Ljubav i strast u nevreme

Ja sam vam pomalo dosadno biće koje živi ustaljenim životom. Međutim, iznenadni telefonski poziv uzburkao je „žabokrečinu“ koja se uhvatila po mojim danima. Nemac po imenu Alfons Kruger iz Minhena, za koga nikada pre u životu nisam čula, zamolio me je da ga primim pod svoj krov. „Mi rodbina“, reče na lošem srpskom u kratkom telefonskom razgovoru…

Upravo su otišli moji gosti. Dok polagano raspremam stolove postavljene pod orahom u dvorištu, gde se celi dan sedelo, jelo, pilo i gostilo, onako banatski, domaćinski, razmišljam o čudesnom povodu za današnju sedeljku. Utisci se još nisu slegli a misli su mi poprilično konfuzne jer je ovo bio jedan od najčudnijih dana u mom pedesetčetvorogodišnjem životu. Snaha Sonja ponudila se da me odmeni, što sam jedva dočekala, trebalo mi je malo osame za sređivanje utisaka.
Pre samo sedam dana mirno sam živela u svom Ravnom Topolovcu krećući se uhodanim stazama koje sam životom utabala i prihvatajući dane kao beskrajnu traku koja će me odvesti tamo kud svi na kraju odu. Da, ja sam vam pomalo dosadno biće, živim ustaljenim životom, a onda je iznenada telefonski poziv uzburkao tu „žabokrečinu“ koja se uhvatila po mojim danima. Čim sam se javila, primetila sam po kuckanju u telefonskoj slušalici da to nije lokalni poziv a niko me nije zvao osim moje dece koja žive u susednom gradu. Muški glas progovori nekim čudnim naglaskom:
– Gospođa Dragana… Malešev? Halo, ja nadam dobio dobar broj od vas?
– Da, da Dragana Malešev kraj telefona, izvolite? – zabrzah i nesvesno glasnije počeh da govorim kao da ću tako biti razumljivija čoveku koji je očito jedva govorio srpski. Ko li je to? Brzo sam prebirala po glavi, ali nisam mogla da se setim nikoga ko bi me tražitio iz inostranstva.
– Gospođo, meni vrlo drago, ja zovem Alfons Kruger, živi u Minhen, Dojčland. Ne znate mene, ni ja vas, ali mi rodbina. Ja uskoro, tačno za sedam dana, doći u vaše mesto, molim, dopustite mi vas upoznam ja i moje deca. Sve vam tada kaže, ovako teško po telefonu. Može li dođem ja?

Gosti neznanci
U prvi mah pomislih da se deca sa mnom šale, ali vidim, čovek ozbiljno nastavlja da natuca naše reči uporan da mi izmami poziv. Ko zna ko je i zašto zove, ali nikada to neću saznati ako ga ne pozovem da dođe. Ima se šta pojesti i popiti čak i za nepoznatog putnika namernika.
– Naravno, slobodno dođite. Živim u selu Ravni Topolovac, treća ulica od centra, malo je to mesto, koga god upitate, uputiće vas. Kuća sa četiri prozora, žuta fasada. Dođite.
– Hvala gospođa, moje deco i ja budemo dođe. Hvala, do viđenja.
Po završetku ovog čudnog razgovora pozvala sam sina Mirka i uzbuđeno mu ispričah o čudnom pozivu. Moj sin radi u policiji i po prirodi je sumnjičav. Odmah me je izgrdio što sam tako lakoverna i što bez provere pristajem na sastanak sa strancem. Obećao je da će malo proveriti po internetu, možda će naći nešto o tom čoveku. Mlađi sin Dejan je, kao i ja, znatiželjan pa je rekao da će svakako doći kod mene kada i najavljeni gosti.
Jutros sam rano ustala i, uzbuđena iščekivanjem gostiju, počela sam da spremam gozbu. Milion puta radila sam to u životu i dobra sam kuvarica, međutim, saplitala sam se kao da prvi put u životu pripremam svečani ručak i kolače. Da nije iz Zrenjanina stigla moja draga snaha Sonja da mi pomogne, ne znam čime bih goste poslužila. Oko podne se pred mojom kapijom zaustavio crni „mercedes“ iz kojeg je izašao postariji gospodin, visok, vitak i lep. Pored njega proseda gospođa, sa naočarima, lepo obučena. Mladić tridesetih godina nosio je u naručju preslatkog plavokosog petogodišnjaka. Prilazili su nam sa osmehom na licu. I ja sam se osmehivala, ali nekako nervozno, ne znam ni ko su ni šta s njima da pričam, a tek kako kada ne znam nemački. Moj Mirko odlično vlada tim jezikom ali on će doći tek kada mu se završi radni dan. Šta ću dotad?
– Dobar dan, gospođa Dragana. Ja sam Alfons, bio vas zvao telefon. Hvala što nas primi u svoj kuća – hvala Bogu, razumem ovog Alfonsa, valjda ćemo nekako uspostaviti komunikaciju.
– Dobro došli, osećajte se kao kod kuće. Ovo su moj sin Dejan i njegova žena Sonja, a kasnije će doći i stariji sin Mirko, on govori nemački – uzvratila sam.
– Ovo moja supruga Ana, sin Detlef i unuk Markus. Tako sam srećan što mi se vidimo, hvala na vaš poziv, a ja vam sve objasnim sada.

