu u kontaktu. I one u kupaćem, i njih me strah isto. Pa to kad se za naslovnu slika tako, kakve li su joj druge slike…? I one s kobajagi imenima, te su isto opasne. Jeca Fengšui. Pa di to mogu bit’ čista posla…? Pozajmiš joj pare, pa je posle juri, nit’ znaš ko je ni šta je. Kako se prezivate, gospođo…? Fengšui. Nije nego.

Ti si asocijalna, podeljena ličnost, reče mi Vlada. Nisam, samo sam realna. Dobro, ponovi on. Onda si realno asocijalna podeljena ličnost. I niko ti ne valja. I svi su ti sumnjivi. I paranoična si. Nisam, Vlado. Vidi kakva je, rekoh i gurnuh mu telefon pod nos. Ko je to? Eto, vidiš! Ni ti je nisi poznao! A sedeli smo s njom pre petnaest dana za istim stolom. O tome ti pričam! Niko više nije ono što izgleda. Svi bismo da budemo neko drugi..! Ček’, ček’, evo mi nešto piše… Kaže “Dudo, jedva te poznadoh, makni tu sliku, mnogo si lepša uživo“. I…? Šta i…? Šta sad ja njoj da napišem…? Ajde, socijalni čoveče, kaži, šta…? Pa ne znam, stade Vlada da zamuckuje, vi žene to bolje znate… Šta si joj napisala..? Da je i ona isto lepša uživo. Al’ nije. Znam da nije, brate. Pa što lažeš ženu? Ne lažem ja, laže je ona druga, podeljena ličnos’.