Dugogodišnja tajna
Jedva čekam, mislim dok prinosim stolice i mašem komšinici Dani da donese posluženje.
Uz hladne sokove i kafu, Alfons započe priču od koje sam, kako je odmicala, postajala sve uzbuđenija i mislila sam da će mi na kraju srce iskočiti. Moja porodica, naizgled tako obična, krila je dugogodišnju tajnu.
A sve je počelo davne, 1946. godine. Rat je završen i počeo je strašni egzodus. Premeštani su narodi kao figurice na šahovskoj ploči odlukama iz nekih političkih kabineta. Sudbine ljudi nisu interesovale te moćnike, oni su ostvarivali svoje političke ciljeve. Moj deda Aleksa Domanović se, sa brojnom porodicom, ukrcao jednog hladnog, jesenjeg dana 1946. godine u voz sa hiljadama drugih Hercegovaca krenuvši u neizvesnost, u novi život, u ravni Banat. Kakvi su bili njegovi razlozi za napuštanje lepog imanja u Hercegovini, ne znam, a on je nerado o tome pričao.
Znam samo jedno: nikada nije prežalio rodni kraj i do kraja života proklinjao je dan kada je prihvatio kolonizaciju u Banat. Možda je ondašnja propaganda obećavala život na visokoj nozi, polja koja se, maltene, sama obrađuju i ko zna kakve su sve laži izgovorene u tim oskudnim vremenima da su tako pametnog čoveka kao što je bio moj deda privolele da krene na tuđu zemlju, u tuđu kuću, a da pri tom napusti vlastiti dom i imanje.
Ali, pre će biti da su na snazi bili neki elementi prisile ili ucene. Bilo kako bilo, obreli  su se u Katarinafeldu, današnjem Ravnom Topolovcu, mestu od oko dve hiljade stanovnika naseljenom pretežno Nemcima koji su tu živeli od sredine šesnaestog veka negujući svoj jezik, veru i običaje, ali nisu imali nikakvog kontakta sa Nemačkom. Njihova domovina bila je tu, u srednjem Banatu, uz reku Begej sa jedne i Tamiš sa druge strane atara.
Mirno su živeli, obrađivali svoju zemlju, ženili se, udavali, rađali decu, umirali i tu, na lepo uređenom groblju, generacije su sahranjene. A onda je izbio Drugi svetski rat. Nemačka, o kojoj oni ništa nisu znali, pokorila je pola sveta, dostigla vrhunac i strpoštala se kao kula od karata zajedno sa svojim firerom. Naravno da su tokom rata mladići iz Katarinafelda regrutovani u nemačku vojsku, većinom u jedinice folksdojčera (domaćih Nemaca), ali je većina stanovnika nastavila da se bavi svakodnevnim poslovima.
Posle potpisivanja kapitulacije sve se promenilo u životu Nemaca u Nemačkoj, ali nisu pošteđeni ni oni u Banatu. Masovni progoni, hapšenja, zatvaranje u logore, prinudna iseljenja postali su svakodnevica do tada mirnih stanovnika. Niko se više nije nadao da će ostati u svojoj kući i na svom imanju.

Od gazde do logoraša
Nikolas Rot bio je u Katarinafeldu pripadnik šeste generacije Rotovih koji su tu živeli, sticali i obrađivali svoja imanja. Njegova žena Marta bila je bolešljiva, sićušna žena, a imao je sa njom kćerku Mariju, prelepu osamnaestogodišnjakinju, i četiri godine mlađu Elu. Sa njima je živeo Nikolasov brat Fric, dve godine mlađi od glave porodice. Iako mu je bilo već 44 godine, nije se oženio pa mu je bratovljeva porodica bila sve na svetu. U ratu nisu učestvovali iako je bilo prozivki i poprekih pogleda nekih članova nacionalsocijalista. Oni su gledali svoja posla. Nikolas je uvek govorio: „Mi smo seljaci, umemo da oremo zemlju i da hranimo stoku, a politika je za one koji ništa drugo ne umeju da rade“. Ali, stara je izreka da ako ti nećeš da se baviš politikom, politika će se baviti tobom. I, politika je ušla u kuću Rotovih.
Preko noći su od gazda i bogatih seljaka postali izgnanici i logoraši. Zatočeni su u velikom logoru blizu Torka čim je potpisana kapitulacija Nemačke i tu su proveli tri meseca. Leto je bilo u punom jeku, njihova polja niko nije obrađivao, žito je propadalo, kukuruz prispevao za branje. Onda ih nove vlati pustiše kućama da obave sve poslove.
Mislili su da je tu kraj njihovim stradanjima. Sirota Marta, ionako osetljivog zdravlja, teško se prehladila u logoru pa je veoma brzo po povratku kući umrla. Nikolas je stezao zube hrabreći svoje uplakane kćerke i brata. Radili su vredno kao nikada pre, a onda su došli poreznici da uzmu svoj deo, naravno, mnogo veći nego što je Rotovima ostao. Sada im je postalo jasno zašto su pušteni iz logora. Postali su državni najamnici na sopstvenoj zemlji, jeftina radna snaga.
I tada je Nikolas govorio ukućanima da se strpe, da rade, biće sve dobro. A onda je počelo masovno iseljavanje Nemaca u čije su kuće ušli Bosanci i Hercegovci. Strepeći, Nikolas je čekao dan kada će i njega sa porodicom nekud iseliti. Za drugu domovinu nije znao, sve što je imao bilo je tu, u tom mestu, na ovoj zemlji. Onoga dana kada su se kola pretovarena stvarima i decom zaustavila ispred njihove kuće, Nikolas se pretvorio u ruševinu od čoveka.
Povukao se u sebe, a spavao je u štali. Zamolio je nove stanovnike da ne diraju njegove kćerke i brata, i da im daju po komad hleba dok se ne reši njihova sudbina. Ne zna se kome je tada bilo teže: mom dedi Aleksi, dobrom čoveku koji je shvatio koliko je izigran time što je doveden u tuđu kuću, na tuđe ognjište, ili Nikolasu.

Pod istim krovom
U sledećih šest meseci, koliko su živeli pod istim krovom, bolje su se upoznali. Ne verujem da su se baš zavoleli, ali kao domaćini svojih porodica naučili su da se poštuju. Njihovo prijateljstvo potvrdilo se u trenutku kada su momci u kožnim kaputima jedne noći ponovo odveli Nikolasa u logor za Nemce. Već ujutro Aleksa je „pripeo opanke“ i kucao je na sva vrata da ga nađe. Aleksu su komunističke vlasti poštovale, u ratu je sarađivao sa partizanima, i njegova je reč vredela. Pronašao je Nikolasa posle tri dana i izmolio je da ga puste kući garantujući za njega svojim obrazom i poštenjem. Obojica su znala da je to privremeno rešenje i da se nešto što pre mora preduzeti.
Nikolas je stupio u vezu sa svojim rođacima koji su već prešli u Nemačku i odlučio je da krene za njima jer je ovde sve bilo neizvesno. Posle Martine smrti stalno je strepeo da će se nešto dogoditi njegovim kćerima.
I sela su dvojica domaćina – Srbin i Nemac – kao dva sapatnika, braća po sudbini, da razmotre šta im je činiti. Cele noći gorela je lampa u maloj sobi dok su oni razmatrali svaki detalj svog plana. Za to vreme niko nije primetio šta se događa pod tim istim krovom između drugo dvoje žitelja, mladića i devojke, združenih sudbinom.
Niko osim Aleksine žene, a moje bake Milene, nije primetio tajne poglede i vatru ljubavi koja se zapalila tokom tih šest meseci zajedničkog života pod istim krovom u srcima Aleksinog najstarijeg sina Ilije i Nikolasove Marije. Samo je Milena shvatila koliko se ozbiljna i čvrsta veza stvara između dvoje mladih. Majčinski instikt nalagao joj je da to u startu prekine jer je želala da zaštiti svoje dete od ljubavnog razočaranja na početku života, a opet, ženska pamet i intuicija kazivali su joj da je ljubav nezaustavljiva bujica koju niko ne može sprečiti a događa se u nemogućim uslovima i na najčudnijim mestima. Ko je mogao da spreči lepog, crnokosog i visokog Iliju da voli tu sitnu, okretnu devojku, plave kose uvek uredno počešljane u dve krupne pletenice?
A Marija mu je iskrenom ljubavlju uzvraćala. Nije bilo lako u kući punoj čeljadi sakriti ono što se dešavalo između njih dvoje, ali oni su pronalazili način da za sebe ukradu trenutke. Voleli su se bolno iščekujući ono što im je sudbina namenila. Znali su da im ta „vučja“ vremena ne idu naruku, da je pitanje dana kada će se zauvek rastati. Zato su skupili hrabrost odlučivši da porazgovaraju sa mojom bakom Milenom. Marija je s njom uvek radila po kuhinji, divno je kuvala i baka je rado prihvatala njenu pomoć. Dok su spremale ručak za porodicu, Marija ju je upitala:
– Majko, da li bi se ti ljutila da ja ostanem da živim sa vama? Sve sam vas zavolela, a ne ide mi se nikud iz ove kuće, ovo je jedino mesto u kojem se lepo osećam.
– Je li to jedini razlog da ostaneš? – upita je pronicljiva baka Milena.
– Nije, majko, i ti znaš ko mi je ovde najdraži – stidljivo odgovori Marija.
– Uvek sam podržavala mlade i zaljubljene, a meni je, kćeri, sreća mog deteta najvažnija. Ako vi tako hoćete, ostani, venčajte se, valjda nema zakona koji to brani – ipak se na kraju malo ogradila baka.

Vreme rastanka
Odlučiše da to zasad ostane tajna između njih troje, ali onda, u isto vreme kada uhapsiše Nikolasa, stiže Iliji poziv za vojsku, na Kosovo. Ne zna se ko je više plakao: Ilija, Marija ili majka. To se nikako nije uklapalo u njihove planove. Onog dana kada je deda Aleksa izvukao Nikolasa iz logora Ilija je pakovao stvari a majka mu je pekla kolače za put. Vremena nije bilo ni za šta.
Dvojica domaćina sve su dogovorila. Na put će krenuti sledeće noći. Aleksa će ih odvesti zaprežnim kolima do rumunske granice, dalje će se snaći i krenuti prema Austriji i Nemačkoj. Tog poslepodneva svi zajedno ispratili su Iliju na voz. Plakali su svi, i njegova porodica, i Nemci Rotovi. Bilo je to vreme rastanka.
Iste te noći moj deda Aleksa upregao je konje u zaprežna kola. Natovarili su samo najpotrebnije lične stvari, onoliko koliko u rukama mogu da ponesu, i krenuli su na put Nikolas, Marija, Ela i Fric. Moj deda ih je provezao sporednim putevima do rumunske granice koju su prešli pešice. Obećali su da će se javiti ako živi i zdravi stignu u Nemačku.
Dani su proticali u očekivanju pisama sa Kosova i iz Nemačke, ali nije ih bilo. Prvo je stigao telegram sa strašnom vešću: Ilija se posle mesec dana boravka u karauli na najsurovijem prevoju Prokletija teško razboleo i umro. Ova vest pokosila je celu porodicu. Ilija je Aleksi bio više od sina, bio je njegova nada, njegov ponos, njegova odmena. Oči cele porodice bile su uprte u njega i sada, odjednom, više ga nema. Baka milena je pala u postelju bez želje da se ikada više pridigne. Odneli su je u bolnicu gde su se mesecima borili za njen život. Usred svih tih strašnih događaja zaboraviše na Rotove.

Novi život
Za to vreme Rotovi su proživljali najteže životne trenutke. Ipak, posle tri meseca, poluživi, oboleli, izgladneli i odrpani stigli su rođacima u Bavarsku. I tamo je vladala beda i glad pa im se niko nije obradovao. Srećna okolnost bila je to što je Nikolas saznao da na obližnjem imanju, uz potok Hašinger, mladi, demobilisani gazda koji se vratio na svoje opustelo imanje, traži pomoć iskusnih radnika. Hans Kruger je u ratu izgubio sve: roditelje, sestre, braću koja su izginula na Istočnom frontu, na kojem je on izgubio desnu nogu ispod kolena. Teško promrzao, još uvek se borio sa posledicama bolesti bez velike nade da će ikada više funkcionisati kao zdrav čovek. Samo ljubav prema porodičnom imanju zadržala ga je na tom i zgarištu, posledici besomučnog savezničkog bombardovanja.
Za život je osposobio malu kuću u kojoj je nekada stanovala služinčad i samo čudom je ostala pošteđena sudbine drugih građevina. Tu je preneo ono malo stvari koje je iščeprkao ispod ruševina i počeo da živi novi život. Dolazak Rotovih na njegovo imanje osetio se u svakom pogledu. Tog proleća polja su opet bila uzorana i posejana. Marija je odnekud nabavila prasiće i sada ih je gajila u novom svinjcu koji je napravio njen spretni stric Fric. Od ono malo i nedovoljno namirnica, Marija i Ela spremale su ukusne obroke pa se zdravlje počelo popravljati svima na imanju. Ipak, Marijino gojenje nije se moglo opravdati dobrom hranom, bilo je jasno da je devojka u visokoj trudnoći. Otac je ništa nije pitao, ona ništa nije govorila.
Kada je došlo vreme, Marija se povukla u štalu i sama se porodila. I zamalo da izgubi glavu. Da je nisu u poslednjem trenutku našli otac i Hans, umrla bi jer je užasno iskrvarila. Sinčić koga je rodila bio je veoma krupan i, Bogu hvala, zdrav. Dala mu je ime Alfons. Hans ga je upisao u matičnu knjigu i kada su ga upitali za ime, rekao je Alfons.
– A prezime? – upitala je službenica, na šta se malo zamislio i odlučno rekao:
– Kruger.

Slika i prilika svog oca
Tako je Alfons Kruger došao na svet. Hans nije navaljivao da se Marija uda za njega jer je stalno živela u nekakvom zanosu i iščekivanju. Uvek je trčala poštaru u susret kada bi u retkim prilikama navraćao noseći poštu na njihovo imanje. Ta devojka je nekoga čekala. Pretpostavljao je, oca malog Alfonsa, ali on se nikada nije pojavio.
Alfons je već prohodao kada je Mariji najzad stiglo pismo. Nestrpljivo ga je otvorila a onda je vrisnula. Dugo je plakala, danima nije jela ni spavala, a kada je izašla iz sobe, bila je potpuno promenjena. Od tada je počela da poklanja pažnju beskrajno zaljubljenom Hansu. Venčali su se kada su Alfonsu bile dve godine. Nisu imali dece, pa je Alfons ostao jedinac koga su obasipali ljubavlju. Tetka Ela se udala i otišla da živi u Minhen a Alfons je živeo kod nje dok se školovao na farmaceutskom fakultetu.
Po završetku studija zaposlio se u velikoj „Bajerovoj“ fabrici gde je zaradio penziju. Hans je umro dve godine pre Marije, a ona pre mesec dana. Pred smrt, a bila je teško bolesna i znala da je kraj, pozvala je Alfonsa ispričavši mu ovu priču. U svojoj šezdeset trećoj godini saznao je da je sin Ilije Domanovića, hercegovačkog Srbina koji je umro kao dvadesetogodišnjak.
Majka ga je na samrti zamolila da ode u Ravni Topolovac i da obiđe grobove predaka i Rotovih i Domanovića, kojima treba da se ponosi.  Tek tada su mu neke stvari postale jasne. Nije znao da mu Hans nije otac, ali pitao se na koga je tako krupan i visok, crne guste kose, krupnih smeđih očiju, kada su mu i otac i majka sitni, plavi i plavooki. Majka mu je pokazala jedinu fotografiju njegovog pravog oca i tada je video svoj odraz, bio je preslikani Ilija. Kako li je bilo majci da ga gleda tako sličnog ocu…
Tada mu je bilo jasno i zašto je majka zaposlila mladu Srpkinju da joj pomaže u kući i oko imanja, i zašto je insistirala da on uz nju uči srpski jezik. Pravdala je to poznatom teorijom: koliko jezika govoriš, toliko vrediš. Sada mu je bilo jasno da je zapravo htela da on uči jezik svojih predaka. Zahvaljujući toj okolnosti, i ja sam saznala ovu predivnu priču iz tajne istorije moje porodice. Znala sam koliko je moj deda bio divan čovek, koliko je patio za sinom Ilijom, ali žao mi je što nikada nije video svog divnog unuka Alfonsa, krv svoje krvi, jer znam da bi bio ponosan na njega.
Na rastanku sam obećala Alfonsu i njegovoj porodici da ćemo ostati u kontaktu, mi, poslednji izdanci nekada brojne porodice Domanovića, i da ću se brinuti za grobove naših predaka kako onih sahranjenih na pravoslavnom groblju tako i onih na katoličkom, „švapskom“ kako ga mi u selu nazivamo.